Izdvojili smo najinteresantnija pitanja.
Kada je za tebe košarka postala više od igre tj. način života?
-Iskreno, od trenutka kad sam prvi put uzela loptu u ruke. Način na koji su me moji roditelji odgajali uvek je bio – šta god da radiš, radi na 100%. Nekako sam baš u košarci pronašla sebe. Zahvalna sam za sve što mi je ova igra dala i za to što je postala mnogo više od običnog sporta za mene.
Da li igraš da ne pogrešiš ili igraš da pobediš?
-Apsolutno igram da pobedim. Veoma sam takmičarski nastrojena i bukvalno mogu da se takmičim i sama sa sobom ako treba. Od skoro svega u životu napravim izazov, baš zato što volim da pobeđujem i da svoje sposobnosti koristim da do toga dođem.
Da li sebe više pronalaziš u američkom ili evropskom stilu igre?
-Iskreno uživam u jednom i drugom stilu, iako su veoma različiti. Smatram da su me i jedan i drugi stil igre nečemu naučili. Prosto sam samim odlaskom u Ameriku znala da me čeka čeka velika promena stila igre, ali sam neko ko voli izazove i svesno sam igrala na tu kartu. Želim da budem kompletan igrač i da napredujem na svim poljima.
Da li bi volela da se oproba nekad u ulozi trenera? I ko je najboji trener sa kojim si radila do sada?
-Da, volela bih. Želim da ostanem u košarci i nakon igračke karijere. Kao što sam rekla, obožavam takmičenje – posebno ono mentalno. Takođe mnogo volim rad sa decom, pa bih se najpre možda oprobala kao trener mlađih kategorija. Volela bih da prenesem svoje znanje i iskustvo, i pomognem igračima da ostvare svoje ciljeve, kako kao sportisti, tako i kao ljudi. Što se trenera tiče, smatram da sam od svakog naučila nešto važno i stvarno sam zahvalna na svemu što su mi dali. Ali neko ko je napravio “prekretnicu” i ko me je naveo da se zaljubim u košarku i naučim prve korake, jeste moj prvi trener – Vladimir Urošević. Kroz kasniju fazu karijere, ogroman uticaj je imao i trener Vuk Stepanović, koji mi je pomogao da unapredim svoj stil igre i razumem košarku na potpuno drugačijem nivou, kao i da ostvarim svoj san i zaigram na koledž sceni.
Šta je to što ti se dopada na novom koledžu, koji je to segment koji ti je “kliknuo”?
-Definitivno stručni štab. Njihove ideje i planovi za mene i za tim su mi se odmah dopali. Imam poverenje trenera i saigračica što je veoma bitno, kao i činjenica da im je iskreno stalo ko si kao osoba, čak više nego kakav si igrač.
S druge strane , nisam mogla da odolim ni samoj lokaciji. Mislim da je to počelo još dok sam bila mala. Odrasla sam na tom kalifornijskom vajbu, gledala sam Kobe Bryanta i LA Lakers, a kasnije i Steph Currya i Golden State Warriors. Pratila sam gomilu serija i filmova koji su snimani ovde, ali i kreatore sa YouTube-a. Iz njihove perspektive sam još ranije osetila da je ovo mesto gde ljudi sanjaju veliko i stvarno rade na sebi, i nekako sam uvek mislila da je to ono što ja želim. Ovde sam srećna, osećam neku vrstu slobode, i ono što trenutno imam zapravo je sve ono za šta sam se molila.
Šta je to što ti generalno nedostaje u SAD?
-Porodica , prijatelji , domovina… i mamina kuhinja 😄. Gde god me košarkaški put odvede, te stvari će mi uvek nedostajati. One su deo mene i uvek će biti ono što me vraća kući i podseća ko sam.
Kojom pesmom opisuješ svoje trenutno raspoloženje i generalno razdoblje kroz koje sad koračaš?
-„Sredinom“ – Dino Merlin. To je pesma koja me najbolje opisuje u ovom trenutku, ali i pesma koja mi je bila svojevrsni moto tokom sve četiri godine u Americi. Nekako me uvek podseti da ostanem stabilna, da “furam” svoj fazon i uživam i verujem procesu, bez obzira na izazove.
Najzanimljivija anegdota sa utakmice koje se često setiš?
Ima ih dosta, najviše sa treninga, ali bih izdvojila jednu iz “mlađih dana”, dok sam igrala za ŽKK Duga. Igrali smo juniorsku utakmicu, a većina nas je u tom periodu igrala i za seniorke. Plan je bio da tu juniorsku utakmicu iskoristimo kao pripremu – da uvežbamo odbranu i napad za prilično tešku seniorsku utakmicu koja nas je čekala samo par dana kasnije. Međutim… nismo ispoštovale dogovor. Na poluvremenu, a i posle utakmice, trener nas je postrojio na liniju i naterao da trčimo kamikaze. Iz ove trenutne perspektive, sve mi je to smešno i jedna je od onih uspomena koje ti ostanu zauvek, ali tada nam definitivno nije bilo svejedno. 😂
Posle nekoliko godina u Americi, da li je to i dalje zemlja o kojoj si sanjala kao mala?
-Apsolutno. Posle svih ovih godina, i dalje osećam da živim ono o čemu sam kao mala sanjala. Put nije bio lak, ali baš zato sam ponosna što sam ovde gde jesam. Amerika je za mene i dalje prostor mogućnosti, rasta i dokaz da se rad i upornost zaista isplate. Svaki put kad to izgovorim, setim se koliko je mala verzija mene želela baš ovo. Volim što danas mogu da kažem da sam taj san pretvorila u stvarnost.
Kakav je Los Anđeles za život?
-Grad ima tu posebnu energiju koja te stalno gura napred. Vreme je prelepo, ljudi su aktivni i ambiciozni, i sve je nekako usmereno ka rastu i radu na sebi. Naravno, tempo je brz i ima svojih izazova – gužve , visoki troškovi… ali sam nekako sve to prihvatila jer sam o ovome oduvek sanjala.
Da li si imala priliku da obiđeš Holivud?
-Jesam, imala sam priliku da obiđem Holivud i zaista me je očarao. Nije me toliko impresionirala sama poznata ulica, već naselja oko nje, ta posebna energija i atmosfera koju Holivud ima. Poseban deo doživljaja bio je to što sam do “Hollywood” znaka išla biciklom i taj uspon i pogled su učinili sve mnogo lepšim, baš kao iz filmova.
Ko bi te glumio da se snima film o tebi?
-Rekla bih Margot Robbie. Ona ima tu energiju, odlučnost i harizmu koja mi se svidja. Mislim da bi odlično prenela ne samo moju takmičarsku stranu, već i ono kakva sam van terena- pomalo živac, temperamentna, svoja.
Koje savete daješ Ani Milanović? Da li je lakše kada u timu imaš nekog iz svoje zemlje?
-Ana je tek u drugoj godini, pa joj najviše dajem savete o tome kako da se postavi u određenim situacijama na terenu, jer je praktično tek na početku i još uči mnogo novih stvari. Ali joj uglavnom ukazujem joj uvek na to da uvek uči, prati , i da nadogradjuje svoju igru što više. Imati nekoga iz svoje zemlje je definitivno olakšica za prilagođavanje i osećaj pripadnosti. Imaš nekoga ko razume tvoju kulturu, jezik i način razmišljanja, što čini komunikaciju i život van terena mnogo lakšim. Ipak, važno je znati kako se uklopiti u širu ekipu i graditi odnos i sa igračima iz drugih zemalja.
Sanjaš li dres reprezentacije jednog dana?
-Naravno, to je san svakog sportiste i pre svega velika čast. Imala sam priliku da igram u mlađim kategorijama, ali dres seniorske reprezentacije je nešto sasvim drugo. Igram košarku jer volim ovaj sport, a igrati za reprezentaciju bi bilo ostvarenje jednog velikog sna i prilika da predstavim svoju zemlju.
Verovatno ste mnogo toga žrtvovali da biste bili uspešni i na terenu i u školskoj klupi?
-Da, definitivno. Biti uspešan i na terenu i u školi zahteva mnogo odricanja. Morala sam da naučim kako da balansiram prilično duge treninge, teretanu, utakmice i školu, često odlažući društvene aktivnosti ili slobodno vreme. Ali sve to je deo procesa i učinilo me je disciplinovanijom, jačom i fokusiranijom.
Možete li da uporedite navijače u Sjedinjenim Američkim Državama sa navijačima u Srbiji?
-Iskustva su totalno drugačija. U Americi je više spektakl i energija mase – gotovo kao „show“, dok je u Srbiji strast i emocija jača. Smatram da mi Srbi imamo posebnu strast i blisku povezanost sa igračima i klubom, što je definitivno na drugačijem i višem nivou.
Šta smatraš da je tvoj glavni adut u igri?
-Mislim da je moj glavni adut sposobnost da poentiram na sva tri nivoa – šut za tri poena, za dva, kao i prodor. Takođe, pozicija na kojoj igram zahteva da donosim prave odluke, pa verujem da je moja sposobnost da čitam igru i biram najbolje opcije u momentima velika prednost, iako se još uvek nadograđujem i učim.
Lična karta
Ime i prezime: Anđela Matić
Datum i mesto rođenja: 28.03.2003., Valjevo
Visina: 177cm
Pozicija: Kombo bek
Klupska karijera: Kk Mladost Ub, Žkk Lajkovac, Žkk Duga Šabac
Škola/fakultet/posao (trenutno): Loyola Marymount University
