Ne nose svi šampioni dres sa brojem.
Neki nose ključeve automobila u džepu, rasporede treninga u glavi i tišinu brige u grudima.
U rubrici „Iznad semafora“ ne govorimo samo o medaljama. Govorimo o onima koji ustaju prvi, odlaze poslednji i veruju najduže – o roditeljima koji kilometre mere ljubavlju, a odricanja nikada ne nazivaju žrtvom.
Ovo je priča o jednom takvom roditelju. O ocu koji ne gura decu ka snu, već hoda iza njih, spreman da ih uhvati ako posrnu.
- Dolazite iz Čačka, grada u kojem se košarka ne bira kao sport, već nasleðuje i nosi kao identitet. Kao bivši košarkaš, da li ste ikada mogli da zamislite da će Vaš najveći meč biti onaj očinski?
Da, u gradu Čačku gde sam i odrastao, može se reći da je košarka više kao kulturno nasleđe a ne samo sport i zabava. Ima dugu tradiciju. I među par gradova na Balkanu gde je narandžasta lopta među prvima ušla u srca ljudi, ali je svakako očinski meč nešto mnogo više od svega. To je meč koji traje i trajaće dok postojim, a počeo je od kada sam se ostvario kao roditelj.
2. Kada ste se ostvarili u ulozi roditelja, da li ste u tim malim rukama odmah prepoznali loptu, ili ste sebi rekli da će njihov put biti samo njihov izbor?
Smatram da mi kao roditelji služimo između ostalog, da prepoznamo u našoj deci njihove eventualne talente i podržimo ih. Svako od nas ima razne talente, ali porodica i bliska okolina ipak utiču na to šta će se najviše razvijati. Naravno da je svako od moje troje dece dobilo loptu kao svoju prvu igračku. To je najbolja igračka na svetu, raznih veličina i materijala. I kako su rasli u ranom uzrastu su probali sve moguće sportove. Bilo je tu plesa, plivanja, rvanja, fudbala, atletike, baš svega. Ali eto, možda sasvim slučajno je pobedila košarka.
3. Vaša starija ćerka Rozalija danas igra za kadetkinje Ženske košarkaške akademije u Novom Sadu, poznatije kao „novosadska ŽKA“. Kako je izgledao trenutak kada ste shvatili da to više nije dečja igra, već ozbiljan sportski put?
Tu nema neke velike filozofije. Kod Rozi se to dosta rano ispoljilo, mogu reći čak sa 9 godina. Kada dete iz dana u dan ustane i legne sa košarkaškom loptom. Kada svaki dan uporno postavlja pitanja vezana za košarku. I da li možemo napolje da mi pokažeš još samo ovo. Kod svojih prvih trenera Nevene Ninković, Marije Živkov, Sandre Čolak, zbog kojih je do srži zavolela košarku onako zarazno. Do te mere da sada mogu reći da nije propuštala treninge godinama. Bukvalno ni jedan jedini. Pa ni sada na Novosadskoj Akademiji, gde je trenira ove godine u kadetkinjama Snježana Beba Vasić. Prošle u pionirkama Teodora Marunkić, gde takođe nije izostala ni sa jednog već dve godine. To za nju jednostavno nije pitanje. Trening za nju nije obaveza već motiv za napretkom i novim saznanjima.
4. Treninzi su i po žezi i po studeni, a uz parket dolaze teretana i sati individualnog rada. Kako izgleda gledati svoje dete dok „malo, a već veliko“, samostalno radi dodatne vežbe i gradi disciplinu?
Kako smo učili i mi sami, vreme je jedno trajanje koje se dešava sada, koje ne može o vratiti a ni doživeti unapred. I vrlo verovatno nismo ni samo svesni koliko brzo teče i koliko deca zapravo brzo rastu, razvijaju se. Napreduju. Uživam u trenutku. Kako odrasta formira svoju ličnost. Ponosan kako balansira svoje obaveze. Odličan je đak, naravno da uživa u socijalnom životu u svim sverama a ipak trenira dva puta dnevno. Svako jutro ide ili na trčanje, teretanu a uveče na klupske treninge. I najvažnije, uživa u tome. To je njen stil života.
5. Da li tada u Vama više govori bivši igrač koji analizira pokret, ili otac koji samo želi da je zagrli i kaže da je ponosan?
Roditelji su skloni da se u sve mešaju. Dok je bila mlađa i bila u prvim fazama razvoja, naravno da sam joj pomagao da lakše prebrodi greške, dok danas ima dovoljno stručnih ljudi oko nje koji je usmeravaju. Posle utakmice i treninga od mene dobije samo čvrst zagrljaj. Mislim da joj je samo to potrebno. PODRŠKA. U ovom uzrastu i oni sami znaju šta je bilo dobro a šta ne.
6. Svo troje su u košarci. Da li je kuća puna lopti, rasporeda treninga i sportskih snova – i ima li u toj dinamici mesta za običan, porodični dan?
Naša kuća od njihovog rođenja izgleda kao poligon za igru. Ima bukvalno svega, svih vih mogućih sportskih rekvizita. Malo se i zbunimo koliko imamo lopti. Ali naravno da se na kraju nedelje okupe i zajedno sabiraju utiske. Sa putovanja, utakmica, iz škole. Uvek ima zanimljivih dogodovština.
Sin Lazar i ćerke Rozalija i Magdalena.
7. Vozite ih na svaku utakmicu, gledate i vraćate se sa njima kući. Koliko ste se puta iz Novog Sada vraćali kasno uveče umorni, ali sa sigurnošću da nijedan kilometar nije bio uzaludan?
Kilometri… S obzirom na to da stanujemo u mestu udaljenom 100km od Novog Sada, nakupi se veliki broj svake nedelje. Ali ni jedan kilometar nije uzaludan kada otac ili majka napravi za svoje dete. Kada ih vidite ispunjene emocijama, ništa nije uzaludno. Umor tada prelazi u zadovoljstvo. Smatram da je uvek najvažnije da u ovom trenutku pružiš svom detetu maksimalnu podršku. Jer sutra ne može da vrati juče.
8. Kao roditelj i kao sportski radnik, kako balansirate između emocije i objektivnosti? Da li ste stroži otac ili najveća podrška?
Ne smatram sebe strogim ocem. Znaju da u meni imaju najveću moguću podršku. Ako žele, naravno da dobiju moje mišljenje o nekim stvarima na terenu. Još kada su bili najmanji mogući usmereni su od svoje majke i mene na pravi način. Samosvesni su, srećni i uživaju u tome što znaju da imaju našu podršku 100%.
9. Koliko Vam Vaš umetnički duh, vajarstvo, pomaže da razumete proces razvoja jednog mladog sportiste? Da li i dete, poput skulpture, traži strpljenje i viziju?
Fantastično poređenje. Deca i jesu umetnost. Od najfinijih materijala. Strpljenje i ljubav su jedini put. Dajte deci ta dva sastojka i uživajte u nastajanju umetničkog dela.
10. Radite na televiziji, poznajete javnost i pritisak. Kako učite decu da im aplauz ne udari u glavu, a kritika ne slomi srce?
Vratimo na početak i ranu fazu njihovog razvoja. Pružite deci od najmlađih dana strpljenje, pažnju i ljubav. Videćete da kasnije oni sami znaju da balansiraju i da se izbore sa svim.
11. Kada biste trebali da izdvojite jednu vrednost koju želite da ponesu iz sporta, čak i ako jednog dana prestanu da igraju košarku, koja bi to vrednost bila?
Sport nosi sa sobom nebrojeno mnogo vrlina. I jako teško je odlučiti se za jednu. Neka bude čast i obraz.
12. Kada jednog dana jedno od njih obuče reprezentativni dres, šta mislite, da li će Vam srce biti mirno ili ćete tek tada shvatiti koliki je bio Vaš put?
Uz njih troje, moje srce je uvek mirno.
Foto: Privatna arhiva
Možda će jednog dana statistika pamtiti njihove poene.
Možda će publika skandirati njihova imena.
Ali iza svake njihove pobede stojaće jedan otac koji je kilometre pretvarao u snove, umor u osmeh i brigu u veru.
Jer šampioni nisu samo oni koji podignu pehar.
Šampioni su i oni koji ih godinama grade, ali u tišini.
Ovo su priče iznad semafora, tamo gde počinje prava vrednost sporta. Jer iznad semafora ostaje ono najvažnije – srce.
