Prvi deo možete pročitati OVDE
Prvenstvo može da počne
Petnaest dana pre početka takmičenja, 24 maja 1954.godine, pristupilo se izvlačenju parova. U žrebu je bilo 11 ekipa pa je odlučeno da ekipe budu podeljene u tri grupe.
Nosioci grupa bile su reprezentacije koje su zauzele prva tri mesta na prethodnom Evropskom prvenstvu, SSSR, Čehoslovačka i Mađarska. U drugom šeširu bile su reprezentacije Bugarske , Italije i domaćina Jugoslavije. Bugarska je na prethodnom šampionatu bila četvrta, Italija šesta a Jugoslavija je preskočila sedmoplasiranu Francusku i bila u drugom šeširu. Bio je to ustupak FIBE domaćinu, samo je još trebalo da srećno izbegnemo da nam ta ista Francuska bude u grupi.
Imena reprezentacija iz šešira, tačnije pehara, izvlačila je naša kapitenka Aleksandra Beba Gec i bila je “srećne” ruke za našu zemlju.
Sastav grupa
Prva grupa: Mađarska, Italija, Francuska, Austrija
Druga grupa: SSSR, Jugoslavija, Zapadna Nemačka
Treća grupa: Čehoslovačka, Bugarska, Liban i Danska
Prve dve reprezentacije nastavljale su takmičenje u finalnoj grupi, što je značilo da nas pobeda protiv Zapadne Nemačke, koja nije dovođena u pitanje vodi u finale.
Reprezentacija Libana, koja je bila u žrebu ipak se nije pojavila na šampionatu. Iz novina saznajemo za razlog:
“Kao što je poznato Liban je tražio od Organizacionog komiteta specijalne finansijske uslove koje ovaj nije mogao da prihvati”.
Dan pre početka takmičenja održan je sastanak Organizacionog komiteta na kome su prisustvali svi predstavnici ekipa. Gospodin Vilijam Džons održao kraći govor u kome je rekao:
“Kada smo dobili telegram iz Jugoslavije da ste spremni da organizujete šampionat u FIBI je tog dana bio praznik. Mi se radujemo što ste se prihvatili tako ogromnog posla. Imali ste kratak rok i divim se šta ste do danas sve uspeli tako dobro pripremite”.
Sve reprezentacije koje su stigle bile su smeštene u Pionirskom gradu u Košutnjaku. Mađarska reprezentacija brojala je 26 članova i bila je najbrojnija. Mađarski selektor Janoš Sabo posebno se sećaо ulaska vozom u Jugoslaviju:
“Na pruzi je stajala velika gvozdena kapija, napunjena slamom, i tek kada je kapija bila otvorena za voz, mogli smo da nastavimo. Sećam se da smo u Beogradu spavali u malim, niskim krevetima napravljenim za pionire i da nam nije bilo dozvoljeno da sami napustimo logor. Skrenuta nam je pažnja da budemo veoma oprezni sa provokatorima. I bili smo veoma oprezni…“
Ne treba zaboraviti da je još bilo vreme Rezolucije Informiroa, iako je Staljin umro 1953. godine sukob između SSSR i Jugoslavije još nije bio okončan, pa su tako i granice između Mađarske i Jugoslavije još bile zatvorene gvozdenim kapijama. Strasti su se smirile tek dolaskom novog lidera SSSR-a Nikite Hruščova u Beograd godinu dana kasnije, 2. juna 1955. godine.
Ni Francuskinje, koje su sve došle u veoma lepim belim žaketima nisu bile oduševljene smeštajem u šumi. Prvog trenutka bile su razočarane što su smeštene tako daleko od varoši, ali su ubrzo uvidele da svežinu i mir koji imaju u Košutnjaku nikad ne bi mogle da nađu dole u gradu.
Italijanke su došle bez jedne od sestara Ronketi. Sa ekipom je bila ona bolja Lilijana, dok je Franka ostala u Italiji zbog udaje.
Po tadašnjim pravilima, reprezentacije su mogle da dođu sa 14 igračica na šampionat a na utakmicama je moglo da nastupi 12 košarkašica.
Najstarija ekipa ubedljivo je bila Sovjetska sa prosekom od 26,5 godina dok je najmlađa bila Jugoslovenska ekipa čiji je prosek bio 20 godina i 14 dana. Sve ostale ekipe Bugarska /20,7/, ČSSR /21/, Francuska /21,7/ Mađarska /21,8/ bile su veoma mlade. Italijanke /23/, Dankinje /23,4/ I Nemice /24,1/ bile su po godinama u “zlatnoj” sredini. Najmlađa učesnica šampionata bila je bugarka Ermila Popova sa 16 godina starosti.
Na šampionatu su sve reprezentacije izuzev Francuske imale ”svog” sudiju, izuzev SSSR koji je došao sa dvoje sudija, iskusnim Vladimirom Kostinom i Erofejevom, i Jugoslavije sa pet sudija Radojkovićem, Minićem, Čolovićem, Volferom i Klojčnikom. Vera Erofejeva je bila jedini ženski sudija na prvenstvu. Sudijski predstavnici ostalih zemalja bili su Foljati / Italija/, Velkej /Mađarska/, Nibur /Nemačka/ , Peterson /Danska/, Ivanov /Bugarska/ , Stejskal /ČSSR/ uz dva “neutralca” Atakol /Turska/ i Maho /Austrija/.
Ua Gojko, Ua Gojko……..
Gojko Radojković i Miroslav Mika Minić bili su naš najiskusniji i najkvalitetniji sudijski par i sa pravom su sudili Evropski šampionat. U svojoj karijeri Gojko je sudio veliki broj derbi utakmica između Crvene Zvezde i Partizana i bio je dobro poznat beogradskoj publici.
I ako je bio vrlo kvalitetan košarkaški sudija, kao i danas i tada su publici najveći krivac za poraz njihovih ljubimaca bile upravo sudije. Često se sa zidina Kalemegdana, kada sudijska odluka nije bila po volji navijačima jednog ili drugog tima čulo horsko skandiranje “UA GOJKO, UA GOJKO”.
Ovaj poklič skandiranje za lose suđenje toliko se u Beogradu odomaćio da se koristio i u drugim nekošarkaškim prilikama. Čest slučaj je bio da bioskopska publika, kada im se neki film nije svideo već tokom projekcije počne da skandira “ Ua Gojko, Ua Gojko”.
Na prihvatanju organizacije ovog prvenstva gospodin Džons, generalni sekretar FIBE, se i zvanično zahvalio Košarkaškom savezu Jugoslavije na ceremoniji otvaranja ovog šampionata rekavši: “Pre svega želim naročito da se zahvalim Košarkaškom savezu Jugoslavije i gradu Beogradu koji su se prihvatili da organizuju ovaj šampionat u jednom rekordnom vremenu. Bez zalaganja naših jugoslovenskih prijatelja mi ne bismo imali šampionat Evrope, Evropska košarka oseća zbog toga obavezu koju neće zaboraviti”.
Danilo Knežević, Predsednik KSJ je prilikom otvaranja šampionata rekao: “KSJ uz podršku saveza sportova i Narodnog odbora grada Beograda i drugih organizacija i ustanova uspeo je da organizuje ovo veliko takmičenje. Mi smo na ovaj način dali podršku razvitku ove grane sporta za žene ne samo kod nas nego i u Evropi. Organizacija šampionata pokazuje i stav socijalističke Jugoslavije koja se bori za normalne odnose i ravnopravnu sportsku saradnju između pojedinih zemalja i naroda….”
Prva utakmica već je odigrana pre svečanog otvaranja i to po velikoj vrućini Čehoslovačka je pobedila Dansku 76:19, a reprezentacija Jugoslavije je deklasirala Zapadnu Nemačku 69:14 i tom pobedom se već prvog dana plasirala u finalnu grupu. Prva petorka u sastavu Prelević, Borić, Zoković, Krstić i Baraga veoma brzo povela je sa 20:5 i pitanje pobednika bilo je rešeno. Problem sa slobodnim bacanjima /9 od 26/ nije uticao na rezultat.
Jugoslavija: Gec 3, Borić 10, Kalušević 7, Baraga 10, Radulović, Zoković 15, Prelević 5, Godžić 6, Otašević2, Krstić 11, Horvat, Marković.
Večernja utakmica između Italije i Mađarske odigrana pod reflektorima. Bio je to derbi dana. Iz novinskog izveštaja, prihvatljivog za to vreme, mogli smo saznati sledeće:
“Čitavo vreme igre vodila se ogorčena borba za svaki poen i ni jednog trenutka nije se znalo ko će pobediti. Mađarice su svojim neverovatno brzim prodorima u početku zbunile Italijanke I nekoliko koševa postigle su na potpuno isti TRIK. Košarkašica sa brojem 10 na leđima Mataji stalno se nalazila negde na polovini igrališta i kad bi njene drugarice došle do lopte ona bi silovito potrčala pod protivnički koš. Kad bi već bila blizu koša bacali su joj loptu i ona bi bez ikakvih smetnji postizala koš.
Ulaskom u igru visoke, borbene i precizne Frankini, italijanke su resile problem sa skokom u napadu. Na kraju utakmice Tomazini je pogotkom iz daljine izjednačila rezultat. Mađarice su krenule u napad ali je Donda uspela da se baci i da im loptu izbaci iz ruku. U borbi pod svojim košem Mađarice si napravile penal. Frankini je uplakana i uzbuđena precizno pucala i iskoristila oba bacanja i rezultat je bio 52:50 za Italiju”.
Drugog dana takmičenja Jugoslavija je igrala protiv SSSR-a, aktuelnog prvaka Evrope, a u poslednjoj utakmici dana očekivao se derbi Grupe B , susret između Francuske i Italije.
U prvoj utakmici toga dana kiša nije dozvolila da se igra na Tašmajdanu. Susret Mađarske i Austrije odigran u neposrednoj blizini Beograda, u Batajnici, gde je postojala moderno uređena sportska hala.
Pobedile su Mađarice sa 69:34 a njihov trener je po povratku na Tašmajdan prokomentarisao da je bilo jako klizavo ali ne zbog prokišnjavanja nego zbog uglačanog poda i da je prava sreća da se niko nije povredio.
SSSR – Jugoslavija 48:43 (20:21)
Plašile su se jugoslovenke susreta sa Ruskinjama. Našoj reprezentaciji bila je to najači protivnik od kada su počele da igraju reprezentativne susrete. Iako utakmica u takmičarskom pogledu nije imala značaj jer se rezultati nisu prenosili u finalnu grupu trema i strah su svakako bili prisutni. Dvostruki prvak Evrope Sovjetski Savez posle rata nije pretrpeo ni jedan poraz! Poslednjih sedam godina Ruskinje nisu gubile ni na poluvremenu, a to se upravo dogodilo na ovom susretu.
Sredinom prvog poluvremena, kada su naše igračice prebrodile tremu i strah i kad je nervoza prošla shvatile su da su ravnopravan protivnik i zaigrale bolje. Vođstvo protivnica od 18:14 serijom od 7:0 najviše zahvaljujući Tanji Zoković preokrenule su u 21:18 za naš tim. Sovjetske igračice nisu postigle pogodak poslednjih 4 minuta da bi iz slobodnih bacanja smanjile zaostatak na poluvremenu na 21:20.
“Ohrabrene malom razlikom naše košarkašice počele su da se bore svim srcem, da se bacaju za loptom da je otimaju, da napadaju bez straha i da živo uleću u gužve. Voćstvo u prvom poluvremenu još više ih je ohrabrilo i u drugi deo igrao ušle su sa još više želje za pobedom”.
Kako novine pišu možda najveći razlog za minimalan poraz na kraju bila su naša slobodna bacanja. Promašili smo ih 13. Bacanja smo šutirali 15 od 28.
“Baraga je nekoliko puta iz nemogućnih pozicija postizala koševe, Zokovićeva je u napadima stvarala opasne gužve”.
I još nešto. Zadržavanje igre protivnika u poslednja tri minuta susreta. Tada nije bio ograničeno vreme napada. Vreme se nije zaustavljalo ni kada je lopta odlazila u aut, izuzev kada sudije, ako lopta ode daleko od terena, pištaljkom ne zaustave sat.
Uplašene za prvi poraz u istoriji svoje košarke Ruskinje su počele da zadržavaju loptu, a trener Lisov tražio je tri tajm auta /vreme se nije štopovalo/ I tako se susret završio pobedom Sovjetskog saveza 48:43. Najviše koševa u sovjetskoj ekipi postigle su Galina Stepina 10 i Nina Maksimejlanova 8
Jugoslavija: Gec 2 , Borić 3, Kalušević, Baraga 8, Radulović, Zoković 13, Prelević 2, Godžić 5, Otašević 5, Krstić 5, Horvat i Gostović. Radulović, Horvat i Gostović nisu ulazile u igru.
U poslednjoj utakmici toga dana Italijanke, umorne od prethodne večeri izgubile su od razigranih Francuskinja 51:41 i ako su vodile na poluvremenu. Šansa da same odlučuju o svojoj sudbini je prokockana.
Trećeg dana takmičenja, samo je poslednja utakmica između Mađarske i Francuske odlučivala o plasmanu u Finalnu grupu u kojoj su se već plasirale SSSR, Jugoslavija, Bugarska i Čehoslovačka.
Ipak prva utakmica koja se igrala između SSSR i Zapadne Nemačke donela je jedan neobičan rekord koji do današnjeg dana nije oboren, a po svojoj prilici nikad i neće biti oboren. Naime, verovatno dobro ukorene za prvu utakmicu protiv Jugoslavije, koju su jedva dobile, Sovjetske igračice krenule su jako i u odbrani i u napadu. Na poluvremenu je bilo 57:0!!! Do kraja susreta nesretne Nemice postigle su 5 koševa iz slobodnih bacanja i tri puta iz igre!!!, ukupno 11.
Pobeda Francuske značila je da Mađarice idu u utešnu grupu a Italijanke u finalnu. Svaka pobeda Mađarica sa više od 4 razlike značila je da Italijanke ispadaju.
Novinari su ovu utakmicu nazvali utakmica promašenih penala. Mađarice su pogodile 10 od 36 slobodnih bacanja dok su Francuskinje nešto bolji skor 11 od 32. Na poluvreme se otišlo sa rezultatom 16:15 za Mađarsku koja je u nastavku bila borbenija i preciznija. Ipak nesigurne u svoju siggurnu pobedu poslednjih 7 minuta držale su loptu u svom posedu što se publici nikako nije svidelo. Na kraju 34:27 za Mađarsku. Italijanke su morale u utešnu grupu. Po završetku šampionata italijanski selector Ferero je podneo ostavku a italijanska štampa istakla je da su najbolje igračice na ovom prvenstvu bile Ornela Donda iz Torina i Ana Frankini iz Faence uz već standardno dobru Lilijanu Ronketi.
Rekord An Mari Kolšen
Prvenstvo u finalnoj grupi nastavilo se odmah sutra dan. U susrete Francuske i SSSR , koje su sovjeske igračice lako dobile sa 60:48. Francuskinja An Mari Kolšen postigla je 30 koševa za svoj tim. Rekord u broju poena na jednoj utakmici Evropskog prvenstva za žene trajao je 41 godinu. Sve do 1995. godine kada je mađarska košarkašica Hajnalka Balaž postigla 32 koša u utakmici protiv Španije, posle dva produžetka.
U prvoj utakmici u finalnoj grupi naše košarkašice su pregažene od Bugarki. Svi napori da se rezultat popravi bili su bezuspešni. Znatno bolja ekipa Bugarske odnela je pobedu 55:30
Jugoslavija: Borić 3, Kalušević 2, Baraga 2, Radulović, Zoković 5, Gec 3, Prelević 9, Godžić, Otašević 4, Krstić 2, Horvat i Nešić.
Najzad slobodan dan
Sve ekipe posetile su planinu Avalu i odale poštu grobu Neznanog junaka. Za vreme popodnevnog odmora sve naše repretentativke bile su u sobama. Jedino je naš kapiten Beba Gec uz kafu prokomentarisala jučerašnji poraz: “Krivo mi je što smo slabo igrale, izgledalo je kao da ništa ne znamo. To je teško osećanje. Ipak uverena sam da ćemo na ovom šampionatu pružiti lepu igru I da će nam publika ponovo pljeskati”.
Uveče su sve ekipe odgledale baletsku predstavu “Ohridska legenda” zasnovanu na jugoslovenskoj narodnoj muzici i igri.
