Često se veruje da majčinstvo i karijera ne idu zajedno – da jedno mora da trpi. Statistike pokazuju da tek petina ljudi smatra da žena može biti i dobra majka i uspešna u poslu.
Kroz rubriku „Mame u košarci“ želimo da obavestimo društvo da uspeh na terenu ne umanjuje uspeh kod kuće. Snaga, posvećenost i ljubav koje majke unose u sport i porodicu dokazuju suprotno.
Gošća rubrike je Dragana Gobeljić.
Predstavi nam sebe ukratko – gde si počela sa košarkom, gde si igrala i kako izgleda tvoja karijera?
Počela sam da treniram košarku sa svojih 11 godina u svom rodnom gradu Gornjem Milanovcu, ŽKK „Takovo“.
Nakon toga odlazim u Novi Sad da nastupam za Vojvodinu, Proleter Zrenjanin, Srbobran, Radnički Kragujevac, Jagodina, i sada sam već 5 godina u Kraljevu.
Klubovi u inostranstvu: Targu Mureš (Rumunija), Rostov na Donu (Rusija), Neo Rysio (Grčka), Neftohemik (Bugarska), Mlada Boleslav (Češka), TK Hanover (Nemačka), Basket KAM (Makedonija).
Prošla sam sve mlađe reprezentativne selekcije sa kojima imam 4 medalje, gde je jedna od njih sa svetskog prvenstva. Bila sam član seniorki nekoliko godina, kao i 3×3 reprezentacije a trenutno sam i trener iste.
Kada te danas neko pita „ko si ti“, da li prvo kažeš mama, košarkašica ili žena koja još uvek igra jer voli?
Obzirom da sam se veoma mlada ostvarila kao majka, sada velikog dečaka Filipa, ta uloga, snaga i motiv koju on meni daje jeste upravo odgovor na vrlo učestalo pitanje kako sam u ovim godinama i dalje u dobroj formi. Naravno da još uvek igram jer uživam u tome, osećam se da mogu i sigurno će biti tako sve dok ja sama ne osetim da više ne mogu. Penzija će još malo da sačeka, Bože zdravlja.
Igraš već dugi niz godina – šta te danas najviše pokreće?
Definitivno takmičenje, zaista od samog početka bavljenja košarkom uvek sam volela da se takmičim i budem bolja od ostalih, da se dokazujem, nisam volela da gubim ali vremenom shvatila da je i to deo sporta, sada već kao iskusan igrač odgovornost prema timu, težim da budem primer ostalima, prosto da budem uzor mladima ali i pokažem da tim uvek mora biti ispred svakog pojedinca.
Da li si danas mirnija na terenu ili emotivnija zbog iskustva?
Nikako nisam mirnija. Vrlo često ulazim u raspravu, posebno sa sudijama. Možda zato što sam baš svojim igranjem u mnogim klubovima i radom sa vrhunskim trenerima mnogo toga naučila pa mi se čini da je svaka odluka koju ja donesem ispravna. Mnogo emotivnije podnosim poraz, prosto shvatiš da ni svojim iskustvom i dobrim igrama neke stvari ne možeš da promeniš. Pustim da prenoći i samoj sebi kažem sutra je novi dan.
Kada gledaš sebe sa tribina, šta misliš da tvoj sin vidi?
Moj sin je danas tinejdžer i verujem da me vidi kao borca, kako na terenu tako i van njega, ali i kao velikog profesionalca, jer je odrastao uz mene u hali i svojim očima upoznao šta znači imati majku koja se profesionalno bavi košarkom.
Koja faza majčinstva je teža – kada je dete beba ili tinejdžer?
Ostvarila sam se veoma mlada kao majka. Tada sam bila u najboljim godinama i punoj snazi, a onda je to sve za „trenutak“ moralo da stane. Iskreno pomalo sam se i plašila kako ću sve to izneti, u tim godinama, ali hvala Bogu imala sam punu podršku svoje majke i zahvalna sam joj doživotno na tome. Da nije bilo nje, nisam sigurna da bih uopšte igrala košarku na profesionalnom nivou. Tako da je meni bilo lakše biti mama bebe, zahvaljujući njoj.
Kako se promenila dinamika između treninga i majčinstva kroz godine?
Iskreno, mnogo mi je bilo teško kao malog da ga ostavim kod kuće dok sam ja bila na treningu. U jednom periodu, kada moja mama nije bila tu, morali smo da plaćamo ženu da ga čuva dok smo mi bili odsutni. To je bio najteži period jer je svaki put plakao kada smo odlazili iz stana. A ja opet svesna svega toga morala sam biti skoncentrisana na terenu, sto zaista nije bilo lako. Danas kada je moj sin već odrastao, te stvari su mnogo lakše. Mnogo puta ostane sam cak nekoliko dana, i sada imam puno poverenja u njega, tako da sve odluke donosimo zajedno i jedno drugom smo najveća podrška.
Kako izgleda odnos sa sinom danas – da li te vidi kao majku ili kao uzor?
Oduvek sam ga učila da svaki problem ili nešto što bi možda i sakrio od mene, prosto mora da podeli sa mnom. Takav odnos smo izgradili i hvala Bogu zaista nemam nikakav problem sa njim. Sve rešavamo zajedno i na način koji samo njemu donosi dobro. Mogu reći da je od trenutka kada je postao dovoljno svestan i zreo da razume da mu je mama uspešna košarkašica, posebno ovde u Kraljevu, počeo da dolazi na svaku moju utakmicu sa svojim drugarima i da navija. Kako sam više puta bila sportista grada, često ga prepoznaju kao sina Dragane Gobeljić. Za mene nema lepšeg osećaja nego kada ga vidim na tribinama. Od samog početka je veoma svestan svega i odlično se nosi sa tim, a ja se nadam da će jednog dana nadmašiti mamu u svojim uspesima.
Kako sinu objašnjavaš disciplinu – kao majka ili kao sportista?
Naučena sam da budem disciplinovana van terena i na samom terenu, time se vodim ceo život. To prenosim i na svog sina, jer smatram da je veoma važan faktor u životu a posebno sportu.
Da li si stroža kao roditelj nego što si bila prema sebi kao igraču?
Jesam, bila sam mnogo stroža i često „baba roga“ dok je Filip bio mlađi. Danas imamo mnogo opušteniji, drugarski odnos i zaista retko imam potrebu da budem stroga prema njemu.
Da li nešto radiš drugačije nego što su tvoji roditelji radili sa tobom?
Moji roditelji su meni bili najveća podrška kada sam odlučila sa 15 godina da napustim rodni grad i odem zbog košarke u Novi Sad. Dali su mi odrešene ruke, da sama donesem odluku o tome i hvala Bogu nikada se nisam pokajala. Možda ja sada više volim da se „mešam“ u neke stvari koje se tiču Filipa i njegovih treninga, dok ja mojim roditeljima nisam dozvoljavala da gledaju moje treninge i pojedine utakmice.
Da li osećaš dodatnu odgovornost kao uzor svom detetu?
Osećam jedino odgovornost kao majka, da ga izvedem na pravi put i da bude pre svega dobar čovek. Ta uloga mi je bitnija od svih medalja i titula u dosadašnjoj karijeri. A od mene može samo da nauči kako treba da se ponaša jedan profesionalni sportista.
Da li se tvoj sin bavi sportom i kako gledaš na to?
Mnogo sportova je trenirao. Trenutno trenira košarku, a kao i svaki tinejdžer voli da provodi vreme u teretani. Zaista ništa ne forsiram, sam odlučuje čime želi da se bavi. To što je njemu mama Dragana Gobeljić ne mora da znači da i on mora igrati košarku. Videćemo, nadam se da će me jednoga dana nadmašiti.
Kako gledaš na kraj igračke karijere – sa strahom ili kao prirodan proces?
Naravno da se vrlo često zapitam kako ću ja bez kosarkaskog terena. Dugi niz godina sam posvetila ovom prelepom sportu i njemu sve dugujem. Zaista nema ništa lepše nego kad radiš ono što voliš. Hvala dragom Gospodu na tome. Prosto sve ide nekim svojim prirodnim putem. Plan mi je da nastavim sa trenerskim poslom, tako da verujem da cu svoje znanje uspeti da prenesem na mlađe generacije.
Šta bi volela da tvoj sin jednog dana kaže o tebi kao sportistkinji, a šta kao majci?
Volela bih da mi kaže da je ponosan na mene jer nikada nisam odustajala. To znači da je video trud, disciplinu i odricanja, a potom rezultate. Razlika je u tome što kao sportistkinja inspirišem, a kao mama gradim njegov svet iznutra.
Kada si poslednji put zaplakala zbog košarke i zašto?
Što sam iskusnija, više se nerviram na terenu i utakmicama. Trebala bih da sam mirnija, ali to nije moj slucaj. Vrlo često, baš protekle sezone, bilo je tu pomešanih osećanja, besa, umora, razočarenja ali na kraju i ponosa. Kada radiš ispravno i daješ sve od sebe vratiće se na drugu stranu.
Šta bi poručila sebi sa 20 godina o sportu i majčinstvu?
Rekla bih sebi da verujem procesu i da ne odustajem kada je najteže. Sport donosi mnogo više od rezultata — pre svega disciplinu i karakter. Što se tiče majčinstva, rekla bih da ne žuriš, ali kada dođe, doneće ti novu snagu i energiju koju ranije nisi poznavala.
Šta bi volela da tvoje dete jednog dana kaže o tebi kao majci i ženi?
Volela bih da kaže da sam bila prisutna i kao majka i kao drug, da sam ga naučila pravim vrednostima, ali i da sam sledila svoje snove. Da sam bila primer koji dokazuje da možeš imati i porodicu i karijeru ako si posvećen.
Imaš li ličnu mantru ili poruku koja te vodi kroz karijeru?
Ništa vise ne može da motiviše sportistu nego glad za uspehom. Da bi to postigao moraš da veruješ u sebe i da radiš dok drugi odmaraju. Razlika između prosečnih i vrhunskih sportista nije u talentu već u navici da ne odustaju. Na kraju svega, nije pitanje da li možeš, vec koliko daleko si spreman da ideš da bi uspeo.
- Novosadska ŽKA u neizvesnoj završnici savladala Ras i prošla u polufinale
- Korać akademija 011 u polufinalu prvenstva pionirki, Duga igra za peto
- Trojkom Natalije Radojević uz zvuk sirene MBA savladao Srem
- Partizan 1953 prvi polufinalista završnog turnira za pionirke
- Nikolina Milić debitovala za Toronto
