Selektorka Marina Maljković podelila je igračice u dve grupe. Iskusnije igračice koje nose igru nacionalnog tima i koje su u poslednjih pet godina osvojile tri medalje na velikim takmičenjima, radile su nedelju dana.
U drugoj grupi su se našle one mlađe od kojih se očekuje da uskoro ponesu na svojim plećima igru nacionalnog tima i nastave nisku uspeha.
Jovana Nogić je jedna od onih od koje se puno očekuje u narednim godinama. Odrasla u porodici košarkaškog trenera, detinjstvo je provela u Portugaliji koja je po svaku cenu želela da zadrži Nogić u svojoj reprezentaciji.
Ipak, odluka je bila laka. Jovana je na poziv Košarkaškog saveza Srbije i sektora za žensku košarku koju vodi potpredsednica Ana Joković, odabrala Srbiju.
A da se radi o velikom talentu i strelcu svetskog manira govore činjenice iz karijere tokom boravka u Americi i Španiji.
Odrasla si u košarkaškoj porodici. Da li je to presudilo da se okreneš košarci?
-Jeste, tata je košarkaški trener tako da nam je košarkaška lopta kao peti član porodice. Pre nego što sam počela da igram košarku, posle škole sam odlazila u halu da sačekam tatu da završi trening, pa da zajedno idemo kući i tako sam otkrila tu novu ljubav tapkajući loptu veću od mene.
Da li je otac bio prvi trener u tvojoj karijeri?
-Mnogo ljudi mi postavljaju to pitanje. Tata mi nikad nije bio trener, jeste uvek bio savetnik i pomoćnik. Ponekad mi je držao individualne treninge, ali retko kad sam bila samo ja, ti treninzi bi uvek bili sa drugim saigračicama.
Rođena si u Beogradu, ali praktično dok si bila beba, porodica se preselila u Portugaliju. Kako su tvoji roditelji usadili srpsku kulturu u tebe?
-Gde god da živimo naša kuća će uvek biti srpska… u njoj se priča srpski, mama sprema srpsku hranu i vaspitane smo uz srpske običaje i tradiciju. Roditelji su se takođe trudili da, dok sam bila mala, svako leto, a ponekad i zimu provedem u Srbiji.
Portugalci su bili izdašni u ponudi da obučeš dres njihove reprezentacije. Kada, kako i zašto si se odlučila da igraš za reprezentaciju Srbije?
-Kao devojčica sam išla na kamp „Profesor Aleksandar Nikolić“ na Zlatiboru. Tu sam upoznala Miloša Pađena, koji me je trenirao i koji je sada pomoćni trener naše reprezentacije, i mislim da su me tako primetili i saznali za mene. Dobila sam poziv za letnje pripreme kadetske reprezentacije, ako se ne varam 2012. godine. Sledeće godina sam ponovo dobila poziv naše reprezentacije i takođe sam dobila poziv od Portugalije, i tu sam morala da biram za koga želim da igram. Bila je laka odluka, ne samo zbog košarkaških uspeha i talenata po kojem je naša zemlja poznata, ali kad sam prvi put čula srpsku himnu odmah sam znala za koju zemlju želim da se borim.
Prošla si sve mlađe reprezentativne selekcije, sada si u A timu. Kakav je bio osećaj kada si debitovala za seniorsku reprezentaciju?
-Od malena sam zamišljala sebe kako jednog dana igram u dresu seniorske reprezentacije, tako da kad sam dobila tu priliku bila sam veoma srećna. Ne samo zato što sam ispunila jedan svoj san, nego pre svega, jer mi je bila velika čast da delim teren sa iskusnijim igračicama koje su već mnogo postigle za našu zemlju.
U grupi si devojaka koje trebaju da čine okosnicu nacionalnog tima u budućnosti. Reprezentacija je u poslednjih pet godina osvojila tri medalje na velikim takmičenjima. Koji je recept da vi nastavite taj niz jednog dana?
-Mislim da se taj recept sastoji od mnogo rada, truda i pre svega želje. Mi, mlađe igračice, dobile smo priliku da treniramo i dosta naučimo, kako na terenu tako i van njega od starijih igračica. Kao i da uočimo šta možemo još da popravimo da bi mogle da nastavimo sa istim uspehom da predstavljamo našu košarku, kao one do sad.
Kada je klupska karijera u pitanju, osam godina si bila članica Benfike. Šta najviše pamtiš iz tog perioda?
-Meni je Benfika kao druga kuća, i uvek će to biti. Tu sam odrasla kao igračica i osoba, i stvorila prijatelje za ceo život. Nešto što najviše pamtim jeste taj osećaj kad uđem u halu, jer mi je to omiljeno mesto da igram i da budem sa drugarima… i sad se naježim kad se toga setim.
Studirala si na Univerzitetu Providens i tu obarala mnoge rekorde. Pamte se košgeterski učinci, posebno za tri poena. Kako bi opisala svoj boravak u Americi i šta si naučila kada je košarka u pitanju?
-Amerika je kao druga planeta. Morala sam na dosta novih stvari da se naviknem, pogotovo moje prve godine – hrana, ljudi i vrednosti koji dele, kultura, sve je to bilo drugačije. Ali jedna stvar nas je spajala, i to je bila košarka. Počela sam dosta da radim u teretani. Volumen treninga se mnogo povećao, provodila sam skoro 5-6 sati dnevno u hali. Tad sam još više krenula da radim na šutu. Imala sam mnogo dobrog pomoćnog trenera koja je sa mnom radila skoro svaki dan kako bih ubrzala rad nogu i samim tim i šut.
Po povratku u Evropu otišla si u Španiju i tamo postala četvrti najbolji šuter za tri poena u ligi. Kakve utiske nosiš sa severa ove zemlje i ekipe La Seu?
-La Seu d’Urgell je mnogo mali grad, ima možda malo više od 12.000 stanovnika i mi smo bile jedina lokalna ekipa koja se takmičila u prvoj ligi, tako da bi ceo grad dolazio da gleda naše utakmice i da navija. Mnogo mi je drag klub, pogotovo zbog te atmosfere koja bi se stvorila na utakmicama, nekako me podsećala na Benfiku. Imala sam najbolje saigračice i rukovodstvo kluba. Bili smo mlad tim tako da smo se lako i dobro uklopile. Igrale smo isto Evrokup što je bilo super da vidimo kakve smo u poređenju sa drugim timovima u Evropi.
Kao što se da zaključiti, tokom karijere prati te oreol sjajnog strelca. U kojoj meri se to pripisuje talentu, a koliko odlazi na naporan rad?
-Ja lično u vrlo maloj meri pripisujem to talentu. Ima tu mnogo rada, mnogo sati provedenih u hali i takođe mnogo odricanja. Amerikanci bi rekli: “blood, sweat and tears”. Ako želis da postaneš vrhunski sportista treba 100% svog vremena da uložis ka tome i to se vidi preko odluka koje donosiš.
Kažu da vrsni strelci moraju da razmišljaju kao „zlatne ribice“, odnosno da imaju kratko pamćenje jer se posle koša odmah spremaju za naredni šut. Ima li istine u tome?
-Ima. Jedna takmica traje 40 minuta, moraš stalno biti spreman za sledeći napad – šut. Ako razmišljaš o prethodnom promašaju, šanse da ćes dati sledeći šut su vrlo male. Promašis šut?! Ok, brzo u svojoj glavi analiziraš šta nije bilo ok (podigni lakat, koristi više noge…) i ideš dalje, već razmišljaš o odbrani i sledećem napadu.
Kakvi su ti planovi i želje za nastavak klupske karijere?
-Sledeću godinu ću nastavi u Španiji (Tenerife). Sviđa mi se liga, ima mnogo dobrih timova, mnogo dobrih igračica iz cele Evrope, Afrike, Amerike… tako da nema lakih utakmica i to mi se mnogo sviđa. Individualno, imam istu želju da nastavim naporno da radim, učim i napredujem i da dam svoj doprinos timu u pokušaju da osvojimo nešto u jednoj od najjačih liga u Evropi.
Kurir sport
