Često se veruje da majčinstvo i karijera ne idu zajedno – da jedno mora da trpi. Statistike pokazuju da tek petina ljudi smatra da žena može biti i dobra majka i uspešna u poslu.
Kroz rubriku „Mame u košarci“ želimo da obavestimo društvo da uspeh na terenu ne umanjuje uspeh kod kuće. Snaga, posvećenost i ljubav koje majke unose u sport i porodicu dokazuju suprotno.
Gošća rubrike je Jelena Maksimović Jevđenijević.
Molim te se predstavi našim dragim čitaocima?
Svoje prve košarkaške korake napravila sam u KK Crvena zvezda, gde je i počela moja velika ljubav prema ovom sportu. Nakon toga usledila je bogata inostrana karijera koja je trajala više od jedne decenije. Tokom svoje profesionalne igračke karijere, koja je trajala punih 30 godina, nastupala sam za brojne klubove: Radivoj Korać, Partizan, Kovin, Crvenu zvezdu, Nitru, Ružomberok, Celje, Cegled, Temišvar, Hapoel Tel Aviv, Torun, Leon, Kalais, kao i u Bahreinu.
Iako sam nekoliko puta razmišljala o završetku karijere, košarka je i dalje u mom srcu. I dan-danas aktivno igram, čak i ove sezone, za klub Probasket2020 iz Pirota. Na taj način pokušavam da doprinesem razvoju ženske košarke u Srbiji i da naša deca imaju priliku da uče od najboljih. Ova odluka nije bila laka, jer sve što radim – radim iz čiste ljubavi prema košarci i iz želje da ostavim trag koji će se prenositi sa kolena na koleno. Moj cilj je da nastavim da ispisujem istoriju, baš kao što sam to činila tokom svoje profesionalne karijere.
Godine 2012. ostajem trudna i tada donosim odluku da završim ciklus sa reprezentacijom Srbije – čak sam i tada igrala kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Već 2013. godine vraćam se na teren; moja beba je imala svega dva meseca kada se mama ponovo vratila košarci. Te sezone sa ekipom Radivoja Koraća ispisujemo istoriju osvajanjem titule prvaka države, Kupa Srbije i Jadranske lige. Nakon toga nastavljam karijeru u Temišvaru, a potom odlazim u Mađarsku, u Cegled, gde ostajem naredne četiri sezone.
Posebno sam ponosna na pokretanje basket 3×3 priče u Srbiji, zajedno sa prijateljicom Oliverom Krivokapić D., u saradnji sa Košarkaškim savezom Srbije. Već prve godine prošli smo kvalifikacije bez problema i zauzeli sedmo mesto u Evropi, dok smo na narednom Evropskom prvenstvu bili osmi. Nakon toga povukla sam se i prepustila mesto mlađim generacijama. Veliko hvala KSS-u što su prepoznali i podržali ovu priču. Basket 3×3 je fenomenalan sport i, da se ponovo rodim, igrala bih isključivo njega.
Vođena željom da svoje znanje i iskustvo prenesem dalje, donela sam odluku da osnujem sopstveni košarkaški klub. Zahvaljujući velikoj podršci mog prijatelja Uroša, osnovan je klub KK „Miljakovac 3“, 8. aprila 2025. godine. Ovom prilikom želim javno da mu se zahvalim – Uroše, hvala ti!
Draga deco i poštovani roditelji, ovo je mesto gde možete da se uverite da postoje ljudi sa vrhunskim igračkim karijerama, koji su spremni da sve svoje znanje i iskustvo ulože u razvoj dece u Srbiji. Naš cilj je da decu učimo kako se igra košarka, ali i da ih vaspitavamo kroz prave, ljudske vrednosti.
Danas klub funkcioniše na četiri lokacije u Beogradu i okuplja oko 60 dece. Od ove godine pokrenuli smo i Košarkaški kamp „Miljakovac“, koji će se održavati svake godine u letnjem periodu, na Zlatiboru, poslednje nedelje juna. Ove godine kamp će biti održan od 22. do 29. juna 2026. godine. Kamp je namenjen deci iz našeg kluba, ali i svoj zainteresovanoj deci koja žele da uče košarku od pravih košarkaških legendi.
Kako usklađuješ brigu o deci i karijeru?
Kada imate jaku želju, ništa nije teško – uz ljubav i podršku porodice i prijatelja sve je moguće. Ljubav zaista pobeđuje sve. Moj svaki dan je dobro organizovan i poprilično dinamičan.
Jedan moj radni dan izgleda ovako: ujutru krećem na posao, usput razvozimo decu do škole i vrtića. Nakon posla idem po mlađu ćerku u vrtić, vraćamo se kući, razgovaramo o tome kako su provele dan, proveravamo domaće zadatke, a zatim slede kućne obaveze i treninzi.
Stariju ćerku vozim na trening – ona trenira košarku u mom matičnom klubu, Crvenoj zvezdi, i priznajem, tada mi je srce puno.
Iskreno, naporno jeste, ali zato vikendi služe da se odmorimo i da niko ne naruši naše dragoceno porodično vreme. Briga o deci nosi veliku odgovornost, a karijera je velika želja – uz dobru organizaciju, jedno ne isključuje drugo.
Kako na tebe gledaju mlađe igračice?
Mogu slobodno da kažem – sa velikim respektom i poštovanjem. Već nekoliko godina aktivno radim sa mlađim generacijama, kako kroz timski rad, tako i individualno, jer imam nekoliko igračica sa kojima radim jedan na jedan.
Ono što me posebno oduševljava jeste energija koju dobijam zauzvrat. Taj fluid između nas je potpuno prirodan – one meni daju ogromnu pozitivnu energiju, a ja se trudim da im prenesem znanje, iskustvo i ljubav prema košarci. To je odnos koji me ispunjava i dodatno motiviše da budem još bolja u onome što radim.
Kako na tebe gledaju deca koju treniraš?
Deca koju treniram često u početku nisu ni svesna ko je osoba koja stoji ispred njih. Vremenom, kako sazrevaju i kako kroz razgovore i treninge upoznaju košarkašku istoriju, počinju da shvataju. Tada mi priđu i kažu: „Trenerice, pa vi ste vrhunski sportista!“
Još veća radost za mene je kada mi dete priđe i kaže: „Ja znam ko ste vi i čast mi je što treniram sa vama.“ To su trenuci koji nemaju cenu.
Ima dece koja u početku nemaju mnogo informacija, pa kroz treninge i druženje, i na terenu i van njega, zajedno učimo o velikim košarkašicama i košarkašima. Često me pitaju: „Da li znate ovog ili onu?“ A kada im kažem da ih poznajem, ostanu potpuno zatečeni. Naravno, sledeće pitanje je uvek isto – „Kada možemo da ih upoznamo?“
Moja poruka mladima je jasna i jednostavna: nikada ne odustajte. Budite uporni i radite naporno – čak duplo više od drugih. Uspeh često dolazi onda kada vam se čini da je najteže i da nema izlaza. U tim trenucima setite se mene i mojih reči:
„Ko zna zašto je to tako moralo da bude – sve će to narod pozlatiti.“
To je rečenica koju ponavljam ceo život. I naravno, ne smemo zaboraviti ni faktor sreće – bez njega je sve teže, ali bez rada i upornosti, sreća sama ne znači ništa.
Koje su pozitivne strane majčinstva u sportu?
Najveća i najvažnija pozitivna strana majčinstva jeste – zdravlje. Kada smo svi zdravi, sve ostalo je rešivo. Majčinstvo i karijera zajedno nimalo nisu laki, jer svakodnevno balansirate obaveze, često bez pomoći, oslanjajući se isključivo na sopstvenu organizaciju.
Dobra organizacija završava pola posla. Suprug i ja smo oboje zaposleni i odlično se dopunjujemo – kod nas ne postoje muški i ženski poslovi, već samo zajednička odgovornost.
Hrabrost i posvećenost poslu uvek donose rezultate. Hrabrost mi je donelo i samo majčinstvo. A sada ću vam otkriti jednu malu tajnu – kada me Anđela i Ana zagrle, sve muke prestaju. Svaki problem nestaje i u tom trenutku samo kažem: „Idemo dalje.“
To je majčinstvo – nešto što se ne može u potpunosti opisati rečima. To se mora doživeti.
Šta ti pruža najveću motivaciju da nastaviš sa sportom?
Najveća motivacija su mi, pre svega, deca i porodica – oni su moj broj jedan. Oni mi daju cilj, snagu i disciplinu. Vodim se principima koje stalno ponavljam sebi i drugima: „Hoćeš, možeš i moraš“ i „Ono što me ne ubije, to me ojača.“
Ipak, iznad svega stoji ljubav prema košarci. Ona je moj najveći pokretač, moja energija i moja inspiracija. Sport je za mene stalni izazov, a upravo taj izazov me motiviše da idem dalje, bez obzira na prepreke.
Reci nam nešto o svojoj deci i da li dolaze na tvoje utakmice?
Imam dve prelepe devojčice – Anđelu i Anu. To su mamini dijamanti, moje zlato. Anđela ima 12 godina i trenira košarku u KK Crvena zvezda, dok Ana ima 5 godina.
Devojčice obožavaju da dolaze na moje utakmice i da gledaju mamu na terenu – nema šanse da neku propuste. Starija ćerka ponekad ima problem sa uklapanjem termina zbog svojih obaveza i tada se baš nervira kada ne može da dođe na utakmicu, jer joj to mnogo znači.
Njihova podrška mi daje dodatnu snagu i poseban motiv svaki put kada izađem na teren.
Kakvi su ti planovi kada su cerke i njihova košarka u pitanju?
Kada je reč o Anđeli, starijoj cerci, i košarci, moram da priznam – kao majka i bivša vrhunska sportistkinja, veoma sam ponosna na nju. Krenula je pravim putem, bavi se sportom i to košarkom, baš kao i mama. Nema ničeg lepšeg nego kada dete krene stopama roditelja, ali da li će ostvariti rezultate kakve sam ja imala – to je veliko pitanje i nešto što ne može i ne treba da se nameće.
Moramo biti svesni da život može da nas odvede na potpuno različite strane. Anđelu je put doveo do košarke, ona je odličan učenik, vaspitana u pravim, tradicionalnim vrednostima i usmerena na pravi put. Svakodnevno je savetujem, ali je isto tako puštam da ide svojim putem i da razmišlja svojom glavom.
Bila bih najsrećnija majka na svetu ako bi Anđela uspela u košarci i, naravno, izuzetno ponosna. Ima moju punu podršku, ima stručni kadar oko sebe i savršeno zna da je ne teram niti ću ikada to raditi, jer bez lične želje i ljubavi prema sportu nema pravog uspeha. Uvek joj ponavljam formulu u koju verujem: Rad + red + disciplina = uspešan sportista.
Ana je, s druge strane, mali zvrk – mamin miš. Kada je pitate da li želi da igra košarku, ona bez razmišljanja kaže „da“, ali vreme je još pred nama. Ana je potpuno drugačijeg karaktera od Anđele – povučenija, ali veoma „opasna“ na svoj način, prava suprotnost u nekim stvarima. Ono što je najvažnije jeste da se njih dve mnogo vole i da ne daju jedna na drugu.
Što se tiče mog kluba KK „Miljakovac 3“, ambicije su jasne, ali bez žurbe – neka sve ide svojim tokom. Ne sumnjam da će rezultati doći u pravo vreme.
Da li imaš utisak da su žene u sportu potcenjene?
Nemam utisak da su žene sportistkinje potcenjene u smislu kvaliteta i rezultata, ali smatram da im nije posvećeno dovoljno medijskog prostora. Razlog je, nažalost, vrlo jednostavan – i dalje se postavlja pitanje gledanosti ženskog sporta.
Po tom pitanju, kao društvo, još uvek kaskamo za Evropom, ali verujem i nadam se da će se ta situacija u bliskoj budućnosti promeniti. Ženski sport to svakako zaslužuje – kvalitetom, rezultatima i posvećenošću koje sportistkinje svakodnevno pokazuju.
Šta ti danas daje najveću motivaciju da nastaviš da igraš uprkos svim izazovima?
Iskreno, nikada nisam mogla da sanjam da će moja igračka karijera trajati ovoliko dugo. Košarkom se bavim još od 1992. godine, a profesionalno igram od 1994, kada sam zaigrala za prvi tim Crvene Zvezde.
I dalje me zovu da igram i traže moju pomoć – nema veće radosti od toga. Verovatno vredim upravo zato što još uvek istrajavam, a kako vreme prolazi, osećam da ulazim u red košarkaških legendi. To su činjenice koje mi daju motivaciju koja nikada neće nestati.
Na terenu se osećam kao devojčica, nikada mi nije problem da igram – prosto uživam u svakoj utakmici, u igri 5 na 5. Moj najveći pokretač i motivacija je ljubav prema košarci, koja me vodi kroz sve izazove i godine.
Koja je tvoja poruka mladim devojkama koje sanjaju o karijeri u sportu?
Moja poruka mladim devojkama je jednostavna: radite ono što volite i nikada se ne predajte. Do pobede!
Kada igrate srcem, granice ne postoje. Strast, upornost i ljubav prema sportu ključ su svakog uspeha.
Primećuješ li razliku u načinu na koji se posmatraju sportisti i sportistkinje kada postanu roditelji?
Da, postoji velika razlika u percepciji. Kada muškarac postane sportista-roditelj, često se to doživljava kao normalna životna faza i njegova karijera se retko dovodi u pitanje. Kada žena postane sportistkinja-roditelj, često se postavlja pitanje kako će uskladiti karijeru i majčinstvo, i njene sposobnosti se dodatno preispituju.
Biti roditelj i profesionalni sportista istovremeno nosi ogromnu odgovornost, ali je moguće kada postoji dobra organizacija, podrška i jasni prioriteti. Ipak, kao igrač, muškarci i žene se gledaju drugačije – kod žena se često očekuje „odustajanje“ ili povlačenje, dok se kod muškaraca karijera nastavlja gotovo neometano.
Zbog toga je važno mladim sportistkinjama preneti: majčinstvo i profesionalni sport mogu ići zajedno, ali društvena percepcija često nije ravnopravna. To je realnost sa kojom se suočavamo i koju, polako, menjamo svojim primerom.
Smatraš li da se dovoljno govori o ženama koje su majke i uspešne sportistkinje?
Iskreno, do sada nisam mnogo toga čula o toj temi – sve dok me vi niste pozvali na intervju. Mislim da je potrebno posvetiti mnogo više pažnje ovom pitanju, jer na taj način osvešćujemo decu i mladima da mogu postići velike stvari. Takođe, pružamo im primer da se određene vrednosti i dostignuća ne zaboravljaju, i da majčinstvo i profesionalni uspeh mogu ići zajedno.
Koji su ti planovi i ciljevi za naredni period, na terenu i van njega?
Moji planovi i ambicije su jednostavni, ali srčani – želela bih da pomognem da se razvije bar jedna košarkašica ili košarkaš do vrhunskog nivoa. Kada to postignem, osećaću se najsrećnijom osobom na svetu.
Takođe, velika želja mi je da KK „Miljakovac 3“ postane prepoznatljivo i kvalitetno mesto za decu, gde će mališani učiti košarku, timski duh i prave vrednosti. Verujem da rezultat tada neće izostati – sam proces rada i predanost donose uspeh.
Šta bi poručila ženama koje žele da kombinuju majčinstvo i sport, ali se plaše da neće uspeti?
Poruka je jednostavna – nemojte se plašiti. Svaki put može biti trnovit, ali ako ne pokušamo, nikada nećemo saznati da li možemo uspeti. Život nije lak, posebno kada se borimo same, ali jedno znam sigurno: ono što nas ne ubije, to nas ojača.
Potencijala ima i kod žena i kod muškaraca. Nažalost, žene često dobijaju loš glas, kao da smo nesposobne, ali ja želim da demantujem te priče. Itekako smo sposobne, vredne i radne. Važno je da se ženama posveti više pažnje u svim oblastima, pa i u sportu. Svaka žena koja veruje u sebe i u svoje sposobnosti može uspeti, bez obzira na prepreke.
Lična poruka:
„HOĆEŠ – MOŽEŠ I MORAŠ“
- Utakmicom u Sevojnu nastavlja se 13. kolo kadetske lige
- Utakmicama u Novoj Varoši i Novom Sadu počinje 16. kolo Druge lige
- Prva liga 16. kolo: Dvostruki program u Beogradu, jedna utakmica u Novom Sadu i derbi za opstanak u Kraljevu
- Partizan 1953 obezbedio Fajnal-for u WABA U15 ubedljivom pobedom nad Sea Starsom
- Kadetkinje Vojvodine upisale desetu pobedu, u Beogradu savladan Ras
