Na državnom prvenstvu u Požegi trijumfovala je ekipa Art basketa, uz čak 80 poena Marije Avlijaš u tri utakmice.
Avlijaš je na taj način ostvarila retko dostignuće, jer je bila najbolji strelac i u finalu Kupa Milan Ciga Vasojević.
Kruna sezone je ekipna i pojedinačna nagrada na završnom juniorskom turniru. Kako bi ocenila celokupnu klupsku sezonu?
-Mislim da smo mogle više u seniorskoj konkurenciji, ali ipak s obzirom da je ove sezone ekipa Arta imala najmlađi tim od kada se takmiči u Prvoj ligi i da je skoro pola tima promenjeno, treće mesto i finale kupa Srbije se sigurno ne može smatrati neuspehom, čak naprotiv. Juniorke su osvojile prvu zlatnu medalju u mlađim kategorijama od postojanja ŽKK Art. Drago mi je što sam doprinela tom uspehu i lepo je oprostiti se od Srpske lige sa zlatom oko vrata.
Kakva je tvoja ocena sezone na ličnom planu?
-Definitivno sam stekla više samopouzdanja, jer sam imala mnogo više prostora za igru.
U kom segmentu u svojoj igri vidiš najveći napredak ove sezone?
-Mislim da sam u svim segmentima napredovala, tehničko-taktičkim, kao i na atletskom planu.
Ove sezone si bila najbolji strelac finala Kupa Milan Ciga Vasojević i juniorskog finalnog turnira. Šta je to što ti donosi potrebnu sigurnost u šutu?
-Upravo ono što sam spomenula da sam od trenera Milana Vidosavljevića dobila više slobode u igri i samim tim samopouzdanje koje je na višem nivou. Pored toga smo imali puno individualnih treninga specijalno šuterskih, na kojima smo imali određene zadatke koje smo morali da ispunimo, na primer nekoliko stotina ubačenih trojki nedeljno.
Bila si deo kampa „Košarka bez granica“ koje organizuju FIBA i NBA. Kakva iskustva nosiš iz Italije?
-Poziv za kamp je pre svega ogromna čast, biti među najboljima u Evropi i odmeriti se sa njima je veliko iskustvo. Radili smo sa velikim imenima iz sveta košarke i slušali njihove vredne savete. Takođe sam bila pozvana da budem učesnik NBA kampa u Atlanti, gde su bili izabrani najbolji iz celog sveta, ali se nisam odazvala zbog obaveza sa reprezentacijom.
Koji trenerski savet posebno pamtiš u dosadašnjoj karijeri?
-Dobila sam jako puno korisnih saveta, ali jedan koji mi je bio upečatljiv jeste da bez obzira na ishod utakmice, sutradan će sijati sunce ili padati kiša, što znači da samo od nas i činjenice da li smo dali svoj maksimum zavisi kako ćemo se osećati dan posle.
Tvoj naredni korak je Ole Miss. Kakva su ti očekivanja od odlaska u SAD?
-Između brojnih ponuda koje sam imala, izabrala sam Ole Miss iz nekoliko bitnih razloga. Igraju u najjačoj konferenciji u Americi (SEC), imaju neverovatne uslove za rad, sjajnog trenera Yolett McCuin i njenog asistenta Bojana Jankovića. Ova godine su igrali sweet 16 što znači da su ušli u 16 najboljih koledža u Americi. Za sledeću godinu se nadam da ćemo otići najmanje korak dalje, i da ću imati svoj doprinos u tom rezultatu.
U najavi tvog dolaska, trener Ole Miss te je opisala kao nekog „ko oduševljava radnom etikom na terenu i van njega“. Kako definišeš svoju radnu etiku?
-Iskreno, mnogo bih više volela da ste ovo pitanje postavili trenerima koji su me trenirali. Mogu vam samo reći da mnogo volim da treniram i da sam jako posvećena.
Potičeš iz sportske porodice. Otac je i sam bio vrsni košgeter, brat nedavno u juniorskoj takođe osvojio medalju. U kojoj meri takva sredina pomaže tvojoj karijeri?
-Zamislite kako je to da imate ličnog trenera i savetnika na raspolaganju 24h, šta bi više mogao da poželi svako od nas ko trenira košarku. Tata je naša najveća podrška i kritičar. Brat mi je najbolji sparing partner od 5. godine i svakim danom guramo jedno drugo da budemo bolji.
