Od velikog broja pitanja izdvojili smo ona najinteresantnija.
Da li ti je ostala žal za nečim ne postignutim u dosadašnjoj karijeri?
-Generalno pokušavam da ne razmišljam o prošlosti, sigurna sam da negde u podsvesti ima nešto za čime žalim u karijeri. Eto možda bih mogla da kažem da mi je Olimpijada neostvarena želja.
Kako si psihički podnela oporavak od povrede?
-Povreda sama po sebi je svakako teška, posebno kada uključuje da moraš da ideš na operaciju. Ali generalno, mislim da je oporavak najteži period. Podnela sam jako teško psihički, iako se to možda nije primećivalo na meni, ali prvih 4-5 meseci posle operacije su mi bili najteži, bas zbog tog oporavka, gde nisam mogla normalno da funkcionisem, hodam. Najviše mi je pomogao u tom periodu moj fizioterapeut Nemanja iz Fizio tima, kome sam beskrajno zahvalna.
Šta za tebe predstavlja Kovin?
-Kovin – porodica, najlepše detinjstvo, moja prva ljubav košarka, prijatelji. Najlepši period u godini mi je kad se vratim iz sezone u moj Kovin, mojoj porodici i prijateljima.
Šta uraditi da Kovin ponovo dobije jak ženski klub?
-Mislim da je to teško iz razloga što je ženske populacije sve manje u Kovinu, a bez dece iz Kovina jako je teško napraviti ozbiljan tim. Kada je ŽKK Kovin značio mnogo u ženskoj kosarci u Jugoslaviji-SCG-Srbiji imao je velikog entuzijastu u vidu Predraga Jereminova.
Koliko često razmišljaš o situaciji 2011. godine i Evropskom u Novom Sadu… konkretno o utakmici za 3. mesto kada si imala šut za pobedu?
-Kako prolaze godine, sve manje i manje, ali ostaje žal definitivno za medaljom, mislim da mi kao generacija ‘91 i mlađe smo mogle mnogo više da uradimo u mlađim kategorijama. Ta utakmica se nije odlučivala poslednjim šutom. Koji je bio jako težak. Trebala je da se odluči mnogo ranije, mislim da smo svakako imale bolji tim nego Poljakinje. Ali, eto falilo nam je sportske sreće i pameti na kraju.
Možemo li da očekujemo da krenes tatinim stopama i postaneš trener jednog dana?
-Mislim da neću krenuti tatinim stopama, nikad me nije privlačilo da se bavim trenerskim poslom, naravno nikad se ne zna. Generalno sam bolja u organizaciji, tako da bih volela da ostanem u sportu sigurno, kao možda sportski menadžer ili tim menadžer.
Koje priznanje ti je najdraže u dosadašnjoj karijeri?
-Individualna priznanja nešto slabije pamtim, nikad im nisam pridavala toliki značaj, ipak je košarka timski sport. Meni lično najdraži pehar je osvojeno juniorsko prvenstvo Srbije sa Kovinom. I svakako moram pomenuti inostrano osvojeno prvenstvo Nemačke sa ekipom Rutronik Stars Keltern. Prvo u istoriji kluba, tako da mi je i to sigurno jedno od najdražih trofeja.
Koja je razlika između košarke i 3×3?
-3×3 se igra lakše, ali je dosta grublja igra. Mislim da 3×3 mogu samo da igraju igrači koji su kompletni u svakom pogledu.
Kakva iskustva nosiš iz 3×3?
-Sjajno iskustvo, jako težak i grub sport, dosta rizika od teških povreda, ali generalno se meni jako sviđa. I volela bih da igram ponovo, ako mi moje telo dozvoli. Ali, generalno, mislim da je jako teško da profesionalne košarkašice 5na5 igraju basket 3×3 bas zbog velikog rizika od povreda.
Kada ćemo te videti u dresu Partizana?
-Još jedna moja velika želja. Da li će se ispuniti ne zavisi samo od mene. Mislim da bi sjajan završetak moje karijere bio baš u dresu Partizana.
Da li ti prija Estepona za život?
-Estepona je predivan grad na obali Sredozemnog mora. Ima sve što meni treba, ljudi su sjajni, osećam se kao kod kuće. Tako da mogu reći da mi baš prija.
Šta najviše voliš da jedeš od slatkiša?
-Milka torta koju mi pravi moja mama. Generalno, pokušavam da izbegavam slatkiše, i da se zdravo hranim.
Da li si sujeverna?
-Delimično, što se tiče utakmica jesam.
