Priznaje da se ljubav prema sportu razvijala spontano, ali istrajno. Da je vremenom postala temelj, karakter, discipline i životnog stava. A počeci sežu još sa pet, šest godina. I to na tatamiju.
“Trenirala sam karate, gde sam ‘upila’ osnovne vrednosti sporta – disciplinu, samokontrolu i istrajnost. Tu stekla pozitivnu, sportsku drskost, pobednički mentalitet. Bez toga nema napretka”, priča Azra za portal Free media o svojim prvim koracima.
Dijametralno suprotno ovoj borilačkoj veštini su njene sledeće “destinacije”.
“Od sedme do devete godine bavila sam se stonim tenisom, što je dodatno razvilo moju koordinaciju, koncentraciju i brzinu reakcije. Tokom školovanja kratko sam bila i deo školske odbojkaške ekipe. Tu sam prvi put snažno osetila značaj timske igre”, priseća se. Nedugo zatim, dešava se prelomni momenat u njenoj karijeri. Sa 11 godina ulazi u svet košarke, kojoj će ostati odana skoro ceo život i koja će joj doneti toliko radosti.
Nije mogla da pretpostavi da će postati deo istorije.
“Davne 1988. godine, rahmetli dr Enver Međedović, sa idejom da promoviše ovaj sport, obilazio je osnovne škole i pozivao učenike da se priključe Ženskom košarkaškom klubu Novi Pazar. Njegova vizija otvorila je vrata mnogim mladim sportistkinjama, među kojima sam bila i ja. Već na prvom treningu osetila sam da sam pronašla svoje mesto. Znala sam još tada da ću magičnoj igri pod obručima posvetiti sebe i veliki deo života”, otkriva nam Azra.
Imala je talenat, na vreme prepoznat i čeličnu volju da napreduje. Imala je uz sebe i prave stručnjake koji su znali da je usmere. Jedno ime je ključno za njen veliki uspon.
“Već na prvom treningu osetila sam da sam pronašla svoje mesto. U tom periodu glavni trener bio je Čolaković iz Kraljeva, dok je pomoćni trener Adnan Ake Draževičanin. On je vrlo brzo prepoznao moj talenat i postao ključna figura mog košarkaškog razvoja. Bez sumnje, glavni ‘krivac’ za moj napredak. Sve što znam o košarci, tehniku, taktiku, razumevanje igre i sportski mentalitet, naučila sam upravo od njega. Njegov uticaj ostavio je neizbrisiv trag u mom sportskom i životnom putu”, ističe Azra.
Posle godinu dana ekipu preuzima tandem: Adnan Ake Draževičanin, Naser Nasko Čarovac. Zahvaljujući njima bio je više nego vidan napredak tima. Ali i svake igračice ponaosob. I najvažnije, Novi Pazar je imao izražen kvalitet. I to kakav.
U ondašnjoj Prvoj B ligi bivše SFRJ, mnogi favoriti su “polagali oružje”. A Azra kao deo tog sjajnog sastava ulazi u istoriju.
Igra na poziciji plejmejkera, organizuje igru, razigrava saigračice, “mozak” je ekipe i neka vrsta” produžene ruke” trenera. Zlatne godine ženske košarke su to bile, od 1988. do 1991. sala OC “Zenun Hasković” bila je uvek krcata.
“Poseban ponos za mene predstavljalo je to što sam, sa svega 13 godina, kao pionirka, imala priliku da igram u timu sa vrhunskim i iskusnim košarkašicama kao što su: Samija Ćaka Ćosović, Indira Jablaničanin, Farisa Mujdragić, Snežana Anđelković, Esada Metić, sestre Sabrina i Aida Muratović, Bisera Husović, Senada Muratović, Maida Ljuca, Jasmina Biševac, kao i mnoge druge. Biti najmlađa u ekipi i istovremeno rame uz rame sa igračicama od kojih sam učila na svakom treningu i utakmici bilo je neprocenjivo iskustvo”, kaže ona.
Ističe da su njihova posvećenost, znanje i odnos prema košarci snažno uticali na njen razvoj i dali joj dodatni motiv i sigurnost.
“Igranje u takvom okruženju za mene je bilo i veliko priznanje i istinska čast. To iskustvo mi je donelo veliku odgovornost, ali i neprocenjivo samopouzdanje i zrelost”, priznaje.
Mogao je itekako taj “drim tim” da se dokopa elite. Imao je bar na terenu i oko njega sve potrebno. Čak je i u samom gradu vladala velika euforija. Ali, kako to obično biva, malo je falilo. Ili bolje rečeno “ono nešto”.
“Nedostajalo nam je malo više kontinuiteta, uslovi za treninge, dvorana i finansijska sredstva. Većina nas je igrala iz ljubavi, bez nadoknade. To sada ne može da se zamisli”, smatra Azra.
Mnogo puta je u tom “prvom mandatu” nosila dres Novog Pazara. Kako je vreme odmicalo, postaje zrelija i iskusnija. Pobede su se ređale, no, jedne utakmicu će se uvek sećati.
“Najviše pamtim utakmicu protiv Hemofarma iz Vršca. Imala sam 13 godina kada sam prvi put ušla u ‘vatru’ i osećala pritisak, ali i adrenalin koji se pamti ceo život. Bio je to trenutak koji me je naučio hrabrosti i odgovornosti na terenu. Igrala sam poslednja četiri minuta, zabeležila šest poena. Bio je to i moj debi”, sa dosta emocija se priseća.
Lepi trenuci postaće uspomene, jer je 1992. godine klub prestao sa radom. Priznaje Azra da joj je to veoma teško palo, pa odlazi u Trepču iz Kosovske Mitrovice.
Dres popularnih “rudara” nosi četiri godine, da bi je put odveo u Prištinu gde počinje da studira. Ali i nastavlja karijeru.
“Potpisala sam ugovor sa ŽKK NIS Jugopetrol, za koji sam igrala do 1999. godine. Taj period obeležili su veliki timski uspesi, bili smo vrlo blizu plasmana iz Prve B u Prvu A ligu Srbije. Nažalost, NATO bombardovanje prekinulo je taj uspon i bila sam primorana da napustim Prištinu”, otkriva za naš portal.
Kada se 2001. godine udala, mislila je da je košarci rekla zbogom. Međutim, kako to često bude, sudbina je htela drugačije. Opet je na terenu.
“Zahvaljujući rahmetli profesoru Redžepu Fanu Haliloviću, legendi sporta u Novom Pazaru, ponovo sam se vratila košarci. Njegov uticaj, autoritet i vera u moje iskustvo podstakli su me da se uključim u obnovljeni klub koji je bio izuzetno mlad po sastavu”, vraća “film” Azra.
I opet, početak. I opet jasan cilj za nju. Da pomogne pre svega znanjem, pa iskustvom. A imala je i šta da kaže i pokaže. Što je bilo do nje uradila je, ali neke stvari nisu bile njen domen. I zbog toga nosi i dozu nezadovoljstva.
“Igrala sam još oko dve godine. Taj povratak imao je posebnu težinu i smisao, jer više nije bio usmeren samo na rezultat, već na prenošenje znanja, podršku i izgradnju budućnosti ženske košarke. Ipak, ostaje žal što se klubu kroz godine posvećivalo nedovoljno pažnje i podrške. Imali smo kvalitetnu i talentovanu ekipu, ali za ozbiljne rezultate potrebna su značajna finansijska sredstva, kvalitetni uslovi za rad, stipendije, premije, putovanja i svi ostali troškovi koje nosi jedan ozbiljan sportski kolektiv”, iskrena je.
Ističe da bez sistemske podrške, entuzijazam i talenat često nisu dovoljni.
Bez obzira na tu “epizodu”, ljubav prema košarci ostaje ista. Ako ne i veća. Za to ima i posebne razloge, i životnu satisfakciju.
“Moj košarkaški put bio je ispunjen usponima, prekidima, povratcima i borbom, ali i dubokom ljubavlju. Sport je obeležio moj život, a najveća pobeda mi je što sam ljubav prema njemu prenela na svoju decu, ćerku Eminu i sina Aladina, učeći ih vrednostima discipline, upornosti i timskog duha. Sa ponosom i zahvalnošću gledam na sve godine provedene na terenu, svesna da košarka nije bila samo deo mog života, ona je bila i ostala deo mene”, ponosna je Azra.
Vera u sebe i sopstvene mogućnosti joj je pokazivala put pa i onda kada se činilo da ga nema. Baš to je jedna od njenih poruka mladima.
“Ne odustajte kada je najteže. Talenat vredi samo uz rad, disciplinu i strpljenje. Učite iz poraza, poštujte tim i trenere i čuvajte ljubav prema sportu, jer ona je snaga koja vas nosi kroz ceo život”, nedvosmislena je.
Upravo njena sportska priča je “reper” izrečenog. Snaga i ljubav su joj bili vodilja, još od 13. godine kada je hrabro kročila na parket. Postala deo istorije ženske košarke u Novom Pazaru, jedan u “niski bisera” te sjajne generacije.
Autor: Elvir Nailović, Freemedia.rs
Foto: Ustupljene fotografije Azra Mehović
