Biljana je izuzetno iskusna profesionalna igračica sa jako uspešnom trofejnom košarkaškom kariijerom koja još uvek traje. Bila je deo Jugoslovenske kadetske reprezentacije 1999. godine, juniorske Jugoslovenke reprezentacije 2000. godine, i deo reprezentacije Srbije na Euro Basketu za žene 2011. Godine – Divizija 1.
Biljana je igrala Evroligu i Evrokup sa ekipom Vojvodina Niš – gas (2004-2006) i Evrokup sa K.V.Imperial AEL (2008-2010). Ističe se kao odličan strelac a takođe i žestok defanzivac. Ima tu prednost i sposobnost da može izuzetno lako da se prilagodi i igra više od jedne pozicije na terenu, od plejmejkera (pozicija na kojoj je igrala za reprezentaciju) do beka i napadača. Njena spretnost je čini jednom od najboljih skakačica i igračica u timu. Izuzetan je lider, i može da smiri i pogura tim kad god je potrebno, a sa iskustvom koje je pirkupila igrajući za veliki brroj timovia širom Evrope, ima kvalitet da izvuče najbolje iz mladih igrača.
Dok je još uvek u igračkim vodama, i nastupa za Prvoligaški Olimpia Brasov u Rumiuniji, Biljana se okrenula i trenerskom delu košarke, gde vodi Olimpia Brasov U14 tim devojčica.
Gde je lakše, na terenu kao igrač ili pored njega kao trener?
Iz svog iskustva lakše je na terenu kao igrač. Ali podjednako uživam i u ulozi trenera.
Šta je presudilo da se opredeliš za trenersku karijeru?
Ne mogu da kažem ništa detaljnije o trenerskoj karijeri za sada jer još igram profesionalno košarku, ali mi se sviđa rad sa decom i uživala sam prethodne sezone pa ćemo videti za dalje u narednoj sezoni.
Na šta daješ poseban akcenat u svom radu?
Iskreno kad imam vremena što je mnogo retko jer imam svaki dan po 2 treninga sa ekipom i uveče sa decom, izdvojila bih da je to disciplina, poštovanje i borbenost.
Radila si kao igračica sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtiš?
Iskreno sa dosta trenera sam radila i od svakog sam naučila nešto, ali ako baš moram da kažem neka to bude moj prvi trener Milorad Pero Petrović gde sam počela svoje prve košarkaške korake. Trenirala sam i sa muškarcima svog uzrasta. Tako da eto njega bih izdvojila a i druge trenere naravno gde sam dosta naučila od svakog.
Šta je bilo najteže na šta si se navikla kada je u pitanju trenerski posao?
Da budem iskrena još se navikavam. Sa decom sam počela u septembru 2023.
Koje su lične trenerske ambicije, imaš li dugoročne planove?
Uživam u radu sa decom ali mislim da je rano još da pričam za dugoročne planove. Još igram košarku(smeh).
Koji su ciljevi u radu sa mlađim kategorijama u klubu?
Nismo imali planove jer smo se skupili prebrzo kako je savez zahtevao, i s obzirom da je U14 tim ja sam imala 4 devojke koje su za baby basket sa 11 god. Završili smo finalni turnir B u14 na trećem mestu.
Mlade igrače, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
Najteže ih je naučiti da veruju u sebe i da ne odustaju. Treba mnogo truda i rada da ulože ako žele da postanu vrhunski sportisti.Ja tako sednem sa njima i onda im pričam koliko sam ja trenirala, pa čega sam se sve odrekla itd da bih bila to što jesam danas.
Da li su mlađi igrači generalno svesni i umeju da cene to što imaju mogućnost da rade sa trenerima koji imaju bogatu karijeru iza sebe?
Iskreno da ti kažem, pričam sad za moju decu (smeh), znaju da cene i to baš da cene.
Svi se slažu da je rad sa mladima najvažniji, ali je isto tako činjenica da se ogroman broj mladih igrača „izgubi“ u mlađim selekcijama. Šta presuđuje?
Pa mislim da tu ima više presudnih faktora. Pored škole i košarke sigurna sam da im još mnogo što šta skreće pažnju sa puta. Mislim da treba postepeno korak po korak sa njima, dok ne prođu sve te dečije faze. Ima dosta forsirane dece od strane roditelja na žalost.
