Često se veruje da majčinstvo i karijera ne idu zajedno – da jedno mora da trpi. Statistike pokazuju da tek petina ljudi smatra da žena može biti i dobra majka i uspešna u poslu.
Kroz rubriku „Mame u košarci“ želimo da obavestimo društvo da uspeh na terenu ne umanjuje uspeh kod kuće. Snaga, posvećenost i ljubav koje majke unose u sport i porodicu dokazuju suprotno.
Gošća rubrike je Jelena Brooks.
Jelena Brooks (rođ. Milovanović) je mama, srpska profesionalna košarkašica, bivša reprezentativka i olimpijka, dugogodišnja članica Sopron Basketa, jedna od najboljih strelaca Evrolige, nekadašnja WNBA igračica i trenutno menadžerka ženske košarkaške reprezentacije Srbije. Kada pogledaš sve što si postigla i što danas radiš, kako bi ti sama opisala sebe?
Nekako i dan-danas sam sasvim normalna ženska osoba, koja živi svaki dan pod nekim ritmom koji u tom trenutku nametne sin, suprug ili košarkaške obaveze. Možda kad budem završila karijeru i vratim se u neku realnost mogu to da gledam iz nekog drugog ugla, ali za sada je to tako. Ali možda bi ljudi u mom okruženju to gledali na neki drugi način.
Kako izgleda trenutak u karijeri kada si i dalje aktivna igračica, a istovremeno ulaziš u novu ulogu tim menadžerke reprezentacije? Da li tu promenu vidiš kao izazov, novu energiju ili produžetak svoje misije u košarci?
S obzirom da se mojoj karijeri bliži kraj, otvorila mi se opcija da se priključim reprezentaciji u nekoj drugoj ulozi i naravno to sam oberučke prihvatila, jer sam dete koje voli Srbiju. Pored toga, oduvek sam bila osoba od odgovornosti i mislim da ova uloga koju sad imam podrazumeva veliku odgovornost. Smatram da konekciju koju ja kao igrač mogu da stvorim sa igračicama, sa jedne strane, i sa stručnim štabom, sa druge strane, može imati pozitivan uticaj na celokupnu situaciju, tako da na ovo gledam kao na neku novu energiju i možda neki mali izazov uz sve to.
Dok živiš i igračku sadašnjost i menadžersku budućnost, kako danas razumeš cikluse u sportu – početak, vrhunac, prelazak i transformaciju?
Niko nema isti put razvoja, nekome je malo lakše, u smislu boljih uslova za razvoj i napredak, dok je drugima malo teže, jer naročito imamo puno gradova gde su uslovi za rad jako loši. Ali kad govorimo uopšteno o ciklusima, gledajući unazad, sad tek shvatam kad je i kako prolazio svaki. Mislim da svaki igrač to doživljava na drugačiji način, neki periodi su malo stresniji od drugih, ali sve je sastavni deo vrhunskog sporta.
Kao bivša reprezentativka i olimpijka, da li sada iz menadžerskog ugla vidiš neke trenutke svoje reprezentativne prošlosti jasnije nego dok su se dešavali?
Nisam se još u potpunosti uživela u novu ulogu, ali neke stvari svakako mogu primetiti i možda najviše zbog toga smatram da kao bivša reprezentativka mogu neke stvari možda malo bolje razumeti, naročito kada su devojke u pitanju, nego neko ko nije prolazio nikad kroz te cikluse.
Pošto i dalje igraš, ali sada i upravljaš, šta je prva stvar koju primetiš u timu – energiju, dinamiku odnosa, profesionalizam ili emocionalnu stabilnost?
Kada smo, na primer, preko leta bili sa U20 reprezentacijom Srbije, više sam obraćala pažnju na energiju i neku emocionalnu stabilnost, jer se u tom periodu najbolje može videti ko je spreman za sledeći korak ka profesionalnom nivou, dok ovaj kratak period sa seniorskom uglavnom gledam kroz čist profesionalizam, jer ne postoji razlog zašto bi se na sve te devojke gledalo na drugi način. Profesionalizam podrazumeva svakako mnogo stvari, kako na terenu tako i van njega.
Kada posmatraš ženski sport spolja, šta ti deluje kao najveći nesporazum između onoga što javnost misli i onoga što se zaista živi iznutra?
Smatram da javnost nije svesna kroz šta žene prolaze baveći se sportom i kako to uopšte izgleda „behind the doors“. Mislim da se uzalud troše reči na to, jer svi stoje pri tome da je ženski sport neatraktivan, i to je jedna stvar sa kojom se ja u potpunosti ne slažem. Tu je još veliki broj stvari, ali to je za jedan kompletno odvojen intervju.
Kako izgleda dan kada moraš biti i lider i saigračica i menadžerka i mama – koja uloga ti najviše određuje ton dana?
Kada su svi zdravi u kući, onda je košarka i dalje osnova svega, bar dok još igram. Po tome se organizuje sve – dečiji rođendani, dečije igraonice, zimovanja, letovanja i sve ostale obaveze. Sve i dalje planiramo po košarkaškom kalendaru, kako po mom, tako i po kalendaru mog supruga.
Kako usklađuješ sve dnevne aktivnosti, dok istovremeno živiš svoju ulogu majke?
Trudim se da bar na jednom mestu bude mir i kad je tako onda težinu svega toga ni ne osetim, ali zato kad je drugačije, ne uspem da napunim baterije ni na jednom polju i to zna da bude jako teško. Ali uglavnom je u domu mir i tu sam uvek u stanju da napunim baterije za ono što me čeka kada uđem u dvoranu.
Kako balansiraš činjenicu da tvoje dete vidi samo „mamu koja radi“, dok publika vidi „šampiona i profesionalca“?
Mateo polako shvata ko je njegova mama i kakve uspehe ima iza sebe, ali ovde gde smo nije teško sve to izbalansirati.
U kom trenutku dana najjasnije osetiš da se sve tvoje uloge prepliću u jednu?
Žene su u globalu svemoguće, nema stvari na svetu koju žena ne može da uradi 😉 Ali nakon dugačkog i napornog dana, kad sednem uz čašu vina i pogledam šta je sve završeno tokom dana, potapšem sebe po ramenu.
Kako izgleda emocionalni prelaz iz dvorane u kuću?
Od kada se Mateo rodio, to sam nekako istrenirala u svojoj glavi da onog trenutka kada napustim dvoranu, sve loše i dobro u vezi košarke ostavljam tamo, a u dom dolazim sa potpuno novom energijom, jer sam takva potrebna kod kuće. Lakše je svakako bilo u početku nego sada. Sada sam umornija i u većim bolovima, a Mateo je stariji i ima sve više energije, pa se ponekad mučimo, ali se uglavnom izborimo svi zajedno.
Kako definišeš hrabrost danas?
Hrabrost je potrebna za bilo koju ulogu u životu – hrabrost da se naprave greške, hrabrost u donošenju odluka, hrabrost da se suočiš sa posledicama ako ih ima… Nema razlike u tome, samo se možda nagrade i posledice razlikuju u zavisnosti od uloge.
Kako majčinstvo utiče na tvoju emocionalnu inteligenciju?
Mislim da se sa iskustvom majčinstva nije mnogo promenilo. Uvek sam znala da pročitam govor ljudi i da procenim da li treba da ćutim i saslušam, ili da posavetujem i pružim podršku. Svoje emocije ne znam da kontrolišem – moje lice je ogledalo svega, uvek bilo i verovatno će uvek biti.
Ako bi tvoje dete jednog dana moralo da razume jednu istinu o tvom životu u košarci, šta bi želela da zapamti?
Želim da moje dete zna da moja košarkaška priča nije bila samo o utakmicama, trofejima i statistikama, već o srcu koje nikad nije odustalo. Da sam kroz svaki trening, svaku povredu, svaki pad i svaki povratak učila da se snovi ne dešavaju slučajno, nego kroz hrabrost da ustaneš opet i opet. Ako nešto treba da ponese iz mog puta, onda je to istina da snaga ne dolazi iz pobeda, već iz borbe, i da vredimo najviše onda kada se trudimo.
Postoji li misao koja te vodi kroz karijeru i majčinstvo?
KAD IGRAŠ SRCEM, GRANICE PRESTAJU DA POSTOJE.
- Ras ubedljiv protiv Spartaka
- Intervju – DEJAN SAVIĆ, delegat i kontrolor: Kao neko ko se bavio ovim poslom 30 godina, vrlo brzo prepoznam sudijski talenat
- Crvena zvezda ubedljiva na gostovanju Senti
- Rudar 1903 savladao Mondo Basket 2025 i nastavio pobednički niz
- Duga prelomila u poslednjoj četvrtini i savladala Kraljevo
