Često se veruje da majčinstvo i karijera ne idu zajedno – da jedno mora da trpi. Statistike pokazuju da tek petina ljudi smatra da žena može biti i dobra majka i uspešna u poslu.
Kroz rubriku „Mame u košarci“ želimo da obavestimo društvo da uspeh na terenu ne umanjuje uspeh kod kuće. Snaga, posvećenost i ljubav koje majke unose u sport i porodicu dokazuju suprotno.
Gošća rubrike je Jasmina Juras (devojačko Tatić).
Kada se govori o vrhunskom suđenju u svetskoj košarci, ime Jasmine Juras (devojačko Tatić) zauzima posebno mesto. Rođena u Novom Sadu, nekadašnja igračica ŽKK „Vojvodina“ i reprezentativka Jugoslavije, danas je jedna od najcenjenijih međunarodnih sudija sa impresivnom karijerom koja obuhvata tri Olimpijske igre – Letnje olimpijske igre 2008, Letnje olimpijske igre 2020 i Letnje olimpijske igre 2024 – kao i brojna finala svetskih i evropskih prvenstava u 5×5 i 3×3 košarci. Kao FIBA instruktorka i kontrolorka, članica FIBA 3×3 komisije i predsednica Sportskog saveza Vojvodine, Jasmina je sinonim za autoritet, znanje i posvećenost sportu. Ipak, iza vrhunske profesionalne biografije stoji i najvažnija životna uloga – uloga majke, o kojoj u ovoj rubrici „Mame u košarci“ govori iskreno, inspirativno i iz srca.
Njena karijera, započeta još 1998. godine, vodila ju je od domaćih liga do najvećih evropskih i svetskih takmičenja, uključujući Evroligu, svetska i evropska prvenstva, kao i istorijska finala u basketu 3×3. Kao nosilac Spartakove nagrade za sportska dostignuća i dugogodišnji sportski funkcioner, Jasmina je primer kako se istrajnost, znanje i ljubav prema košarci mogu pretočiti u vrhunsku međunarodnu karijeru. U razgovoru koji sledi otkriva kako je izgledao njen put od devojčice sa loptom na novosadskim terenima do žene koja deli pravdu na najvećoj svetskoj sceni – i kako se uz sve to gradi i čuva porodica.
Kako je izgledao tvoj put od igračice do međunarodne košarkaške sudije i šta je presudilo da izabereš baš sudijski poziv?
Da izaberem sudijski poziv bilo je zaista slučajno. Iako sam imala već odličnu igračku karijeru kao mlada, neke nepravde su me naterale da odlučim da ne želim više da igram, ali želja da ostanem u košarci i na terenu je bila velika. Tu mi je pomogao moj prijatelj Vladan Borovina koji je tada bio sudija, da me uputi u sudijski poziv i da probam da se okušam u tom poslu. Bilo mi je zanimljivo da probam i tako je sve počelo. Za šest godina sam stigla do međunarodnog nivoa.
Sećaš li se trenutka kada si odlučila da zakoračiš u sudijske vode – da li je to bila spontana odluka ili dugoročna ambicija?
Nakon par odsuđenih utakmica, shvatila sam da mi se taj poziv baš sviđa i kao što sve u životu volim da izguram do kraja i nikada se ne predajem tako je i suđenje za mene postala dugoročna ambicija. Kao što možete da vidite, i dan danas sam na terenu.
Kakva je bila reakcija tvoje porodice i najbližih kada si im saopštila da želiš da postaneš sudija, a kasnije i da gradiš međunarodnu karijeru?
Pa, iskreno nisu se puno iznenadili jer su znali da želim da prekinem da igram košarku i da počnem da radim nešto drugo. Uvek su me podržavali u svemu, tako da su i ovu moju odluku podržali. Naravno da, kada sam došla do Međunarodnog sudije, to je bila potvrda moga rada i zalaganja. Želja da uvek napredujem i pokušam da budem najbolja u onome šta radim dala je rezultat na tom nivou.
Pamtiš li prvi meč koji si sudila? Šta ti je tada prolazilo kroz glavu i koliko se današnja Jasmina razlikuje od te mlade sudije?
Naravno da se sećam, verujem da nema kolege koji se ne seća svoje prve utakmice. Iskreno, bilo mi je veoma teško. Bez obzira što su to bili pioniri kao što sam već rekla svaka utakmica se isto sudi, jedino što ja tada nisam imala tu rutinu koja se stekne vremenom. Kao bivša igračica nisu mi bila problem pravila, već ta spoznaja da kada vidite grešku ili prekršaj vi treba da dunete u pištaljku. Ta reakcija je bila veoma teška tada kao i odluka šta svirati. Tada sam prvi put shvatila koliko je suđenje u stvari teško i da ima mnogo stvari koje treba usavršavati.
Kako danas izgleda tvoja priprema za jednu veliku utakmicu – fizička, mentalna i emotivna? Da li se razlikuje priprema za domaće i međunarodne mečeve?
Sama priprema je dosta kompleksna, počinje sa delegiranjem za utakmicu gde spoznajete kome ćete suditi i ko će vam biti kolege. Zatim počinjete da radite skauting za obe ekipe i da sa potrebnim informacijama budete spremni za datu utakmicu. Volim da uvek naglasim da za razliku od ekipa gde oni rade skauting za jednu ekipu mi imamo dupli posao kako bi se pripremili za obe ekipe. Nema razlike u pripremi, svaka utakmica mora da se odradi na profesionalnom nivou. Jedina razlika je možda u kvalitetu same utakmice i igrača.
Sudila si i ženama i muškarcima, domaće lige i najveća međunarodna takmičenja. Postoji li razlika u pristupu i komunikaciji na terenu?
Ne postoji razlika. Ja sam se uvek isto ponašala kada sam sudila, bilo da su to mlađe kategorije ili profesionalni nivo. Možda je i to jedan od razloga koji me je doveo do najvišeg nivoa.
Iza tebe su Olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva, brojna finala. Koji trenutak bi izdvojila kao profesionalni vrhunac i zašto?
Naravno da su Olimpijske igre vrhunac svačije karijere, pa i moje, ali ipak meni najdraža utakmica je bila finale Evropskog prvenstva za žene koje je bilo u Beogradu. Iskreno, suditi finale u svojoj zemlji, pred svojom porodicom, svojom ćerkom i prijateljima je nešto najlepše što sam doživela.
Sudije su često na meti kritika i pod velikim pritiskom javnosti. Kako se nosiš sa stresom, očekivanjima i „etiketom dežurnog krivca“?
Tačno je to što kažete, ali sam se uvek trudila da o tome ne razmišljam. Moje je bilo da svoj deo posla odradim najbolje što mogu. Nas ima ko da kontroliše i savetuje nakon utakmica tako da mi je jedino to bilo merodavno a ne šta kaže publika. Oni su navijači i normalno je da uvek traže dežurnog krivca ukoliko njihov klub izgubi.
Jedna si od retkih žena sa najvišom licencom za 3×3 suđenje. Po čemu je basket 3×3 specifičan i koliko zahteva drugačiji pristup u odnosu na 5×5?
Specifičan jeste jer se igra brže, atraktivnije i da kažem snažnije nego u u 5×5. Drugačiji je kriterijum i neka pravila, ali sam sistem igre u suštini je isti. Mentalni sklop nije drugačiji već traži od vas da se prilagodite drugačijim pravilima i brzini igre.
Danas si i instruktor, kontrolor i sportski funkcioner. Da li je veća odgovornost suditi meč ili ocenjivati i usmeravati druge sudije?
Ne mogu da kažem da bilo šta ima manju ili veću odgovornost. To su dve različite stvari, dok sudite vi ste direkti učesnik i odgovarate za svoje odluke, a kao kontrolor ste posmatrač ali nakon utakmice svaka vaša pohvala ili sugestija ima težinu jer utičete na nečiji razvoj kao sudije.
Kada si postala majka, da li si morala da menjaš prioritete ili si uspela da pronađeš balans između vrhunske karijere i roditeljstva?
Kada sam postala majka najveći i jedini prioritet je bio da budem majka. Naravno da sam usklađivala svoj posao kao sudija i putovanja sa ulogom majke, ali kao što se u životu kaže “sve se može kad se hoće”. Moram ipak da istaknem da mi je u tim trenucima najveća podrška bila moja majka koja je preuzimala obaveze oko moje ćerke dok sam ja na putu.
Koliko su ti majčinstvo i iskustvo roditelja pomogli u razumevanju mladih igrača i u vođenju ljudi u sportskom sistemu?
Pa, moram priznati da sam možda neke stvari sagledavala iz drugog ugla i imala mnogo više strpljenja za neke stvari. Postati majka i roditelj nosi veliku odgovornost. A uvek sam težila da svojim primerom pokažem kako svom detetu, tako i ostalima, koliko je poštovanje i respekt bitan kako prema drugima tako i prema samom sebi.
Da li si ikada osetila grižu savesti zbog čestih putovanja i odsustva od kuće? Kako si prevazilazila te trenutke?
Naravno da sam osetila, ali to nije bila griža savesti već odgovornost da sve stignem, kako kod kuće tako i na poslu. Da budem posvećena maksimalno u svemu šta radim. U suštini, ništa ne volim da radim površno ili polovično, ali isto tako davajući svoj maksimum mnogo se potrošite, kako fizički tako i psihički. Naravno, kada nešto volite trudite se da uvek budete motivisani i srećni kako bi to preneli i na druge.
Na koji način tvoje dete danas doživljava tvoju profesiju? Da li razume težinu i značaj takmičenja na kojima si sudila?
U početku naravno da nije shvatala koliko je to veliko i bitno. Njoj je videti mamu na televiziji bilo normalno. Sada kada je starija i razume težinu takmičenja i šta znači suditi finale veoma je ponosna i srećna kad me vidi ili kad joj neko od drugara kaže kako me je gledao i kako je to super.
Smatraš li da društvo danas dovoljno podržava žene koje žele da budu uspešne u karijeri i posvećene majke? Šta je potrebno da se ta percepcija promeni?
Iskreno, sada je mnogo lakše nego pre 20 i više godina kada sam počinjala, ali mislim da još uvek nije dostignut nivo da se to skroz prihvata i da je to normalno. Potrebna je veća podrška samog sistema i da bude što više tako uspešnih žena koje bi svojim primerom pokazale da ništa nije nemoguće.
Koju poruku bi poslala mladim devojkama koje se dvoume da li je moguće ostvariti vrhunsku sportsku karijeru i istovremeno imati ispunjen porodični život?
Svaka devojka treba da prvo veruje u sebe i da se bori za svoje snove. Ako niste srećni u tome čime se bavite onda je sve teško i nedostižno. Imati porodicu i postati majka samo vas još više ojača i shvatite da sve možete. Svaku koleginicu sam savetovala da ne čekaju pravi trenutak kada će se ostvariti kao majke, jer taj trenutak nikada neće doći zbog ritma i veličine takmičenja. Treba da se prepuste tome i kad se desi da uživaju u tim trenucima. Sve ostalo može malo da sačeka.
Da li postoji trenutak kada si, nakon neke velike utakmice ili finala, pomislila da ti je najvažnija „pobeda“ zapravo zagrljaj tvog deteta kod kuće?
Naravno da su postojali ti trenuci, ali zaista kada dođete kući i zaglite svoje dete shvatite da ništa nije vredno nervoze, ljutnje ili odustajanja. Vredna je ta ljubav i mir koji osetite i shvatate da vam je to najveći prioritet, snaga i motivacija za dalje.
Šta bi volela da tvoje dete jednog dana kaže o tebi – kao o majci, ali i kao o ženi koja je gradila karijeru na najvećoj svetskoj sceni?
Volela bih da kaže da sam joj ja bila najbolji primer kako se voli, radi, želi i nikad ne odustaje od cilja i želja koje pred sebe postavi ili koje joj život postavi na put. Moje reči koje želim da usadim u nju su: “koliko god puta da padne, toliko puta ustane i nastavi dalje još jače i još bolje”.
Imaš li svoju ličnu mantru ili motivacionu poruku koja ti daje snagu da istraješ?
Pa, iskreno, više stvari me je vodilo kroz život i karijeru. Prvo je da nikad ne odustajem. Drugo da nikad ne znaš zašto je nešto dobro što se desilo. Treće ”nikad ne reci nikad”, jer sve je dostižno a najviše zavisi od nas samih.
