Kako ističe selektor te generacije Nemanja Planojević, pomešana su osećanja, s jedne strane žal za medaljom, sa druge zadovoljstvo ostvarenim plasmanom na Svetsko prvenstvo.
Kako generalno ocenjuješ postignuti rezultat na Evropskom prvenstvu?
-Što se tiče ostvarenog rezultata i dalje ne znam da li da budem zadovoljan ili nezadovoljan. Sa jedne strane ostali smo bez medalje koju smo svi priželjkivali, pogotovu nakon pobede nad Francuskom u grupi, a sa druge strane kada se uzmu u obzir faktori da je Nevena Petrović, koja je veliki radnik i ostavlja sve na terenu, igrala drugo prvenstvo ovog leta i provela tri meseca sa reprezentacijom, gde je to ostavilo svakako traga na nju, gde smo imali situacije na pripremama kako pojačamo intezitet treninga da nam 4-5 igračica odmah ispada iz treninga, ostvarili smo najbolji rezultat u poslednjih 15 godina, pobedili 6 utakmica, bili prvi u našoj grupi, pobedili Poljsku koja je bila prva u grupi B, pobedili Italiju koja je bila prva u grupi D, tako da igrama mogu biti zadovoljan, ali ostaje žal za medaljom.
Deo javnosti je bio uveren u osvajanje medalje. Ostvarili ste rezultat 6-1 i ostali bez medalje. Šta je presudilo da do toga ne dođe?
-Što se tiče dela javnosti koji je očekivao medalju, moram da kažem da mi se to nije dopalo. Kao što sam i rekao ranije, mi smo znali da mi imamo kvalitet ali ne možete očekivati medalju kada ne znate kvalitet ostalih reprezentacija. Možete se nadati i želeti, ali u ovom uzrastu ne i očekivati. Ta očekivanja su stavila veliki pritisak na ove mlade devojčice od prvog dana koji sam ja nekako uspevao da iskontrolišem ali nakon pobede nad Francuskom u grupi stvorila se atmosfera da ćemo se prošetati do finala. Nažalost, nije se to desilo.
Da li ste osećali dodatni pritisak u prvim utakmicama kako bi izbegli Španiju u četvrtfinalu?
-Lepo ste to primetili. Žreb je bio takav da bi u slučaju drugog mesta u grupi morali na Španiju u četvrtfinalu. Ako ćemo da budemo objektivni to bi verovatno značilo kraj snova o medalji. Zato smo, nažalost, morali da budemo na vrhuncu forme već u grupi, što nam nije pomoglo u nastavku takmičenja.
Jedini poraz desio se u četvrtfinalu od Slovenije. Gde je rival stekao prednost u toj utakmici?
-Što se tiče utakmice sa Slovenijom, zbir faktora je doveo do poraza. Prvi je što je Slovenija jedna fizički vrlo snažna ekipa gde nismo mogli da im pariramo u kontakt igri. Ostvarili su na toj utakmici 8 skokova u napadu sa spoljnih pozicija. Igrali su jednu atipičnu košarku, sa igrom na low postu sa spoljnih pozicija gde mi to nismo mogli da branimo 1:1, već smo morali timski. Takođe, faktor su bile njihove vrlo snažne igračice na poziciji 5 koje su naše centre oterale na 5 metara od koša i sprečile našu igru preko low posta. Drugi faktor je to što su oni u tu utakmicu ušli skroz rasterećeno a mi sa očekivanjima da ćemo lagano pobediti jednu kvalitetnu ekipu koja je na kraju imala dve igračice u najboljoj petorci prvenstva i koja je odigrala egal 3/4 u finalu sa Španijom. I treće je nerealan šuterski dan igračice Ote Pozin koja je tokom Waba U17 lige šutirala 13% za 3 poena, tokom prvenstva 18% i onda na našoj utakmici šutnula 7/9 trojke. Čestitam joj još jednom na tome. Mi smo probali da se prilagodimo u toku utakmice i da je branimo sa pozicijom 3 ali nije dalo rezultata.
Na šta ti je bilo najteže da se navikneš kao selektor?
-Iskreno, najteže mi je bilo da se naviknem na toliki osećaj odgovornosti i količinu emocija koju nosi predstavljanje svoje zemlje. Ja sam poslednjih 15 godina radio u klubovima gde se očekuje najviše, gde je sve osim zlatne medalje neuspeh, ali to se ne može porediti sa osećajem odgovornosti koji sam imao u radu sa reprezentacijom.
Većina se slaže da se radi o izuzetno talentovanoj generaciji košarkašica. Kako vidiš njihov dalji razvojni put?
-Generacija koju imamo je zaista neverovatna. Uživao sam u svakom minutu na terenu provedenom sa njima. Mislim da će svoj pun potencijal pokazati u juniorskom uzrastu kad fizički postanu zrele. U razgovorima sa njima sam im naglasio važnost rada na telu i mislim da u tom smislu zaostajemo za drugima. Nažalost, postoji zabrinutost oko daljeg razvoja njihovih karijera u smislu odlazaka u Ameriku. Odlasci na univerzitete su nešto sa čime ne možemo da se borimo i to razumem. Ali odlasci u srednje škole, u sumnjive košarkaške programe i kvalitet takmičenja su nešto što me zaista brine. Nadam se da nećemo imati previse tih slučajeva.
-Stvar za analizu hladne glave je kada pogledate rezultate kadetske reprezentacije u poslednjih, recimo, 15 godina i rezultate juniorske reprezentacije, iste generacije su uvek pravile bolje rezultate kao juniorke. Moramo da shvatimo zašto je to tako. Moje mišljenje je da do kadetskog uzrasta devojčice nemaju dovoljno kvalitetnih utakmica. Da dosta utakmica koje igraju su prelake i da se ne razvijaju dovoljno kvalitetno. Kasnije se one priključuju prvim timovima i kroz viši kvalitet takmičenja i treninga napreduju i ostvaruju svoj potencijal.
-E sad, pitanje je kako rešiti taj problem. Mi nemamo taj luksuz kao Španija, Francuska i ostale zemlje da imamo ogroman broj devojaka koje igraju i ogroman broj klubova iz kog nastaje kvalitet. Možda je rešenje da se kadetska liga smanji na 10 klubova i da se uvede umesto final 8 turnira play-off sistem gde bi se najkvalitetnije ekipe sastajale više puta u toku godine. Svakako su to teme za razmišljanje.
Za kraj bih se zahvalio Košarkaškom savezu na ukazanoj prilici da vodim ove talentovane devojčice, njihovim trenerima u klubovima koji su glavni motor razvoja ovih devojčica i gde je slika koju smo ostavili rezultat i njihovog rada u velikoj meri, kao i Vesni Džuver koja mi je nesebično pomagala od prvog dana.
