Često se veruje da majčinstvo i karijera ne idu zajedno – da jedno mora da trpi. Statistike pokazuju da tek petina ljudi smatra da žena može biti i dobra majka i uspešna u poslu.
Kroz rubriku „Mame u košarci“ želimo da obavestimo društvo da uspeh na terenu ne umanjuje uspeh kod kuće. Snaga, posvećenost i ljubav koje majke unose u sport i porodicu dokazuju suprotno.
Gošća rubrike je Miljana Bojovic, selektorka juniorske reprezentacije Srbije i pomoćna trenerica seniorske reprezentacije.
Kako bi opisala svoj put kroz košarku — od prvih koraka do reprezentacije i današnje trenerske uloge?
Moj košarkaški put počinje u porodici gde je sport bio svakodnevna tema — mama se bavila rukometom, a otac košarkom, pa je i sport bio sastavni deo mog detinjstva. Dečije bavljenje košarkom i talenat koji sam imala dovode do toga da prvu ozbiljnu odluku donosim već u trinaestoj godini, kada prelazim iz Herceg Novog u Kovin, upisujem srednju školu i nastupam za tamošnji klub. Već po završetku škole odlazim u inostranstvo i narednih petnaest godina profesionalne karijere nastupam za Evroligaške i Eurokup timove. Paralelno sa klupskom gradila sam i reprezentativnu karijeru, koliko mi je zdravstveno stanje dozvoljavalo. Posebno lepe uspomene nosim iz nastupa za mlađe reprezentativne kategorije — nema prvenstva sa kojeg se generacija ’87 nije vratila sa medaljom. Prijateljstva tada izgrađena i dalje traju. Posle košarkaške karijere javila se želja da iskustvo i znanje stavim na raspolaganje devojčicama iz Srbije, kako bi napredovale i sebi prokrčile put ka uspešnim igračkim karijerama. Tako postajem trenerica, danas selektorka juniorske reprezentacije Srbije i pomoćna trenerica u seniorskoj selekciji.
Na koji način i koliko ti je iskustvo iz reprezentacije pomoglo u trenerskom radu danas?
Mnogo. To iskustvo me je naučilo disciplini, odgovornosti, doslednosti i poštovanju. Ponekad imam utisak da se ove vrednosti olako pominju i kao da se troše u razgovoru, pa su samim tim i loše shvaćene od strane mlađih generacija, ali košarka — i reprezentativna i klupska — naučila me je kako živeti disciplinovano, što je po mom mišljenju najveći čin ljubavi prema sebi.
Kada danas posmatraš košarku kao trenerica, a nekada si je posmatrala kao igračica — šta se najviše promenilo u tvojoj percepciji?
Za mene su to dva različita sporta. Kao igrač košarci neretko pristupaš iz emocije i adrenalina, čiste igre, i fokusiran si samo na svoj doprinos, a kao trener iz širine i sistema — moraš da vidiš celu sliku koja uključuje igru, igračice, stručni štab i sve ostalo što prati naš sport. Nekada sam mislila da je sve u talentu i radu, a danas znam da sistem, stabilnost i međuljudski odnosi prave razliku. Trenerski posao je znatno zahtevniji u odnosu na to kako sam ga doživljavala dok sam se košarkom bavila kao igračica.
Koja je najveća predrasuda ili pogrešna predstava koju ljudi imaju o majkama u profesionalnom sportu?
Ne bih rekla da postoji zabluda, za istu je potrebno posvećivanje određenoj temi. Zapravo, mislim da nas ljudi jednostavno ne vide kao majke. Često se u sportu sve meri rezultatima, ali retko se vidi deo puta koji svaka majka prolazi da bi uopšte bila tamo. I upravo zato, svaka majka koja uspe da balansira prisutno i posvećeno majčinstvo i karijeru — bilo u sportu ili nekom drugom poslu — za mene je hrabra i snažna žena.
Da li te je roditeljstvo učinilo emotivno mekšom, mentalno čvršćom — ili pomalo oboje?
I pomalo oboje, a i sve ostalo. Uloga roditelja je mene promenila na svim poljima — delom zbog rađanja same uloge, delom zbog rada na sebi da bih Kasiji bila bolji roditelj. Kasija sada ima 6 godina, krenula je u prvi razred i svakim danom me uči novim stvarima — nekada su to greške iz kojih treba da porastem, a nekada samo dokaz da sam od njenog rođenja prešla veliki put u sopstvenom razvoju. Ono što mi najviše pomaže u trenerskom poslu, a što je napredovalo sa roditeljstvom, jeste strpljenje.
Koji deo karijere je najviše uticao na formiranje tvog karaktera?
Svaki deo karijere imao je svog udela u oblikovanju moje ličnosti. U skladu sa godinama, tako se i moj karakter formirao i učila sam lekcije koje su mi u tom trenutku bile potrebne. Košarka je jedan mali životni teren — to uvek kažem svojim igračicama — na tom pravougaoniku će naići na sve situacije koje će ih i u životu sačekati. Ako su iskrene prema sebi, košarka može da ih povede na lep put introspekcije i rasta.
Kako reaguješ kada tvoje igračice naprave grešku? I da li se tvoj pristup oslanja na ono što primenjuješ i kao roditelj?
Nije svaka greška ista, stoga su i moje reakcije drugačije. Ali se u radu sa devojčicama zaista trudim da ih naučim da su greške sastavni deo puta i poligon za učenje. Ono što je jako bitno za mlade osobe jeste da se ne poistovećuju sa svojim greškama, da nauče svoje lekcije i da se trude da ih ne ponavljaju više puta. To je razmišljanje koje primenjujem na sebi, a takvom pristupu učim i svoje dete.
Susreću li se devojčice u sportu sa posebnim izazovima u odnosu na dečake, i koliko im znači da imaju uzore u trenerkama koje su i majke?
Dok su u mlađem uzrastu, verujem da su te razlike skoro neprimetne. Što su starije, razlike su veće i sigurna sam da devojke i kasnije žene nailaze na teže izazove i uslove za bavljenje sportom. Počevši od bioloških razlika, želje za majčinstvom, pa sve do položaja koji žena ima u društvu, a što se oslikava i na sport. Od devojčica se često očekuje da budu skromne, tihe i nenametljive, a sport traži glas i hrabrost. Zato je jako važno da vide uzore u ženama koje su svoje puteve prokrčile znanjem, integritetom i karakterom — da znaju da mogu da budu šta god požele, ako u to ulože svoje vreme i trud, i da je u redu da žive svoje istinsko ja.
Da možeš da se obratiš svojoj ćerki iz perspektive majke i trenera — šta bi joj poručila dok počinje svoj sportski put?
Svojoj ćerci se uvek i isključivo obraćam iz uloge majke. Pred svaki trening gimnastike ispratim je rečenicom da je najbitnije da na času uživa. Ostale savete davaću joj u skladu sa izazovima na koje će nailaziti, ali ću je — ako nekad i zaboravi — uvek podsećati zašto je počela da se bavi određenim sportom, kao i da sebe nikada ne meri rezultatom — vredna je i kad izgubi i kad pobedi.
Koliko ti znači kada tvoja ćerka sedi na tribinama i posmatra te dok vodiš tim?
Znači mi mnogo. To je neka mešavina ponosa, motivacije i odgovornosti. Prvo — ogromna motivacija kad je vidim kako bezrezervno navija za mene. Drugo — imam odgovornost, pozitivnu, da tim vodim još bolje, jer znam da i nju učim svojim primerom, svakim gestom i izgovorenim rečima.
Koja je najteža i najznačajnija odluka koju si donela prelaskom iz igračke u trenersku karijeru — i kako ti je majčinstvo pomoglo u tome?
Ne mogu da kažem da je bila najteža, ali odluka da prestanem da igram košarku definitivno je bila najveća karijerna, a i životna, koju sam donela otkad sam postala majka. Verovatno bi mi ta odluka bila stresna i emotivna da u moj život nije ušetala Kasija, ali se uz nju i promenu perspektive ta odluka prirodno nametala.
Šta najviše želiš da preneseš generacijama koje treniraš — znanje i tehniku ili vrednosti i karakter?
Definitivno karakter. Karakter ljude nosi kroz život i biće tu i nakon završetka njihove igračke karijere. Želim da nauče rad, poštovanje, pozitivnu disciplinu, odanost timu i veru u sebe. Uz to, nadam se da ću ih naučiti i nekoj tehnici i postizanju rezultata, kako bi imale priliku da tom karakteru nakon karijere daju glas i budu primer devojčicama koje dolaze posle njih.
Veruješ li da sportski teren može biti važno mesto vaspitanja i razvoja deteta? Zašto?
Verujem da je sportski teren važno mesto za vaspitanje, ali nikako prvo. Prvi i najvažniji temelj je roditeljska kuća. Kada dete dobije dobre osnove od svojih roditelja, onda mi kao treneri, kroz sport, možemo deci da pomognemo da razviju životne veštine, da postanu otpornija, stabilnija i samouverenija. Pobede i porazi u sportu su važne lekcije koje će im pomoći da se sa istim nose kada stignu bitni životni izazovi.
Šta smatraš najvažnijim što jedna mlada igračica mora da nauči pre nego što postane deo ozbiljnog sistema?
Verujem da mlada igračica, pre nego postane deo ozbiljnog sistema, pre svega mora da shvati da je njen razvoj širi od samog sporta. To je veliki problem koji je postojao i u vreme kada sam se ja razvijala, a vidim da je deo i mlađih generacija i da se niko tome ne posvećuje, počevši od roditelja. Jako je važno da rade na sebi van terena, da završavaju školu, idu u pozorište, čitaju knjige, da slušaju dobru muziku, da razvijaju široke interese. Da imaju svoje male projekte, nešto što rade samo za sebe, kako bi učile odgovornost i samostalnost. Sve to zajedno gradi širinu i kulturu koje se vide direktno na terenu. Sport jeste velika škola, ali nije jedina i jednog dana će prestati. Kako će ta tranzicija izgledati, kad pravi život zapravo počne, umnogome će zavisiti od veština i znanja koje su stekle tokom karijere, a van terena.
Šta ti nakon napornog treninga ili utakmice, u trenutku povratka kući, vraća mir i snagu?
Njen zagrljaj i osmeh. Ona me resetuje bolje nego bilo šta drugo. Promeni mi perspektivu i sve pređe u drugi plan u momentu kada mi se nasmejana i vesela okači oko vrata.
Šta bi jednog dana volela da kažeš svojoj ćerki o najlepšem i najtežem u ulozi reprezentativke i majke?
Rekla bih joj da je najlepše što ponekad zaista osetiš da si sopstvena superherojka. A najteže je svaki put kad moraš da se odvojiš od deteta i odeš na trening, iako ti srce ostane sa njom. Ali baš ti trenuci te nauče da balansiraš, da budeš hrabra i da veruješ da tvoje dete vidi u tebi primer žene koja se bori za ono što voli.
U poslovnom svetu, trenutna mantra mi je:
„Napredak, ne savršenstvo.“
A u životu me često vodi rečenica:
„U svetu gde možeš biti bilo šta — budi dobar čovek.“
