Dušan Mandić, Mance, rođen u Negotinu, dugogodišnji trener Hajduk Veljka, koji je bio i deo stručnog štaba Radivoj Koraća, takođe, dugogodišnji trener na regionalnim i saveznim treninzima dece, podeliće sa nama svoju trenersku priču.
Razgovor je vodila Jelena Prvulović.
Koliko devojčica trenutno trenira u ŽKK Hajduk Veljko?
U klubu trenira oko 45 devojčica.
Kakva je vizija kluba za naredne godine i decenije?
Vizija kluba je svakako okrenuta stvaranju igračica koje iz naše škole košarke stižu do seniorskog tima.
Kako se klub bori sa objektivnim problemima na koje nailazi u finkcionisanju i kakav je odnos lokanih vlasti prema klubu?
Odnos lokalnih vlasti prema klubu je na visokom nivou. Što se tiče takmičenja ono je u potpunosti pokriveno, sudije, prevozi, oprema, hrana, treninzi, baš sve. Ono što je problem sa kojim se susrećemo i što nije baš rešivo, a istovremeno je i potpuno prirodno, je to što igračice nakon završene srednje škole sve odlaze na studije, uglavnom u Niš i Beograd i taman kada trebaju da odigraju par seniorskih sezona, kada se preleze sve one da kazem „dečije košarkaske bolesti“ i dođe vreme za ozbiljniju košarku mi nažalost ostajemo bez njih. Takođe, nedostatak prijavljenih ekipa na našem regionu, konkretno u uzrastu mlađih pionirki je veliki problem. Te devojčice zbog toga nemaju dovoljan broj utakmica na kojima se stiče određena rutina i samopouzdanje. Na naš predlog, ove sezone je dozvoljeno klubovima koji imaju prijavljene ženske selekcije u takmičenju, da mlađe pionirke mogu da igraju i ligu zajedno sa dečacima, čime smo broj utakmica sa 6 u prvom stepenu ženske lige uspeli da podignemo za naš klub na 20 utakmica.
Koje su najvažnije vrednosti koje negujete u klubu?
Slogan našeg kluba je „više od kluba porodica“, tako da su porodične vrednosti nešto što negujemo i pokušavamo da usadimo igračicama. Puno se radi na jačanju socijalne inteligencije kako individualno sa svakom igračicom , tako i na grupnom planu. Poštovanje tradicionalnih vrednosti i istorije, a shodno imenu kluba koje nosimo je takođe nešto što negujemo i trudimo se da to razvijamo kod dece od malena.
Na kojim principima se zasniva tvoj trenerski rad?
Principi rada su se u poslednje vreme dosta modifikovali. Oni su uslovljeni vremenu u kojem živimo, tako da svako ko želi da radi u ženskoj košarci danas mora da prati taj trend. On se ne ogleda toliko u bazičnim stavrima i elementima košarke koji moraju da ostanu isti, koliko u pristupu svakom pojedincu i organizaciji treninga tako da njihova paznja i zainteresovanost bude većim delom na njima zanimljive sadržaje. Glavna stvar je da devojčice zavole košarku, pronađu se u njoj i ostanu u košarci, a kasnije sve stvari idu ustaljenom metodologijom, jer kao što sam rekao, ako se košarka zavoli onda i disciplina, detalji i velika količina rada koju preferiram u svom radu uz tu ljubav i osmehe lakše padnu i nađe se određeni balans u tome.
Koji su najveći izazovi sa koja se suočavaš u radu sa decom?
Najveci izazov u radu sa decom sa kojim se susrećem u poslednje vreme i koji sam počeo dosta da analiziram odnosi se na pregled igre i na to šta deca vide, odnosno bolje reći „ne vide“. Periferni vid je nestao. Deca u svojoj igri danas ne da to malo koriste, nego to uopšte ne postoji. I kada sam počeo dublje da ulazim u problematiku, došao sam do toga da mobilni telefoni, tableti, računari…. su deci sveli vidokrug na jako malu površinu, koliki su ti uređaji, a igranje košarke bez pregleda igre i širine je teško i dosta je otežava. Drugi izazov sa kojim se susrećem je mimo terena i odnosi se na puno dodatnog sadržaja koja deca imaju mimo škole. Istrumenti koje sviraju, časovi glume, slikanje, jezika, dopunskih časova, sekcije je nešto što im oduzima jako puno vremena, deca su umorna i mislim da im fali vremena za igru. Upravo je to jedan od razloga koje sam naveo u prethodnom pitanju, da se modifikacijom treninga prilagodimo njima u nekoj meri da im pružimo baš to šta im je potrebno, a da to opet ne utiče toliko da košarka trpi.
Kako puniš svoju energiju, kako bi odgovorio na sve zahteve drugih?
Kada košarku doživljavaš kao život onda tu nema nekih posebnih razloga za punjenje baterija. Ljubav prema košarci je nešto što je sastavni deo mene i davanje odgovora na zahteve drugima, a sve u svrhu košarke je nešto što me hrani. Sa druge strane, da, crpi energiju, traži dosta vremena i odricanja, ali mogu da kažem da je košarka u meni neki „obnovljivi izvor energije“ i dokle god je tako neće biti problema.
Koliko je jaka „trenerska“ vatra u tebi? S obzirom na posao u prosveti, da li vidiš možda sebe negde dalje u trenerskoj karijeri?
Odgovorom na prethodno pitanje sam delimično odgovorio i na ovo pitanje vezano za vatru, a što se tice dela gde vidim sebe u budućnosti, pa trenutno sam fokusiran isključivo na rad u svom rodnom gradu, na jačanju ženske košarke u ovom delu Srbije koliko je to moguće, a što se tiče odlaska na neki viši level, to sam već prošao, video sam kako stvari funkcionišu i mislim da postoji samo jedan klub kojem nikada ne bih mogao da kažem ne, 😀 neka bude zagonetka koji, tako da trenutno ne razmišljam o takvim stvarima, ali nikada ne reci nikada.
Radiš i kao prosvetni radnik i kao trener. Kada je metodologija rada u pitanju, u čemu vidiš razliku a u čemu sličnosti?
Metodologija rada u principu je slična, s’tim sto broj nastavnih jedinica konkretno vezanih za košarku je jako manja u odnosu na broj treninga koji deca imaju u klubu pa samim tim i vreme koje je moguće posvetiti nekom elemenatu na časovima fizičkog je manje nego na treninzima i to je neka najveća razlika. Ono što je slično, tj. šta bih ja preneo iz prosvete na sport u mlađim kategorijama to je ocenjivanje. Kada kažem ocenjivanje, deca u prvom razredu imaju opisne ocene, cvetiće. Znači nemaju nametnuto da se bore i budu bolja od nekoga, da imaju sve petice, već je akcenat da se polako uvode u proces školovanja, da nauče da uče. Isto to je potrebno i u takmičenjima mlađih kategorija. Zarad pobede i 2 boda neki treneri će uraditi sve pa čak i na štetu dece. Naravno nesvesno, ne sagledavši širu sliku i kakvo im to dete treba u budućnosti i šta u kom periodu treba da zna, trenira i uči. Kada bi ukinuli bodove mislim da bi zdravije razvijali košarkaše i košarkašice i da tada strah od loših rezultata, otkaza ili cega već ne bi uticao na sputavanje dece. Treba razgraničiti sport i rezultat i vreme kada se traži jedno, a kada drugo. To je kompleksna stvar i o njoj treba pričati na najvišem nivou, pa kada se vec spominje reforma školstva, mislim da je vreme i za neku reformu sporta.
Kada spojimo prosvetu i sport, na šta deca u tom smislu moraju posebno da obrate pažnju?
Prosveta i sport, bar u našem klubu idu zajedno. Trudimo se da kontrola ocena bude nešto što je preduslov za bavljenje košarkom. Poštovanje obaveza je nešto na šta se mora obratiti pažnja jer je vezano i za školu i za košarku. Takođe, samostalnost je vrlo važna u oba aspekta. Kada govorimo o ženskoj košarci, znamo svi da ona u našoj zemlji nije profitabilna. Da bi se od nje živelo, devojke osim rada i talenta potrebno je da im se poklope puno kockica, da ih zaobiđu povrede, a i sve to ako bude tako, opet igračka karijera je znatno kraća nego u muškoj košarci, tako da veliki broj igračica prestaje sa bavljenjem košarkom zbog formiranja porodice ili nekih drugih razloga vec sa navrsenih nekih 26, 27 godina i ako nisu u svom razvoju do tada imale usađeno od strane ljudi u sportu da je školovanje jako bitno i da nakon košarke ih čeka još puno godina života onda nastaje problem. Upravo iz tih razloga košarku i školu ne odvajam i trudim se da skrenem pažnju devojkama na to što će ih čekati u budućnosti kako bi same razvile svest o tome.
Da li su deca danas bliža tome da „gule kolena“ na trninzima, kao generacie kada si odrastao, ili imaš utisak da su danas razmaženija?
Znam da će velika većina na ovo pitanje reći da danasnje generacije nisu kao neke pre i to je uglavnom tačno, ali mislim da ima dosta i do nas. Ako kao trener zahtevaš od svojih igračica da igraju na taj način, onda moraš i da treniraš tako. Ne mogu se deca držati ušuškana pod staklenim zvonom, da se čuvaju od svakog pada, udarca, bola i da se očekujes da budu spremne da se žrtvuju zarad tima. Naravno svako je individua za sebe, možda ćes zbog tog pristupa ostati i bez nekih igračica koje jednostavno to nemaju u svom karakteru, ali ćes pak sa druge strane dobiti one prave koje su spremne za takav pristup u igri. To se uči i gradi, potrebno je vreme, ali kada se da kažem „ta mašina upali“, e onda je to prava stvar. Takođe, igračice moraju da vide od trenera da je i tebi stalo, da želis čak i više od njih neke stvari da bi ih pokrenuo. Važna stvar je i primer starijih igračica. Ja na sreću u svom timu ove godine imam Evgeniju Jović, 2000 godište, Kristinu Đurđić 2001 godište, Milenu Trailović 2004 godište, koje su besprekorni borci, za koje ne postoji izgubljena lopta i koje su spremne kako vi kažete da ogule kolena i kada mlađe igračice 2009, 2010 godišta to vide na terenu ne postoji opravdanje da se i one tako ne ponašaju. Svakako bitna uloga je i roditelja, ono što oni daju deci da ponesu iz kuće i poverenje koje oni imaju u trenera, u tom smislu šta će on raditi sa njihovom decom. Tu ne sme biti razilaženja i onda neće biti razmaženosti jer po meni deca su onakva kako ih oblikujemo.
Da li je uloga novca danas kod dece bitnija nego ranije?
Mislim da da, važnost novca je prisutna u svim sverama društva i deluje da je bitnija nego ranije, ali opet sport je nešto gde su svi u istim dresovima, majčicama, trenerkama, dele istu svlačionicu, jedu istu hranu na gostovanjima i to se donekle toliko ne ispoljava u tom periodu dok su deca i tako treba da bude, jednakost pre svega.
Kako decu naučiti da budu borci u karijeri i uopšte u životu?
Borba je nešto što je zajedničko za sport i život. Ja volim da kažem „školovanje sportiste“. To nije samo trening, košarka, već baš to, pričanje i o budućnosti, šta ih čeka, kako se treba ponašati u situacijama kada nije sve idealno. Samo glup čovek živi u prošlosti pa i sadašnjosti, pametan čovek gleda u budućnost i ako decu kroz sport od malena tako podučavaš ona će biti spremna za izazove koji ih čekaju. Toliko puta smo čuli „nepravda“, „sudija ovo – ono“. Pa baš to je ono što će biti prisutno i u životu i kako se boriti sa tim je mnogo lakše ako ste kroz sport to iskusili i ako vas u životu ne iznenadi, a naročito zato što je u sportu u velikom broju slučajeva to bezbolno, a u životu baš i ne. Tako da nije loše biti spreman.
Koji su poslednji saveti koje kao trener daješ igračicama pred start utakmice?
Pred star utakmice je već kasno za savete. Utakmica se pobeđuje ili gubi na treningu. Ako ste utakmicu pripremili radom kako treba, na teren se izalzi da se uberu plodovi tog rada, a saveti tada se svedu na minimum, čisto podsecanje najbitnijih detalja. Takođe, znam kojim igračicama je potrebnije da uđu u utakmicu opuštenije, a kojima je potrebna doza pritiska i tenzije, tako da i na taj, da kažem psihološko-individualnim pristupom pokušavam da mi ekipa istrči spremna na teren. Cilj u sportu je nešto što je od krucijalne važnosti i mora biti postavljen. Nije bitno da li je on da budemo među 8 najboljih u državi ili nešto drugo, ali mora postojati, mora biti donekle realan da ne bi prerastao u nešto drugo i mora se verovati u njega i ići ka njemu. Ako je to tako, ekipa uvek zna za šta se bori.
Šta je ono što se ne uči na treninzima, a mogao bi da podeliš sa mlađima iz sveta sporta?
To što se ne uči na treninzima, ako imate takvog igrača, koji u sebi poseduje određenu dozu „sportskog bezobrazluka“, to je nešto što kao primer možete navesti drugima i iz toga dobiti dosta benefita. Ali opet sa druge strane, košarka je viteška igra i sve mora ostati u granicama fer pleja, ako je neko bolji, uvek treba čestitati i to iskoristiti kao motiv za dalji rad i korekciju na sebi. Takođe, primeri sportista iz nekog ranije perioda, za koje možda današnje generacije nisu ni čule je nešto što pozitivno može da utiče na mlade, a ne radi se na treningu već se provuče kroz neku priču ili kratki video klip. Da li su to trojke Saše Đorđevića i poslednjim sekundama utakmica ili one 4 trojke Milana Gurovića protiv Amerikanaca, svakako mogu koristit u razvoju mladih igrača jer je priča i komunikacija nešto što daje dosta dobrih stvari.
Pratiš li pomnije takmičenja u Prvoj i Drugoj ligi? Kakva su ti zapažanja?
Da, imam dosta prijatelja, trenera i svojih bivših igračica koje su sada u tim takmicenjima tako da pratim. Mislim da je kvalitet dosta opao, ali ono što je dobro, daje se šansa mladim igračicama, tako da uz kontrolu struke i uz neki dodatni rad koji mora biti propraćen iz košarkaškog saveza Srbije, a imajuci u vidu da je tu sada mladi, a već dovoljno iskusni stručnjak Miloš Pavlović, ne sumnjam da će u nekom budućem periodu sve to doći na svoje i dobro ispasti.
Pored obaveza, koliko ti ostane vremena za porodicu i prijatelje?
U svakom poslu porodica je oslonac i ono što ti daje dodatnu snagu i motiv. Ja imam sreće što prvo košarku ne doživljavam kao posao već kao starst i zadovoljstvo, a kao drugo najmlađi član porodice je već na treninzima škole košarke, voli da je gleda i već dosta prati tako da i nedostatak tog nekog vremena gde se ne viđamo toliko uspeli smo da nadoknadimo kroz treninge i košarku. Naravno dobrom organizacijom se uspeva sve, tako da vremena za košarku, porodicu i prave prijatelje uvek ima, a trpe neke manje bitne stvari.
Šta neko ko dolazi u Negotin i okolinu, mora obavezno da obiđe od prirodnih i istorijskih znamenitosti?
Negotin i sama Negotinska Krajina je prelepa. Od brojnih istorijskih lokaliteta, spomenika, nacionalnog parka Vratna, preko muzičkih festivala, kulturnih dešavanja, raznih turističkih sadržaja, pa sve do dobrog vina. Kada smo kod vina, moram da spomenem Vinariju Matalj, kao velikog sportskog prijatelja naseg kluba, osvajača brojnih međunarodnih priznanja za najbolja Vina u svetu i njihovu vinariju iznad grada koju svakako treba posetiti jer će vas pogled i sve ono što probate tamo sigurno ostaviti bez daha.
Lična karta:
Ime i prezime: Dušan Mandić
Datum i mesto rođenja: 03.01.1984 Negotin
Igračka karijera: Hajduk Veljko, Novi Beograd 7
Trenerska karijera: Hajduk Veljko, Radivoj Korać – Beograd
Obrazovanje: Diplomirani menadžer, master profesor fizičkog vaspitanja i sporta, FIBA košarkaški trener.
