Nađa Maksimović, košarkašica Novosadske Košarkaške Akademije uspešno predvodi svoju ekipu u svom uzrastu. Svojim odličnim utakmicama, napredkom, visinom, zalaganjem, daje nadu da će Srbija u budućnosti imati uspešnog visokog igrača i da će upravo naša sagovornica prestići svoju mamu u budućnosti.
1.Ko je najzaslužniji što si zavolela košarku i kako je izgledao tvoj prvi trening?
S obzirom da dolazim iz porodice u kojoj su mi se oba roditelja bavila košarkom a moja visina je bila baš izražena, košarka je postala sport koji sam veoma zavolela. Prvog treninga se baš i ne sećam ali znam da sam se uvek radovala treninzima i da sam bila jako srećna kada sam postigla svoj prvi koš.
2.Ko ti je bio prvi trener i po čemu ga pamtiš?
Prvi trener mi je bio Milan Ivanić, a pamtim ga po osmehu. Uvek se trudio da nam bude zabavno i da sto više naučimo kroz igru.
3.Koji savet od trenera si do sada zapamtila kao najvažniji?
Savete koje dobijam od mog trenera Teodore Marunkić su stvarno dragoceni i nisu uvek lako izvodljivi ali se trudim da ih ispunim maksimalno.
4.Šta vidiš kao svoje najbolje strane u igri, a u čemu bi volela da napreduješ?
U svim delovima moje igre ima prostora za napredak. Još je puno igračkih izazova ispred mene i nadam se da ću uspeti da ih savladam.
5.Da li imaš uzora/idola među sadašnjim ili bivšim košarkašicama?
Uglavnom su mi uzori igrači na poziciji centra, a to su Tina Krajišnik, Emma Meesseman i naravno moja mama (Slobodanka Tuvić).
