Kada govorimo o šampionskom mentalitetu, doslednosti i neumoljivoj težnji ka vrhu, jedno ime se izdvaja. Tek nekoliko dana nakon što je sa svojim timom „Orlovi“ osvojio titulu šampiona Bosne i Hercegovine, ovaj izuzetno posvećen trener potvrđuje da uspeh nije slučajnost, već rezultat vizije, rada i nepokolebljive vere u tim. Ambiciozan i fokusiran, on ne zna za poraz, i to ne samo na parketu, već ni u pristupu životu i sportu. Njegov put nije samo inspiracija mladim igračicama, već i lekcija svima koji žele da postanu pravi šampioni u onome što rade. U razgovoru koji sledi, zavirićemo u njegov trenerski um, otkriti šta ga pokreće, kako se gradi pobednički tim i zbog čega veruje da su disciplina i strast temelj svakog uspeha. Upoznajte Ivana Simića, arhitektu šampionskih „Orlova“ – čoveka koji piše istoriju bosanskohercegovačke ženske košarke.
- Treneru, pre svega čestitke na ostvarenom uspehu! Kada se osvrnete na sezonu iza Vas, koji trenutak biste izdvojili kao prelomni za ekipu ,,Orlovi“?
Pre svega, hvala Vam na čestitkama. Zaista duga i naporna sezona je iza nas. Sam početak, odlasci-dolasci igračica, promena trenera, moj dolazak u klub, zatim dosta povreda, skraćena rotacija. Međutim, nismo dali da nas sve to poremeti, verovali smo jedni u druge i jednim neverovatnim poverenjem i zajedništvom smo apsolutno zasluženo stigli do sva tri trofeja.
2. Vaš tim deluje kao homogena celina na terenu. Koliko je timska hemija bila ključ uspeha i kako ste je gradili kroz sezonu?
Izgradnja timske hemije je bila je ključni faktor za postizanje uspeha i na tome smo dosta radili! Da bi jedan tim bio uspešan, neophodno je da se uspostavi harmonična saradnja među igračicama. Kroz timski rad, sjajnu komunikaciju i pravilno motivisanje, stvorili smo jedno pozitivno okruženje koje nas je dovodilo do pobeda. Bez obzira na individualni talenat, timska hemija je ta koja omogućava maksimalno iskorišćenje potencijala celog tima. Mi smo zaista bili jedna velika porodica i mojim devojkama sam jako zahvalan na svemu sto su uradile u ovoj sezoni!
3. Kako ste spremali tim za finale? Da li ste imali poseban pristup u odnosu na ostatak sezone?
Što se tiče pripreme za finale, sve je bilo isto kao i za svaku drugu utakmicu! S obzirom da smo se sa ,,Lavovima“ sastajali i u finalu BiH kupa i u finalu kupa Republike Srpske, znali smo otprilike šta nas čeka i koje su njihove vrline i mane, tako da su to uglavnom neki detalji bili kako u napadu, tako i u odbrani na kojima smo stavljali akcenat.
4. Retko ko može da se pohvali trostrukom krunom u jednoj sezoni. Kako ste uspeli da ekipu zadržite na visokom nivou kroz tri takmičenja bez da dođe do zasićenja ili pada fokusa?
Sve ono sto smo zacrtali pred sezonu, to smo želeli i da ostvarimo i težili smo ka tome iz dana u dan, tako da ni jednog trenutka nije dolazilo u pitanje da li će doći do zasićenja! Razmišljali smo samo o tome kako da osvojimo trofeje.
5. Koliko je teško ostati gladan uspeha kada već imate titulu? Kako motivišete sebe a kako ekipu da ne stane?
Kao trener, uvek se morate zapitati šta vas motiviše? Možete li to iskazati? Možete li to pokazati? Mogu da vam kažem što se moje ekipe tiče, mi smo zaista željni bili da osvojimo sva tri trofeja ove godine i niti jednog trenutka nije bilo razmišljanja da se stane. Svaka od igračica je stavila tim ispred sebe, a ne sebe ispred tima! Kada igrač dođe u situaciju da kaže sebi ,,ŠTA JA MOGU DA URADIM ZA TIM?” To je pravi put i glad za još više rada i želje da se osvoji sve.
6. Jedna od osoba koja je imala važnu ulogu na Vašem trenerskom putu je i čuvena Vesna Džuver. Kako biste opisali njen uticaj na Vaše formiranje i pripremu za rad sa ekipom ,,Orlova“?
Kada sam dobio poziv od Orlova, konsultovao sam se sa mojom dragom koleginicom Vesnom Džuver koja je bila trener u prošloj sezoni u ekipi! Dovoljno je bilo par rečenica da donesem odluku i zaista sam joj zahvalan na tome.
7. Zamenili ste Dragu Karalića na klupi ,,Orlova“, a on je sada na klupi reprezentacije Bosne i Hercegovine. Da li u nekom trenuku i Vi sebe vidite u ulozi selektora, možda baš Srbije?
Najveći sam svakog sportiste je da predstavlja svoju zemlju na velikim takmičenjima! Tako i ja kao trener imam veliku želju da budem selektor i vidim sebe u budućnosti na selektorskom mestu.
8. Trenerski poziv je više od same taktike, to je i vaspitanje, psihologija, liderstvo. U kom segmentu najviše uživate i gde vidite svoju najveću snagu?
Ništa veliko ne može da se napravi bez strasti. Strast je dan posle utakmice – ujutru, popodne i uveče. Posvećenost, druga bitna stvar. Morate da uložite nešto, da bi vam se nešto vratilo, a tu mislim na uloženo vreme, trud, energiju. Svi mi želimo da budemo treneri, novinari, menadžeri… Teško je to. Potreban je težak rad. Morate da budete najbolja verzija sebe, da imate unutrašnji motor koji vas gura svakodnevno. Jako je težak to put i nije za svakoga, ali ko uspe ima mnogo više prostora za dalji napredak.
9. Kako izgleda jedan Vaš dan van parketa, odnosno, kako se opuštate i gde punite energiju?
Jako malo vremena provodim da ne razmišljam o košarci. Svoje slobodno vreme kada nisam na parketu, uglavnom iskoristim da se duhovno uzdižem i to mi daje energije da idem dalje. Naravno, pored toga se trudim da se sto više edukujem što se tiče košarke.
10. Ko Vam je bio najveća podrška na ovom putu i šta biste mu ovim putem poručili?
Moja najveća podrška je moja porodica, otac, majka i sestra, koji su uvek bili uz mene. Njjima sam najviše zahvalan na svemu i želim da im poručim da ću se boriti da uspem i da ih učinim ponosnima, jer oni to zaslužuju!!!!
11. Ako biste danas mogli da se obratite sebi iz vremena kada ste tek kretali u trenerske vode, šta biste mu rekli? Da li bi tadašnji Ivan bio ponosan na ono što je sadašnji postao?
Tadašnji Ivan bi sigurno bio ponosan na ovog što je danas. Međutim, mnogo je tek posla ispred mene i ovi uspesi mi samo daju snagu da radim još više i da ne odustajem. A šta bih mu rekao? Hm… teško pitanje 🙂 ! Pa da bude uporan, da veruje u sebe, u Gospoda Boga i da nikada ne odustaje, jer se rad i trud kad tad prepozna. I naravno, da nikada ne zaboravi odakle je krenuo i da uvek stoji čvrsto za zemlji.
12. Kada jednog dana okačite tablu o klin, šta biste voleli da ostane iza vas-kao trener, ali i kao čovek?
Nikada neću prestati da se bavim ovim poslom (smeh). Voleo bih da me ljudi pamte po dobru, da se o meni napravi film. 🙂 Voleo bih da me pamte kao jednu iskrenu i nasmejanu osobu koja je iza sebe ostavila veliki broj titula i da me pamte kao čoveka koji je pomogao mnogima da uspeju u životu.
Ivan Simić nije samo arhitekta titula i trofeja, već i mentor koji kroz svaki trening i svaku utakmicu gradi prave šampione- na terenu i u životu. Njegova priča je podsetnik da je pravi uspeh kombinacija talenta, discipline i neprekidne želje za napretkom.
Foto: Privatna arhiva
