Takvo jedno je doživela i Dunja Miletić. Bivša članica OKK Bagdala, iz Kruševca se preselila u SAD, kako bi ispunila san o igranju na koledžu.
Šta te je posebno privuklo košarci i kako si počela da treniraš?
-Još kao mala, bila sam aktivno dete i volela sam sve sportove. Košarku sam izdvojila jer je to bio prvi sport prema kome sam osetila ljubav i pronašla nešto što me čini srećnom. Dok sam bila mlađa trenirala sam druge sportove jer u Kruševcu nije postojao ženski košarkaški klub. OKK Bagdala se otvorio 2016. godine, otišla sam na njihov prvi trening i tako je sve počelo.
Godinama si bila članica OKK Bagdala. Po čemu posebno pamtiš taj period?
-Iz tog perioda imam previše sećanja posebno zato što sam bila u klubu od samog početka. Cenim što smo se uvek držali zajedno, kroz dobro i kroz loše, i stvorili prijateljstva koja će trajati ceo život. Omiljeni trenutak bi morao da mi bude kada smo se u mojoj poslednjoj sezoni plasirali na završni turnir juniorki u Šapcu. To je bio pokazatelj da se naš trud isplatio, i značilo je još više jer je sa devojkama sa kojima sam zajedno učila o košarci. Ovim putem bih takođe htela da se zahvalim mojim prvim trenerima: Aleksandru Mitriću, Aleksandru Memetu, Nenadu Miletiću i Saši Lukiću na svemu što su me naučili i zato što su uvek verovali u mene. To nikada neću zaboraviti.
Iz Kruševca si otišla u SAD. Jesi li sanjala odlazak „preko bare“?
-Oduvek sam sanjala o životu u SAD iz mog malog Kruševca, koliko god nemoguće to zvučalo. Smatrala sam da je to pravo mesto za mene, mada sam ceo taj odlazak planirala za mnogo kasnije nego što se stvarno desio. Moj san je bio igra na koledžu, ali zahvaljujuci mom treneru Vladi Zariću uspela sam da se pripremim još ranije i odletim preko bare u trećoj godini srednje.😁
Da li ti je bilo teško da se privikneš na drugačiji sistem sporta i školovanja?
-Iskreno, baš i nije. Posebno sam se u školi brzo prilagodila, s tim da je mnogo lakša nego u Srbiji. Jedino mi je trebalo malo vremena da se uklopim u njihov stil igre koji je drugačiji od evropskog.
Pohađala si Vojnu školu u Njujorku. Kako je izgledao tvoj prosečan dan?
-Bilo je baš specifično, počevši od buđenja oko 6 ujutru, soba je uvek morala da mi bude perfektno uredna i morala sam da nosim ‘vojnu’ uniformu skoro svakog dana. Ono što je baš obeležilo vojni deo bile su takozvane formacije, gde se pre svakog obroka svi učenici skupe, izbroje i zajedno odmarširaju do menze. Pored formacija izgledao je kao normalan školski dan, sa treninzima i teretanom pre ili posle škole, a ponekad i oba. Sve je uvek bilo u isto vreme po rasporedu koji se striktno pratio, i ako sam nešto izvukla od te godine, sigurno je američka vojna disciplina.😁
Da li je prelazak u Centralnu Floridu nešto suštinski promenio?
-Promenio se kvalitet treninga kao i trenera, zbog čega smatram da sam ove godine dosta napredovala i sazrela. Takođe se drastično promenio nivo konkurencije. Igrala sam ‘Grind Session’ ligu koja je jedna od najjačih srednjoškolskih liga što mi je opet dosta pomoglo u napretku i omogućilo kontakt sa mnogim koledž trenerima.
Dobila si poziv Monro koledža. Šta očekuješ od nove sredine?
-Izuzetno sam zahvalna što treneri sa Monro koledža imaju poverenja u mene. Očekujem dosta napretka i učenja sledeće sezone, kao i uspeha. Posle razgovora sa trenerom sigurna sam da ću sa novom ekipom uspeti da podignem njihov program na neki novi nivo i zabeležiti mnogo uspeha.
Šta vidiš kao svoje jače strane u igri, a u čemu bi volela da napreduješ?
-Što se tiče jačih strana definitivno bi to bio moj šut i takozvani ‘basketball IQ’. Stvari na kojima planiram da radim ovog leta jesu odbrana i brzina, smatram da na tom polju imam dosta prostora da se popravim.
Šta je ono što si morala da žrtvuješ, kako bi ispunila određene ciljeve u karijeri?
-Mislim da su dosta žrtvovanja doživeli moji prijatelji jer sam često menjala izlaske treninzima, odlazila kući ranije, kao i porodica sa kojom nisam provodila dovoljno vremena. A onda i ono najveće žrtvovanje, odlazak od kuće i to veoma daleko.
Da li imaš ritual pre utakmice?
-Ne znam da li ovo može da se nazove ritualom, ali imam neku vrstu tradicije koju pokušavam da održim kad god mogu. Još u OKK Bagdali sam kao tradiciju pre svake utakmice jela po čokoladicu sa jednom od saigračica, što se trudim da radim i sada kad god sam u mogućnosti, ‘za stara vremena’.
Šta ti najviše nedostaje iz Srbije?
-Na prvom mestu je definitivno hrana, posebno babine kiflice. Probala sam svakakvu hranu ali nijedna nije kao naša. Na drugom mestu su porodica i prijatelji, a i generalno ljudi, koji su ovde mnogo drugačiji i nemaju tu toplinu kao u Srbiji.
Imaš li dovoljno slobodnog vremena i na šta ga najviše trošiš?
-Što se tiče slobodnog vremena imam ga izuzetno malo, obično ga koristim da se čujem sa porodicom ili prijateljima, za neku šetnju ili odlazak na bazen.
Lična karta:
Ime i prezime: Dunja Miletić
Datum i mesto rođenja: 17.04.2005, Kruševac
Pozicija: krilo
Visina: 180cm
Klubovi: OKK Bagdala, New York Military Academy, The Academy of Central Florida
Trofeji/nagrade: NEPSAC Class D All-Star Team, Šampion HVAL lige, All-HVAL Team
Škola: The Academy od Central Florida
