Kako bi, kroz rezultat i rad ekipe, ocenio prethodnu sezonu?
„Prošlu sezonu ocenio bih kao uspešnu. Imali smo uspone i padove tokom godine, ali kada se sve sabere, mogu da budem zadovoljan. Vašaš je godinama jedan od najmlađih timova u ligi. Ove sezone bili smo najmlađa ekipa u Prvoj ligi, a ono što je posebno zanimljivo jeste da smo igrali praktično bez stranih igračica. Imamo jednu reprezentativku Austrije, devojku rođenu 2008. godine, koja je dugo živela u Mađarskoj. Zbog porodičnih korena odlučila je da nastupa za Austriju, ali je ne doživljavamo kao klasičnog stranog igrača. Prošle godine je još bila juniorka, u klubu je 7-8 godina, kao i sestra. Sa takvim sastavom uspeli smo da izborimo plej-of. U njemu nismo pružili partije na nivou koji smo želeli, ali kada se sezona sagleda u celini, mislim da imamo razloga za zadovoljstvo“.
Mađarska liga važi za jednu od najjačih u Evropi. Ima dva evroligaška kluba, nekoliko učesnika Evrokupa, ekipe sa velikim budžetima. Ipak, Vašaš uspeva da bude konkurentan i često pobeđuje upravo takve protivnike. Kako ti vidiš kvalitet mađarskog prvenstva?
„Mađarska liga je zaista izuzetno jaka. Klubovi imaju velike budžete i ozbiljnu organizaciju. Dovoljno je pomenuti Šopron, Miškolc, Pečuj, Seksard, Đer i ostale klubove koji godinama ulažu ozbiljna sredstva i imaju odličnu infrastrukturu. To nisu samo finansijski stabilni klubovi – imaju odlične hale, uslove za rad i jasnu organizaciju. Upravo to ih godinama održava na visokom nivou. Kada razgovaram sa igračicama koje traže novi klub, mnoge žele da igraju Evrokup ili Evroligu. Međutim, ono što je specifično za Mađarsku jeste da je praktično svako prvenstveno kolo veoma zahtevno. Gotovo svaka utakmica ima intenzitet evropskog takmičenja. Tokom cele sezone stalno igraš protiv kvalitetnih ekipa, pa nema mnogo „lakih“ utakmica. Čak i klubovi iz sredine tabele imaju vrlo kvalitetne strankinje. Primera radi, Cegled je prošle godine bio među osam najboljih, a pojedine njihove igračice kasnije su dobile priliku da nastupe u WNBA letnjoj ligi i potpišu kratkoročne ugovore. Zbog svega toga smatram da je mađarska liga zaista veoma kvalitetna i jedna od najjačih u Evropi“.
Koliko su kvalitetna organizacija klubova i rad reprezentacije zaslužni za napredak mađarske košarke? Da li postoji još prostora za napredak?
„Mađarska reprezentacija je prošla kroz poslednje kvalifikacije, ali je prethodno propustila dva velika takmičenja, i to sa jednom veoma kvalitetnom generacijom igračica. Okosnicu tima čini generacija rođena od 1995. do 2002. godine, predvođena igračicama poput Bernadet Hatar i Dorke Juhas. Sada dolazi i nova generacija. Tu je Kinga iz Pečuja, rođena 2008. godine, koja ima izuzetan potencijal, kao i Ratkai Ester 2007, bek-plejmejker koja takođe poseduje veliki kvalitet. Ipak, oslonac reprezentacije i dalje je generacija koja je prošla sve mlađe selekcije, koja je godinama zajedno radila i sticala iskustvo kroz veoma kvalitetnu mađarsku ligu. Generalno gledano, strankinje podižu kvalitet lige. To je činjenica. Dovoljno je pogledati Evroligu ili najjače evropske lige. U većini klubova domaćih igrača nema mnogo u glavnim ulogama, a upravo kvalitetne strankinje podižu nivo takmičenja. Ipak, mislim da bi moglo više da se radi na razvoju domaćih igračica. Ne nužno samo najmlađih, već svih domaćih igračica koje imaju potencijal. U Mađarskoj postoji pravilo o obaveznoj minutaži mlade igračice, ali smatram da mnogi klubovi to pravilo ne koriste na najbolji način. Nisam protiv tog pravila, naprotiv. Mislim da je veoma dobro. Međutim, mlade igračice ne bi trebalo da igraju samo zato što to propisi zahtevaju ili samo u prvom poluvremenu. Potrebno je da dobijaju minute i u trenucima kada se utakmica odlučuje, jer jedino tako mogu da sazrevaju. Mi u Vašašu često igramo sa veoma mladim timom. Dešava se da protiv ekipa poput Miškolca ili Šoprona odigramo ravnopravno prvo poluvreme, a zatim u nastavku izgubimo nekoliko razlike upravo zbog nedostatka iskustva mladih igračica. To je normalan proces razvoja. Verujem da bi sistem mogao još bolje da se organizuje, ali je sigurno da mlade igračice kroz ovako jaku ligu i evropska takmičenja mnogo napreduju. Odlazak reprezentacije na Svetsko prvenstvo jeste delom bio i rezultat povoljnih okolnosti, ali bez obzira na to, mislim da je veoma važno za mađarsku košarku da redovno učestvuje na najvećim međunarodnim takmičenjima“.
Rekli smo da je razvoj mladih igrača jedan od temelja vašeg rada. Opiši nam organizaciju Vašaša i uslove u kojima radite. Koliko se pažnje posvećuje mlađim kategorijama, koje sve selekcije postoje i kako funkcioniše njihov razvoj?
„Od samog dolaska u Vašaš, a podsetiću vas da ulazim u šestu godinu u klubu, bio sam uključen u rad mlađih kategorija, pre svega sa kadetskom ekipom. Veliki broj igračica koje danas nastupaju u mađarskoj ligi, ali i za reprezentaciju, potekao je upravo iz Vašaša. Ne bih sada nabrajao sva imena, ali to dovoljno govori o kvalitetu rada i predstavlja jedan od razloga zbog kojih klub uživa veliki ugled. Generalno, svi u mađarskoj košarci znaju da Vašaš godinama pruža šansu mladim igračicama. Tako je bilo i dok je trener bio Miloš Pavlović, pre njega Atila, a taj kontinuitet nastavljamo i danas. Ideja je da se seniorski tim iz godine u godinu popunjava igračicama iz sopstvenog pogona i da one postepeno preuzimaju sve važnije uloge. Sistemski gledano, u Mađarskoj je razvoj igrača organizovan drugačije nego kod nas. Postoji juniorska liga, svaki klub ima razvijen omladinski pogon i trenere zadužene isključivo za rad sa tim uzrastom. To je izuzetno važno za razvoj mladih igrača. Mi, recimo, imamo i ekipu u Drugoj ligi. Za nju nastupaju mlade igračice iz prvog tima koje nemaju veliku minutažu, ali i juniorke koje su spremne da naprave iskorak. Na taj način one stiču iskustvo u seniorskoj košarci, iako sama liga nije potpuno profesionalna. Ipak, nivo takmičenja je dovoljno kvalitetan da igračice steknu rutinu i lakše naprave prelaz ka najvišem rangu“.
Koliko si, kao trener prvog tima, uključen u rad mlađih kategorija i kako izgleda prelazak igračica iz omladinskog pogona u seniorski tim?
„Lično sam veoma uključen u rad mlađih kategorija. I privatno sam vezan za taj deo kluba, jer moja ćerka igra za jednu od selekcija, pa sam praktično svakodnevno u kontaktu sa svim uzrastima. Redovno pratim njihove treninge i utakmice, od pionirki do juniorki. Važno mi je da znam kako napreduju i da na vreme prepoznamo koje igračice mogu da se priključe seniorskom timu. Na taj način ceo sistem funkcioniše kao jedna celina i obezbeđuje kontinuitet u razvoju kluba. U klubu je već petnaestak godina Dragoljub Krivačević, koji vodi računa o omladinskom pogonu. Zajedno planiramo razvoj igračica. Najpre razgovaramo nas dvojica, zatim uključujemo i trenere juniorske ekipe i zajedno odlučujemo koje će igračice biti priključene prvom timu, koje će trenirati sa seniorkama i kojim tempom će napredovati. To je velika prednost jednog organizovanog sistema, jer imate stalan priliv igračica iz sopstvene škole košarke. Zahvaljujući tome, ne morate svake godine da dovodite veliki broj novih igračica sa strane. Naravno, danas mnogo mladih odlazi na američke univerzitete, što predstavlja izazov, ali kada imate kvalitetan omladinski pogon, ipak imate određenu sigurnost i kontinuitet“.
Vašaš je smešten u Budimpešti, gde postoji više prvoligaških i drugoligaških klubova. Kako je organizovan rad sa decom, odnosno na koji način klubovi dolaze do novih igrača?
„U Budimpešti postoje četiri prvoligaška kluba i svaki je vezan za određeni deo grada. Grad je administrativno podeljen na kvartove i svaki klub, praktično, pokriva svoju teritoriju. Klubovi sarađuju sa školama, organizuju promotivne aktivnosti i treninge u školskim salama, tako da je sistem u tom smislu sličan našem. Međutim, postoji jedna velika razlika. U Mađarskoj sva deca pohađaju nastavu samo u prepodnevnoj smeni. To znači da su školske sale već od ranog popodneva slobodne za sportske klubove. Infrastruktura je zbog toga mnogo funkcionalnija nego kod nas. Pored toga, rekreativci uglavnom koriste posebne sportske centre, pa školske sale ostaju na raspolaganju klubovima. Mi, recimo, u jednoj školi imamo termine svakog dana od 16 do 20 časova. U tim terminima rade pionirska, kadetska i juniorska selekcija, a jednom nedeljno tu trenira i seniorski tim. Radi se o kompletno opremljenoj košarkaškoj sali sa osam koševa, koja pruža odlične uslove za kvalitetan rad. Svi treninzi završavaju se najkasnije do 21 čas, tako da nema kasnih termina. To mnogo znači i roditeljima. Deca završavaju trening ranije, na vreme odlaze kući i mogu normalno da se odmore i pripreme za školu narednog dana. I upravo zbog takve organizacije mnogo je lakše uključiti veliki broj dece u sport i zadržati ih u sistemu“.
Rekao si da Vašaš veliki akcenat stavlja na razvoj mladih igračica. Kako izgleda baza iz koje crpite talenat?
„Trudimo se da sarađujemo sa školama koje se nalaze u našem delu grada. Većina dece koja treniraju kod nas dolazi upravo iz tog kvarta, ali imamo i dosta devojčica iz okolnih delova Budimpešte, jer nema svaki kvart klub ženskog košarkaškog nivoa kakav je Vašaš. Na taj način uspevamo da okupimo veliki broj talentovanih devojčica i da im pružimo dobre uslove za razvoj“.
Kada govorimo o kvalitetu mađarske lige, možemo da kažemo da je među pet najjačih u Evropi. Ako se ne varam, jedan si od retkih srpskih trenera svoje generacije koji kao prvi trener vodi seniorski tim u jednoj od najjačih evropskih liga. Kako gledaš na tu situaciju i misliš li da u Srbiji imamo kvalitetne stručnjake ili negde grešimo?
„Mislim da je mađarska liga dugo bila među tri najjače u Evropi, a danas je, ako izuzmemo Rusiju, sigurno među pet najboljih. Pored mene, tu je i Željko Đokić, koji godinama radi u Mađarskoj i sa Pečujem je osvojio šampionsku titulu. On je već dugo tamo i napravio je ozbiljnu karijeru. Ja sam najveći deo trenerskog puta proveo u Srbiji i mogu da kažem da sam, iz svoje generacije trenera, jedan od retkih koji danas vodi seniorski tim u jednoj od najjačih evropskih liga. Naravno, ima naših stručnjaka i u drugim zemljama i kvalitetnim prvenstvima, ali ih nema onoliko koliko bismo očekivali, s obzirom na ugled koji srpska košarka ima. A gde grešimo? To je mnogo ozbiljnije pitanje…“
Gde, po tvom mišljenju, grešimo? Da li u Srbiji imamo dovoljno kvalitetnih trenera i zašto ih nema više u najjačim evropskim ligama?
„Vlada Jovanović, sa kojim najviše razgovaram i savetujem se o košarci, jednom je mudro rekao da je „trenerski posao maratonska trka, a ne sprint“. Iskreno, mislim da nam danas najviše nedostaje strpljenje. Svi žele rezultate odmah i preko noći, a trenerski posao jednostavno ne funkcioniše na taj način. Ja sam uvek gledao da budem skroman i da ne pričam previše o sebi, ali sledeća sezona u Vašašu biće moja dvadeseta trenerska sezona. Kada počne prvenstvo imaću 40 godina, što znači da sa 40 godina ulazim u dvadesetu sezonu rada na ozbiljnom nivou. To dovoljno govori koliko je vremena potrebno da se izgradi karijera. Za ovaj posao potrebno je mnogo odricanja i mnogo strpljenja. Često se našalim, ali setim se reči pokojnog Bore Džakovića, koji je govorio da u svakoj šali ima malo istine. Da nisam imao stalno zaposlenje tokom prvih desetak ili dvanaest godina trenerskog rada, veliko je pitanje da li bih uopšte ostao u ovom poslu“.
Hoćeš da kažeš da si imao finansijsku sigurnost zahvaljujući drugom poslu?
„Upravo tako. Imao sam stalan posao koji mi je pružao finansijsku sigurnost. Zahvaljujući tome mogao sam da gradim trenersku karijeru bez pritiska da od nje odmah živim. Sedam godina radio sam praktično bez ikakve nadoknade. Nisam ni tražio platu, jer sam bio svestan da sam mlad, da nemam dovoljno iskustva i da moram mnogo da učim. Važno mi je bilo da radim, da stičem znanje i napredujem. Taj drugi posao mi je omogućio da budem strpljiv i da se razvijam bez finansijskog pritiska, što je, gledajući iz današnje perspektive, bilo od presudnog značaja za moju karijeru“.
Gde vidiš najveći problem u razvoju trenera i igrača kod nas?
„Danas mnogi ljudi sebi ne mogu da priušte takav put kakav sam ja imao i potpuno razumem one koji se zbog egzistencije odluče za neki drugi posao. Ali, s druge strane, za ovaj posao su neophodni strpljenje i kontinuiran rad. Košarka se danas menja gotovo iz dana u dan. Zato trener mora stalno da uči, da se usavršava, da smanji sujetu i ego, da razgovara sa drugim trenerima i razmenjuje iskustva. Ovaj posao podrazumeva i velika odricanja – često morate da žrtvujete vreme koje biste proveli sa porodicom ili prijateljima kako biste kasnije ostvarili rezultate. Mislim da sam i sam prošao upravo tim putem. I danas smatram da nisam dostigao nivo na kojem želim da budem. Ne mislim pritom na ligu ili klub koji vodim, već na sopstvenu posvećenost košarci. Verujem da mogu još više vremena da posvetim učenju i radu i upravo tome težim. Uveren sam da Srbija ima kvalitetne trenere i veliki stručni potencijal. Međutim, problem je što se treneri danas prebrzo smenjuju i što ima premalo strpljenja. Posebno mi smeta kada je rezultat u prvom planu u mlađim kategorijama. To je potpuno pogrešan pristup. Cilj nije da po svaku cenu osvojite prvenstvo, već da naučite svako dete da se bori, da napreduje i da želi da pobedi. Ako u ekipi imate petnaest igrača, cilj je da svih petnaest razvijate, a ne da koristite sedam ili osam najboljih samo da biste ostvarili rezultat. To je ogromna razlika. Mislim da se upravo tu troši veliki broj trenera. Mnogi razmišljaju isključivo o tome da budu šampioni kako bi sačuvali posao. Međutim, iz takvog sistema često ne izlaze kvalitetni igrači. Rezultate u mlađim kategorijama neretko donose fizički najrazvijenija deca, koja kasnije možda uopšte neće napraviti ozbiljnu seniorsku karijeru. Retko ćete imati generaciju sastavljenu isključivo od vrhunskih talenata. Zato je potrebno imati jasan razvojni put, dugoročan projekat, strpljenje i razumevanje. To važi za sve – od reprezentativnih selekcija do klubova. To je moje mišljenje i verujem da je upravo takav pristup jedini način da se stvaraju kvalitetni igrači i kvalitetni treneri“.
Ako isti problem posmatramo iz ugla igrača, utisak je da je sve manje naših košarkaša i košarkašica u najvećim evropskim klubovima i takmičenjima. Kako ti vidiš tu situaciju?
„Pa, jeste… Postoji jasna povezanost. To je upravo ono o čemu sam malopre govorio – igračima je, kao i trenerima, potrebno vreme i strpljenje da bi se razvili. Sve je manje naših igrača koji odlaze u najjače evropske klubove, a to nije slučajno. Razvoj mora da počne još u mlađim kategorijama. Nije bez razloga napravljen kompletan program rada koji su svojevremeno osmislili profesor Aleksandar Nikolić i mnogi drugi vrhunski stručnjaci. Tačno je definisano šta se radi u kom uzrastu i zbog čega. Nije slučajno što pionirski uzrast traje dve godine, zatim mlađi kadeti, kadeti i juniori. Posebno je važan juniorski period, jer je upravo tada najosetljiviji prelaz iz omladinske u seniorsku košarku. Sećam se kada sam kao igrač prešao među seniore. Trener mi je tada rekao: „Druže, više nisi junior. Imaš 19 godina, neko drugi ima 30, ali od ovog trenutka ste isti – obojica ste seniori.“ Tu više nema izgovora i nema povlašćenog statusa. Mislim da se upravo taj prelazni period kod nas ne radi dovoljno dobro. Jedan od razloga je i to što ne postoji kvalitetna juniorska liga. Zašto je tako i kako bi to trebalo rešiti, to je već mnogo šira tema, ali iz iskustva koje imam, radeći godinama u mlađim kategorijama, smatram da je to jedan od najvećih problema našeg sistema. Na kraju se opet vraćamo na razvoj. Igrača morate sistematski pripremati za seniorsku košarku. Ponekad i naša domaća liga stvara pogrešnu sliku o kvalitetu i napretku igrača. Mladi igrač može da deluje dominantno u domaćem prvenstvu, ali to ne znači da je zaista spreman za mnogo viši nivo takmičenja. Zato je važno da razvoj bude planski, da se ne preskaču faze i da se igrač postepeno priprema za ono što ga čeka u seniorskoj i evropskoj košarci“.
Konkretno rešenje?
„Da biste napredovali iz jednog nivoa u drugi, nije dovoljno samo da postižete veliki broj poena. Morate da dominirate u određenim segmentima igre i da na svakom nivou pokažete da ste spremni za sledeći korak. Nažalost, mislim da se tome ne posvećuje dovoljno pažnje. Često vidimo igrača koji postigne 30 poena, ali istovremeno napravi veliki broj grešaka. Umesto da se te greške analiziraju i ispravljaju, svi će reći: „Dala je 30 poena, odigrala je odličnu utakmicu.“ A niko neće obratiti pažnju na to da je možda dve trećine tih poena postigla na način koji protiv ozbiljne odbrane jednostavno neće moći da prođe. Problem nastaje tek kada igrač naiđe na viši nivo takmičenja i shvati da ono što je prolazilo ranije više ne prolazi. Tada dolazi do sudara sa realnošću.
Iskreno, pomalo me brine kako će sve to izgledati u budućnosti. Ne govorim samo o odlasku naših najboljih igrača u inostranstvo, već o tome kako će izgledati domaća liga. Pratim naše prvenstvo i primećujem da veliki broj igrača iz generacija sa kojima sam radio u Koraću, ili čak starijih, i dalje ima veoma važnu ulogu. Ne kažem to u negativnom smislu, niti mislim da su to igrači koji više nemaju kvalitet, ali nije dobro kada oni i dalje dominantno odlučuju utakmice i postižu po trideset poena. Svedoci smo da se više puta dogodilo da se igrač povuče iz košarke na godinu ili dve, ili jednostavno prestane da igra, a zatim se vrati posle nekoliko meseci treninga i ponovo bude među najboljim igračima lige. Po mom mišljenju, to nije dobra slika našeg prvenstva. Bez obzira na razlog pauze – da li je neko završio karijeru, zasnovao porodicu ili jednostavno napravio prekid – nije normalno da se vrati posle tako kratkog vremena i odmah dominira ligom. Mislim da je rešenje u tome da se mladim igračima više veruje i da im se pruži veća prilika. Potrebno je mnogo rada na treningu, ali i mnogo strpljenja. Mladi igrači moraju ranije da ulaze u seniorsku košarku. Mi smo to svojevremeno radili u ŽKK Radivoj Korać. Još kroz kadetski uzrast pripremali smo igrače da mogu da izdrže trening seniorske ekipe. Naravno da će u početku zaostajati u pojedinim segmentima, ali upravo zato je potrebno imati strpljenja. Neophodno je napraviti dobar balans između juniorskog i seniorskog programa rada. Mladi igrači moraju postepeno da se uključuju u seniorske treninge kako bi, kada za to dođe vreme, bili potpuno spremni za prelazak na najviši nivo. Upravo taj planski i postepeni razvoj, po mom mišljenju, predstavlja ključ za stvaranje kvalitetnih igrača“.
Često govorimo da trener mora da ima poverenje u igrače. Ali ko treba da ima poverenje u trenera? Da li sportski radnici u klubovima dovoljno prepoznaju dugoročni interes i kvalitet stručnog rada? Kako to izgleda u Mađarskoj, a kako kod nas?
„Teško je napraviti potpuno direktno poređenje između Mađarske i Srbije, jer sam poslednjih pet godina praktično sve vreme bio u seniorskoj košarci – najpre kao pomoćni trener Milošu, a sada kao prvi trener Vašaša.
Kada se osvrnem na tih pet godina, mislim da su se tokom prvenstava dogodile svega dve ili tri promene trenera usred sezone. Možda sam neku i zaboravio, ali sigurno ih nije bilo mnogo. Naravno, statistički je nemoguće da su svi treneri imali odlične rezultate, ali uprkos tome nisu dobijali otkaze posle nekoliko poraza. Istina je da i u Mađarskoj postoji manjak kvalitetnih trenera, ali ima i dosta stručnjaka koji su slobodni i čekaju angažman. Ipak, klubovi ne posežu tako lako za promenom trenera. Ne dešava se da neko izgubi posao posle dve ili tri loše utakmice. Koliko se sećam, za pet godina bilo je svega nekoliko takvih slučajeva. Kod nas je situacija drugačija. Vraćamo se ponovo na ono o čemu smo već govorili – nedostatak strpljenja. Navikli smo da želimo sve odmah, da uspeh dođe preko noći. Umesto da neko uloži milion evra tokom pet godina, izgradi trening-centar, razvije sistem rada i stvori nešto što će donositi rezultate u budućnosti, često želimo da sav novac potrošimo u jednoj sezoni i odmah osvojimo sve što možemo. A šta će biti sutra – o tome se retko razmišlja.
Upravo tu dolazimo do pitanja poverenja u trenere. Ljudi koji vode klubove trebalo bi da imaju jasnu strategiju i dugoročan plan razvoja. Trebalo bi da znaju kako žele da njihov klub izgleda za dve ili tri godine, šta očekuju od trenera u tom periodu i kojim putem će doći do tog cilja. Nažalost, imam utisak da u mnogim sredinama takav plan ne postoji. Umesto dugoročne vizije, često se razmišlja samo o narednoj utakmici ili narednom rezultatu, a bez jasne strategije teško je očekivati ozbiljan i trajan napredak. Često se razmišlja tako da ćemo odmah uložiti novac, a ako rezultat ne dođe brzo, promenićemo trenera. Ne tvrdim da svaki trener radi dobro, niti da ja uvek sve radim kako treba, ali mislim da je u ovom poslu ipak potrebno više strpljenja. Po mom mišljenju, najbolji model je da postoji čovek koji ulaže novac i voli sport, a da ispod njega budu sportski direktor ili generalni menadžer koji poznaju košarku i umeju da sagledaju širu sliku. Tada vlasnik ili finansijer ima poverenje u ljude koje je postavio, oni imaju poverenje u trenera, a trener dobija dovoljno vremena da pokaže šta radi. Ne bi trebalo donositi odluke o treneru posle nekoliko utakmica, jednog lošeg rezultata ili nekog pojedinačnog događaja. Potrebno je pratiti kako radi, kako izgleda trening, da li je problem možda u kvalitetu ekipe, koliko igrači napreduju i kakav odnos ima sa njima. Kao što se treneri raspituju o igračima pre nego što ih angažuju, tako bi i klubovi trebalo da se raspituju o trenerima. Kako radi? Kakav mu je odnos sa igračima? Da li igrači vole da igraju za njega? Kako sarađuje sa upravom? Kako se ponaša u sistemu? To su normalne stvari koje bi trebalo proveravati. Zato mislim da su presudni strpljenje i dobra hijerarhija. Potrebno je da sistem bude postavljen tako da se jasno zna ko šta radi i ko je za šta odgovoran. Kod nas je to često prilično nejasno. Ljudi se ponekad ne bave dovoljno svojim poslom, ali se zato veoma rado mešaju u tuđi“.
Upravo sam to želeo da te pitam. Kod nas je hijerarhija često narušena jer trener obavlja gotovo sve funkcije u klubu. Istovremeno je trener, predsednik, organizator, vozač, ekonom, pa ponekad i čovek koji donosi vodu i opremu. Koliko je tebi lakše kada ne moraš da se baviš organizacijom putovanja, smeštajem i svim pratećim stvarima, već možeš da budeš usredsređen na teren?
„Jedan moj prijatelj je, kada je počeo da radi u Francuskoj, rekao: „Ovde imam sve.“ Mi smo navikli da improvizujemo – da umesto čunjeva koristimo flašice, da se snalazimo sa onim što imamo i da radimo u uslovima u kojima mnogo toga nedostaje. Zato nam je, kada dođemo u uređen sistem, često lakše da se prilagodimo. Naravno da je treneru mnogo lakše kada postoji organizacija. Mislim da trener treba da bude uključen u sve važne stvari, ali ne i da ih lično obavlja. Recimo, osoba zadužena za putovanje treba da pita trenera kakav raspored soba želi, koliko mesta je potrebno u kombiju ili autobusu i kada ekipa treba da krene. Trener donosi odluku koja se tiče ekipe, ali ne treba on da rezerviše hotel, zove prevoznike, vozi kombi ili rešava tehničke probleme. Ne govorimo mi o vrhunskom evroligaškom nivou, već o osnovnim stvarima koje bi morale normalno da funkcionišu u svakom ozbiljnom klubu. Ako nemate jasnu sliku kako klub treba da izgleda i šta želite da postignete, onda ne možete ni da znate gde treba ulagati novac. Potrebni su ljudi za marketing, fotografije, društvene mreže, organizaciju utakmica, administraciju i sve ostale segmente. U ozbiljnim sistemima takvi ljudi postoje, a negde ih ima čak i više nego što je potrebno. Tada je trener prvenstveno usredsređen na teren. Kada idem na utakmicu, ja idem da vodim utakmicu. Ne razmišljam o tome da li ćemo imati obrok, da li su poneti dokumenti, da li imamo novac za put ili je nešto zaboravljeno. Naravno, i dalje se ponekad trgnem i proverim sve, jer sam navikao da sam ranije morao time da se bavim. Ali u uređenom sistemu svako mora da ima svoj deo posla i da ga odgovorno obavlja. Klub bi trebalo da funkcioniše kao dobra mašina. Za to su, naravno, potrebna sredstva. Ne može se očekivati da ljudi ozbiljne poslove dugoročno rade volonterski. Ja jesam počeo da radim bez naknade, ali sam tada imao drugi posao i finansijsku sigurnost. Ne mislim da svaki mladi trener mora da prođe istim putem. Čovek treba da bude plaćen za posao koji radi. Kolika će plata biti, zavisi od iskustva, odgovornosti, rezultata, reputacije i svih drugih okolnosti, ali sistem mora da postoji i ljudi moraju da znaju svoje obaveze“.
Možeš li da uporediš sistem kod klupskih mlađih kategorija u Srbiji i Mađarskoj?
„Plašim se da kod nas taj sistem još uvek ne funkcioniše kako bi trebalo. Kada gledam završne turnire mlađih kategorija u Mađarskoj, vidi se koliko se pažnje posvećuje detaljima. Ne govorim samo o juniorskim ili kadetskim selekcijama, već i o pionirkama, mlađim pionirkama, pa čak i o uzrastima do 11 godina. Utakmice se igraju u salama sa spuštenim koševima, sude ih arbitri koji rade i starije kategorije, a ceo događaj je organizovan kao mali festival košarke. To deci mnogo znači. Ne možete detetu dati veliku loptu i tražiti da šutira na koš visine 3,05 metara, pa očekivati da bude srećno kada ode kući bez ijednog pogođenog šuta. Ako niko ne može ni da dobaci do obruča, teško je da će se dete vezati za taj sport. Zato je važna infrastruktura – koševi koji mogu da se spuste, dodatne table, prilagođene dimenzije terena i uslovi u kojima deca mogu da osete uspeh. Kada dete ode na polaganje i obruč mu je bliži, kada može da pogodi šut i doživi radost igre, mnogo lakše zavoli košarku. Ni fudbal se kod najmlađih ne igra na najvećem terenu, sa velikim golovima i po pravilima seniorskog fudbala. Tereni su manji, golovi prilagođeni, broj igrača smanjen. Isto važi i za odbojku – deca ne igraju preko mreže postavljene na seniorsku visinu. Zbog toga mislim da bi i košarka morala više da se prilagodi deci. Ne govorim o seniorskoj ženskoj košarci, već o najmlađima. Ako bismo svuda mogli da obezbedimo spuštene koševe i uslove primerene uzrastu, to bi bilo izuzetno važno za popularizaciju sporta i zadržavanje dece u klubovima“.
Već pet godina živiš u Budimpešti. Nije mnogo udaljena od Srbije, ali ipak si tamo sa porodicom. Kako ste se snašli i da li si zadovoljan uslovima života?
„Jesam. Sama činjenica da sam i dalje tamo, da se nisam vratio niti otišao u neku drugu zemlju, govori da sam zadovoljan. Budimpešta je relativno blizu. Često kažem da do nje imate praktično „dve ulice“ – izađete na autoput i brzo stignete. Međutim, kada govorimo o kvalitetu života, razlike su velike. Dugo sam živeo u Beogradu, a Pančevo je moj grad, ali danas mnogo toga tamo više ne prepoznajem i ne dopada mi se kako izgleda. Ne govorim o politici, već isključivo o svakodnevnom životu ljudi. U Budimpešti imate velike parkove, zelene površine i određeni red u tome gde i kako se gradi. Deo grada u kojem živimo veoma mi prija. Iako ne volim velike gradove, tamo imam mir. Mogu da izađem sa decom, da odemo na livadu ili u park i šutiramo loptu, bez osećaja gužve i haosa oko nas. Ne bih upoređivao cene i troškove života, jer je to posebna tema. Meni je, kao treneru, najvažnije da plata stiže na vreme. To je nama u ovom poslu ponekad neobično, jer sam ranije znao da se po nekoliko meseci pitam da li će plata uopšte stići. Tamo radim isključivo kao košarkaški trener. To je moj posao. Radno vreme mi praktično traje tokom celog dana, a kancelarija mi je sportska sala. Nemam potrebu da radim još neki posao sa strane. Takav život odgovara i meni i mojoj porodici. Ugovor mi traje još narednu sezonu, pa ćemo posle toga videti šta dalje i da li ćemo se dogovoriti o nastavku saradnje“.
Da ne pitam koliko su ti deca talentovana za košarku?
„Oboje vole košarku i za sada bih se na tome zadržao. Vole da idu na treninge i prilično su zagriženi, iako ih niko nije terao, ni je ni supruga koja je bivša košarkašica. Iskreno, ja sam želeo da treniraju neki potpuno drugi sport. Međutim, izgleda da im je košarka u genima, pa su je sami izabrali. Podržavam ih, ali se ne mešam u rad njihovih trenera. Čak i kada treniraju u istoj sali u kojoj sam ja, uđem na nekoliko minuta, pogledam trening i izađem. Ne želim da imaju bilo kakvu protekciju. Verujem trenerima koji rade sa njima i mislim da je najbolje da prolaze isti put kao i sva druga deca“.
Imaš još godinu dana ugovora sa Vašašom. Kako vidiš nastavak karijere? Imaš li već neki plan za budućnost?
„Vašaš je veoma dobro organizovan klub. Postoji jasna hijerarhija, ljudi imaju razumevanja i svako zna svoj posao. Imamo predsednicu kluba, koja je ujedno i direktor sportskog kompleksa u kojem radimo, i ceo sistem funkcioniše veoma organizovano. Zbog toga se tamo osećam prijatno. Ugovor mi traje još jednu sezonu i sigurno ćemo mnogo pre njegovog isteka razgovarati o nastavku saradnje. Ukoliko sa obe strane bude postojala želja da nastavimo zajedno i ukoliko budemo imali istu viziju razvoja, ne vidim nijedan razlog da se saradnja ne produži. Sa svojih četrdeset godina i dalje sebe smatram mladim trenerom. Smatram da imam još mnogo prostora za napredak, mnogo toga da naučim i velike ambicije koje želim da ostvarim. Međutim, jedna stvar se kod mene nikada nije promenila – kada negde dođem, želim da ostanem i da zajedno sa klubom gradim nešto dugoročno. Ako jednog dana budem radio u Evrokupu ili Evroligi, voleo bih da to bude u klubu koji kontinuirano igra ta takmičenja, a ne da se sve završi posle jedne sezone. Nikada nisam bio pristalica kratkoročnih projekata. Tokom karijere samo sam u dva kluba ostao po jednu sezonu. U Radivoju Koraću proveo sam šest godina, a sada će mi i u Vašašu ova sezona biti šesta. Takav sam čovek. Ne volim česte promene. Volim da gradim sistem, da razmišljam nekoliko godina unapred i da zajedno sa ljudima u klubu stvaram nešto što će trajati. Zbog toga mi novac nikada nije bio jedini motiv pri izboru sredine. Mnogo mi je važnije da postoji jasan plan razvoja i da znam kojim putem klub želi da ide. Za sada sam zadovoljan. Mislim da je i klub zadovoljan mojim radom. Imamo odličnu saradnju sa sportskim direktorom, predsednicom i svim trenerima u omladinskom pogonu. Možda je upravo to najveća vrednost svega. U mom poslu se niko ne meša u stručni rad. Naravno, razgovaramo, razmenjujemo mišljenja, prihvatam savete i uvek saslušam tuđe ideje. Ako procenim da nešto može da pomogne ekipi, probaćemo. Ako ne uspe, niko mi to neće zameriti. Ali niko ne dolazi da mi određuje taktiku, sastav tima ili način na koji treba da vodim utakmicu. Za svakog trenera to je ogromno bogatstvo. Kada imate poverenje ljudi koji vode klub i slobodu da radite svoj posao, onda možete u potpunosti da preuzmete odgovornost za rezultate. Mislim da je upravo to jedan od razloga zbog kojih se u Vašašu osećam dobro“.
