Tako je tumor jednog običnog dana zakucao na vrata Brankice Hadžović.
Više od 13 meseci, Brankica vodi borbu koja testira njene granice, ali i unutrašnju snagu.
I poput stiha iz pesme EKV-a „i kad je gotovo, za mene znaj, tek tad je počelo“, ova nekada sjajna košarkašica, a sada menadžerka u ŽKK Arad, poručuje da je dovoljno jaka da se suoči sa svim izazovima. Kada je očekujete na dnu, ona je na vrhu. Iz svakog problema izlazi još jača.
Brankica ostaje primer vere, optimizma, borbe…
Ovo je njena priča koja inspiriše.
Na društvenim mrežama se uz tvoje ime vezuje epitet „najhrabrija“. Koliko ti znači podrška koju imaš od ljudi, znanih i neznanih?
„Podrška mi puno znači. To volim prvo da ističem u svim izjavama, od kada sam saznala da imam rak. Na prvom mestu tu je neizmerna podrška porodice, familije, prijatelja, svih ljudi iz košarkaškog sveta… To su ljudi koji su tu da mi daju energiju i koji me podsećaju koliko sam jaka. To su ljudi koji „idu“ sa mnom na operacije i čekaju me sa osmehom kada se to sve završi. Hvala što ste mi pružili priliku sada da se i u Srbiji zahvalim svima“.
Koliko je ustvari moćan taj osećaj „nisam sama“?
„Taj osećaj da nisam sama je toliko moćan da nekako može sve da pobedi, i brige i bolove. Često sam razmišljala o tome, mislim da će to ostati jedan od najlepših osećaja da nisam sama ni u bolesti, ni u životu“.
Kako i kada si saznala da boluješ od kancera?
„Prvog oktobra prošle godine napipala sam nešto kod grudi, ispod pazuha. Bilo je to nešto veličine teniske loptice. Tu počinje, ne borba, nego rat. Isti taj dan su me odveli na ultrazvuk, gde je doktorica odmah rekla da imam rak, ali da moram da uradim mamografiju, sve te nalaze i testove. Uradila sam naredni dan mamografiju koja je potvrdila tu priču. Uradila sam biopsiju, koja je rekla da je maligan. Šamar za šamarom. Najveći šamar je bio kada sam uradila pet skener celog tela sa glukozom koji je pokazao da je rak metastazirao. Primarni rak je na grudima, a metastaza na jetri.“
Šta ti je prvo prošlo kroz glavu kada si saznala vest?
„Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je, kako da saopštim mojima da imam rak. Jako mi je smetalo što smo bili odvojeni, što nisam mogla da dođem kući, pošto sam morala da radim sve te nalaze, a preko telefona mi je bilo jako teško. Dođem kući, dignem telefon, pa spustim, pa opet dignem, pa spustim… Pomislila sam, kakva ja budem, biće i oni. To me je nekako vodilo, na kraju sam nazvala i rekla da sam ja dobro, da sam sve to dobro podnela, i da od tog dana kreće naša zajednička borba. Tako je do dan danas.“
Kako si borila sa prihvatanjem činjenice o bolesti?
„Iskrena da budem, nisam se borila sa prihvatanjem činjenice o bolesti, nego sam odmah prihvatila. Tako je najbolje i najlakše. Lako je pasti u depresiju, lako je kukati, a ja nisam želela da idem tim putem. Želela sam da me hvale svi, da mi daju snagu i da mi se dive kakva sam, evo i dan danas, posle skoro godinu i po dana, posle dve operacije.“
U čemu nalaziš najveću unutrašnju snagu dok prolaziš kroz težak period?
„Najveću unutrašnju snagu nalazim u porodici, prijateljima, svim ljudima oko mene. To je moja najveća snaga. Snagu nalazim u svojoj snazi. Ponosna sam na sebe koliko sam jaka kroz ceo ovaj period, kroz šta sam sve prošla i kroz šta sve treba da prođem. Sebi želim da ostanem kakva sam bila do sada. Ponosna sam na to što sam u svemu ovome izvukla najpozitivnije stvari, što se tiče hrane, sunca… svega onoga što ne smem. Moj život se promenio naglo za hiljadu stepeni. Mislila sam ranije da je najlepše otići na more i biti ceo dan na suncu, a sada sam videla kako može da se ode i u pet ujutru. Hranu sam promenila totalno, što je takođe dobro. Bez soli, ulja, šećera, mesa… jedem zdravo. Prvog dana sam promenila hranu. U svemu tome pronalazim pozitivne stvari. Aktivno prolazim kroz ceo proces.“
Kako teče lečenje i proces oporavka?
„Kada smo saznali da imam metastazu, moj onkolog iz Temišvara i tim lekara je zasedao, i od tada sam ja na hormoterapiji. Hormoterapija je nešto poput hemoterapije, samo ne tako agresivna. Ova hormoterapija napada kosti, tako da možete da zamislite kroz šta sam prošla. Nekada se dešavalo da legnem i da ne mogu da ustanem. Mama mi pomogne ustanem, a onda ja obujem patike i namerno idem da šetam. Inatila sam se, nisam dopuštala da me išta veže za krevet. Do dan danas sam na toj terapiji. Cilj je bio da se zaustavi metastaza. Ona je zaustavljena, tumori su se učaurili. Imala sam tri na grudima i tri na jetri. Došao je red na prvu operaciju jetre. Prvo se radi operacija na metastazi, da se ona reši. Prva operacija je bila 25. jula. Izuzetno teško je bilo što se tiče bolova. To je neka nepoznata bol, znamo npr. za bol kolena i slično, ali ovde je organ u pitanju. Jedva sam dočekala jutro. Prva kontrola je bila posle mesec dana. Doktor koji me je operisao mi je rekao da je sve čisto, ali da ne može sve da vidi pošto je jetra dosta ranjena. Posle još jednog meseca, on mi je tada rekao da imam još tri tumora na jetri. U međuvremenu sam radila i skener i magnetne, ali ni on koji me je operisao, nije mogao da vidi te tumore, pošto su oni bili jako male ćelije. Tada mi je zakazao drugu operaciju. Druga operacija je bila u novembru. Već na prvoj kontroli sredinom novembra mi je rekao da je video da su se opet pojavila tri tumora, dva mala od po pet milimetara i jedan od 15 milimetara. Odmah mi je rekao da mora terapija da mi se promeni, da moram da idem na agresivniju hemoterapiju. Trenutno sam u procesu nalaza da bih krenula sa tom terapijom. Radila sam u međuvremenu pet skener celog tela, pošto se već treći put tumori vraćaju na jetri. Uplašili su se da slučajno nije otišao negde drugo, ali hvala bogu to me oraspoložilo, nigde se nije proširilo. Lekari misle da hemoterapija može da uništi tumore na jetri, pošto su mali. Kada završimo sa jetrom, preći ćemo na grudi. Moraće da mi sklone obe dojke, ali mislim da sam spremna za sve što me čeka. Puno sam radila na sebi poslednjih godinu dana. Pogledala sam u lice svemu ovome, borim se. Ima nada se da će sve biti u redu.“
Kako se nosiš sa pesimizmom i „lošim danom“, kada ti, narodski rečeno, ne ide ništa od ruke?
„Što se tiče psihe, loše dane nisam imala. Fizički jesam. Dešavalo se da ne mogu da ustanem iz kreveta, pa mora mama da mi pomogne. Imala sam osećaj da, ako ostanem u krevetu 2-3 dana, da se nikada neću dići. Bol u kostima, očima… je bio veliki. Šetam svaki dan ulicama. Šetnja mi je spasila život. Ne mogu da trčim, da se bavim sportom. Svi su mi se divili koliko šetam svaki dan. Mentalno, stvarno nisam imala loše dane od početka borbe. Najlošiji dan u svemu ovome, desio se 9. novembra. Nekoliko dana posle druge operacije, tata je imao jak moždani udar. Tu sam pljusnula na pod. Plakala sam kao niko svaki dan. To je nešto najteže u svemu ovome. Jedan dan sam ustala i rekla sebi da sam sebična, da ne mogu da gledam samo sebe. Svi su se brinuli samo za mene. Još uvek nije dobro, i dalje ne priča. Desna strana mu je oduzeta, postao je potpuno drugi čovek. Uteha mi je da je ostao živ. Posle 20 dana u bolnici i operacije, došao je kući. Ljubim ga, grlim ga svaki dan, pričam mu… Ima ljubav od cele porodice, nadam se da će vremenom biti bolje. Digla sam se, mora sve to da se prihvati. Važno je dići se.“
Na šta si se najteže navikla od početka borbe?
„Stvarno, ali stvarno ne postoji ništa na šta mi je bilo teško da se naviknem. Znala sam da moram. Volela sam mnogo slatkiše, ali ni to mi nije bilo teško. Prosto, ne mogu da pružim ruku i uzmem taj slatkiš kada znam da je to hrana za rak. Onda, hrana je u dosta slučajeva neukusna jer jedem bez začina, bez soli, ulja, ali to je put ka mom ozdravljenju. Kako da mi bilo šta bude teško? Otišla sam na more da odmorim malo dušu od svega, ali pošto ne smem na sunce u narednih nekoliko godina, naterala sam sebe da ustajem u pet i budem do osam na plaži, do prvog sunca. Kada UV zraci postanu veliki, onda ne smem. Na plažu potom odem uveče oko 6-7 da se okupam. I to je jedna lepota života. Promenila mi se nabolje koža od hrane…“
U mnogim ispovestima ljudi sa sličnim problemom moglo se čuti: „Nisam se pitala „zašto baš ja“, već sam se uhvatila u koštac sa problemom“. Da li i tebe vodi takva misao?
„Nisam se pitala. Ko će da mi odgovori? A i zašto neko dete od 3-4 godine? Bolest ne bira. Odlučila sam da se borim, da idem hrabro u sve. Dosta sam razgovarala sama sa sobom. Kada se bude bilo šta dešavalo, kada mi otpadne kosa, ili dođu bolovi, da budem jaka. Neću, ne smem i ne želim da dozvolim sebi da padnem. Jedino što želim je da se borim. Doći će kraj svemu ovome kad-tad. Tumori su uporni, ali sam uporna i ja.“
Da li sećanja na neke prošle lepe trenutke mogu da pomognu u životnoj borbi?
„Mogu da pomognu. Posebno kada mi se javi neko s kim se dugo nisam čula. Davno sam otišla iz Srbije i teško je čuti se sa svima, ali razgovor sa svakim dosta pomogne. I tada, ali i sada mi je život lep, bez obzira što imam rak. Rak nije lepa stvar, ali ja na sebe gledam pozitivno. Hvatam se samo za pozitivne stvari.“
U kojoj meri ova vrste nedaće tera ljude da pronađu zadovoljstvo i sreću u malim stvarima?
„Ljudi su različiti, samim tim i na ovu situaciju gledaju različito. Otkad imam rak, krećem se u takvom društvu na klinikama. Dosta ljudi je negativno. Ja sam prosto takva osoba, uvek sam srećna. Život se promeni za 180 stepeni, jedino što se ne menja je da sam i sada srećna.“
Koliko iskustvo kroz koje prolaziš menja perspektivu života?
„Menja, dosta menja. Nešto najlepše što sam doživela u ovoj bolesti je promena, taj mir koji sam pronašla u sebi. Mirnija sam, znam da ne smem da se stresiram. To je nešto što mi mislimo da imamo, ali sam tek sada videla šta je mir. Dešava se ta promena, više mislite o sebi, živite zdravije…“
Obično se ljudi povuku kada im je najteže, a ti si neko ko otvoreno priča o bolesti i ide napred sa osmehom. Otkuda tolika snaga u tebi?
„Moja snaga je borba za moj život. Moja snaga je ljubav prema mojoj porodici, mojim prijateljima… To je moj odgovor na ljubav koju mi drugi pružaju. Za koga ću da se borim, ako ne za svoj život? Nikada neću dozvoliti da moji bližnji pate jer sam ja pala u depresiju. Nikada mi neće biti jasni ljudi koji nisu disciplinovani u svojoj bolesti, ljudi koji odustaju, a viđala sam ih mnogo. Nije mi jasno, pa odustaješ od svog života? Treba da ideš napred. Sve će proći, i bol i operacija. Jednog dana ću sa osmehom da kažem kroz šta sam prošla. Obećala sam sebi da neću odustati, šta god da se desi.“
Sada, posle borbe duge 14 meseci, kad staneš ispred ogledala, šta kažeš sebi?
„Kažem sebi samo: „Samo nastavi tako, ti si car!“.
Nedavno je naša košarkašica Dijana Arsović za portal kosarka24 pričala o borbi sa kancerom, takođe smo saznali da je košarkašu Nikoli Topiću otkrivena ista bolest. Šta bi poručila njima, ali i svima sa sličnim problemima?
„Poručila bih da se bore, da nikada ne odustaju. Ako neko ima tu podlogu discipline, to imamo mi sportisti. Nikada ne treba da zaborave da imaju porodicu koja brine za njih. Svima poručujem da je borba u ovoj bolesti najbitnija. Nikada nemojte da odustanete od sebe.“
Mnogi ističu značaj prevencije i redovnih pregleda, kakva je tvoja poruka svim devojkama/ženama?
„Moja poruka svim devojkama/ženama je da se poveća broj redovnih pregleda. Da sam neko ko može da postavi neki zakon, moj zakon bi bio da svaka osoba na ovom svetu mora da ode na pregled jednom u pet meseci. To je 30 minuta koji mogu da znače da nećete doći u situaciju da se borite za život.“
Posle igračke karijere i 23 trofeja (nadam se da nisam pogrešio broj trofeja), uplovila si u menadžerske vode. Šta za tebe znači košarka?
„Košarku sam počela da treniram sa sedam godina, tako da ona zauzima veći deo mog života. Imala sam prelepu karijeru, sve je išlo onako kako sam ja želela da ide. Nikada nisam jurila pare, jurila sam da budem srećna. Ostajala sam po klubovima dosta godina samo zato što sam tu bila srećna. I kada sam završila igračku karijeru, ostala sam u sportu. Dobila sam posao na funkciji menadžera u klubu u kome sam igrala poslednjih osam godina, u rumunskom Aradu. Oni su i sada uz mene, pokazali su mi i sada svoju ljudsku stranu, kada se lečim tamo, kada su mi sve obezbedili, kada su mi vrata svuda otvorena. Košarku puno volim i košarka mi je puno dala. Tu su za mene kada mi je najpotrebnije. To je moja familija, i to je nešto što nikada u životu neću zaboraviti.“
Koliko su lekcije koje si naučila kroz košarku/sport, poput discipline ili timskog rada, bitne u borbi koju vodiš?
„Te lekcije su jako bitne. Pomenula sam da dosta stvari iz košarkaškog života prenosim na ovu borbu. Moraš da budeš disciplinovan, od buđenja ujutru, lekova za imunitet, ishrane… U svim timovima u kojima sam igrala sam bila lider, sada sam lider u svojoj bolesti. Imam tim od ljudi koji me podržavaju i daju ogromnu snagu, i mnogo mi lakše ide.“
Oni koji te poznaju znaju da si veliki navijač Partizana. Šta za tebe znači Partizan?
„Moj otac je veliki partizanovac. Imam brata blizanca, i od malena smo znali sve pesme Partizana. Tata je znao da razbije televizor kada gubi. Rasli smo u tom okruženju, sa ljubavlju prema Partizanu. Šta drugo mogu da kažem, „njemu ću pevati, njega ću bodriti do zadnjeg dana života svog…“.
Lična karta
Datum i mesto rođenja: 18.03,1981 Kotor
Pozicija: Plejmejker
Karijera: Herceg Novi (Crna Gora), Hemofarm (Vršac), Bijeljina (BiH), Bijelo Polje (Crna Gora), Sarajevo (BiH), Miškolc (Mađarska), Dinamo Moskva (Rusija), Olesa Barselona (Španija), Cegled (Mađarska), CSKA Sofija (Bugarska), Arad (Rumunija).
