Intervju – Jovana Vuković, košarkašica Partizana 1953

"Jedan koji hoće jači je od hiljadu onih koji moraju".

0
2829

Parafraza ruske poslovice možda najbolje oslikava put karijere Jovane Vuković, od nedavno članice Partizana 1953.

Jovanina priča je jedna od onih koja tera na razmišljanje i može da motiviše sve koji žele da uspeju u svojim namerama.

Rođena u Kninu u u vreme kada je život bio veoma skup, već sa dve godine je morala sa porodicom u izbeglištvo. Prvo u Beograd, nakratko u Valjevo, a zatim na Cetinje. Nije ni sanjala da će košarka biti njena životna inspiracija, kasno je krenula sa treninzima, a zatim doživela povrede zbog kojih je tri puta bila na operaciji. Njena životna priča je zaista unikatna i govori o upornosti. Mnogi bi odustali posle prve prepreke, a Jovana se vraćala i vraćala i vraćala.

Šta te je motivisalo da budeš toliko uporna?

-Ono što me najviše pokretalo je činjenica da nisam dala ni deo onog što mogu. Osetila sam da je mnogo prostora u kome mogu da se pokažem. Borila sam se sa tri operacije, lomovima, povredama…. uglavnom tim fizičkim problemima. Kad to preraste u neku psihičku igru, nije baš najzabavnije. Ali, upravo to što sam jedva čekala da vidim svoj maksimum, da vidim koliko mogu, to me je držalo.

Kako si, uopšte, došla do priče o košarci?

-Rođena sam u Kninu 1993. godine. Mama i tata su iz Knina, bilo je ratno stanje, usledila je akcija „Oluja“, i mi smo se našli u Beogradu. Tu sam kao beba operisala treći bubreg. Kratko smo boravili u Valjevu. Tata je dobio posao na Cetinju u štampariji, pa smo nas četvoro, roditelji, sestra i ja došli u Crnu Goru gde smo odrasli. Do 2. razreda srednje škole smo bili tu, a zatim smo se sestra i ja preselile u Bar. Sestra zbog uslova u svom sportu, a ja zbog sestre. Tu je i počela moja priča sa košarkom.

Studirala si u Americi, pa napravila pauzu. Posle pauze si prvo otišla u Bosnu?

-Posle koledža i te dvogodišnje pauze sam otišla u Bosnu, u mladu ekipu Džamper iz Zenice. Imaju mlad igrački kadar, prosek godina je 17-18. Bio je to izazov za mene jer sam kao neko ko je 10 godina stariji, bila ta uz koje se one izgrađuju. Sa druge strane, ja sam mogla da igram rasterećenije. Međutim, nije to baš bilo idealno. Bilo mi je lepo u ekipi, ali sem trčanja gore-dole nisam imala značajniju ulogu i samim tim priliku da doprinesem ekipi. Ispostavilo se da sam odigrala pet utakmica, od toga tri na boljem nivou gde može da se vidi koliko mogu. Bilo je nekoliko ekipa iz Srbije koje su bile voljne da mi daju šansu. Onda me zvao trener Partizana Slađan Ivić, i pitao me „čekaj, pa šta ti radiš tamo? Imaš 193 i trčiš gore-dole? Ali, ti imaš šut, nisi ti klasična petica, ti možeš i spolja da igraš“. Ja sam to jedva dočekala. Zadovoljna sam, nadam se da će do kraja sezone to da bude kako treba.

Debitovala si za Partizan protiv Duge. Kakav je bio osećaj?

-Kad sam odigrala prvu utakmicu protiv Duga, to je nešto što nisam u svojoj priči doživela uopšte. Čekaj, opet sam dobila priliku, iako sam mislila „nema više smisla posle svih problema“. Htela sam da se vratim iz pravih razloga, i to se desilo.

Da li si to videla i kao nagradu na neki način za sve ono loše kroz šta si prolazila?

-Sebi sam unapred postavila ciljeve. Kada su oni polazili nizbrdo, ja sam se hvatala za svaku slamčicu. Jedna povreda, druga, treća, četvrta… Shvatiš da gubiš svoj san. Ta ljutnja, bes… činjenica da nemam priliku da radim, samim tim da napredujem… Tri sezone sam imala probleme sa prednjim ukrštenim ligamentima. To nisu dva meseca, to su tri godine. Nekada mislim da sam ja više naučila košarku gledajući druge nego što sam je igrala. Posle svih tih povreda odlučila sam da malo pauziram jer sam imala loš motiv, mislila sam da je taj inat i unutrašnji motiv koji me vodi, loš. Jednostavno, nisam bila dobra verzija sebe. Na kraju sam pronašla pravi motiv i rekla, zašto da ne. Čak me i moja najbolja drugarica nagovarala, rekla mi je „a zašto se ne vratiš? Hajde ne mlati, hajde probaj“. Jednostavno, kada si rasterećen, kada opet dobiješ taj osećaj kao kada malo dete istrči na teren, to je bilo to. Nema veze, boli te koleno posle treninga ili utakmica, ali zaspeš srećan i jedva čekaš sutrašnji trening, da vidiš šta ćeš novo da naučiš. Možda neka nova „banana“ padne na treningu…

Van igračke karijere, šta ti je sfera interesovanja?

-Imala sam ideju posle koledža da odem u Kinu da radim sa klincima. Namerno sam targetovala tu grupu mnogo mlade dece, koja tek počinju košarku i uče je kroz igru. Iz razloga jer sam ja preskočila taj period. Mislim da svo moje negativno iskustvo može da se pretvori u neku lepšu i pozitivniju stranu. Snašla bih se u trenerskom poslu, u edukovanju mladih sportista koji se bore sa mnogo većim teretima nego što mogu da podnesu. Najlakše je učiti iz tuđih grešaka pa se nadam da će drugi učiti iz mojih. Na koledžu sam učila sociologiju. Mislim da svaki sistem treba da ima sociologiju, priču o međuljudskim odnosima. Definitivno bih volela da ostanem u sportu.

Sestra je takođe vrhunski sportista, čime se ona bavi?

-Sestra je godinu dana starija od mene, imam i mlađeg brata. Od svoje 14. godine se profesionalno bavi atletikom i bila je svetski juniorski prvak u disciplini skok u vis. Trenutno je u Atini, želi da izbori normu za Olimpijske igre u Tokiju. Ja sam njen najveći fan, ujedno i kritičar. Ona je meni uzor i primer. Kad me pitaju zašto se bavim košarkom kad nemam materijalnu korist, onda mi sestra uvek pada na pamet, ta njena ljubav prema sportu i stav „treniraj da vidiš koliko možeš“. U bilo kom sportu pokušavaš svaki dan da budeš bolji nego juče. Brat nije u sportu, želi da studira medicinu, uči kineski, zna sve tehnologije.

Van sporta je zanimljivo to da si članica svetske mreže modela, i to „visokih modela“. O čemu je reč?

-Celu priču je pokrenula jedna bivša reprezentativka Rusije u košarci. Cilj je bio da skupi 25 devojaka koje su visoke preko 190 cm i koje bi učestvovale na revijama kako bi otvorila svest da manekenke nisu samo one oko 170 cm visoke. To je trebalo da se organizuje u sedam gradova u Americi. Tu je od naših bila Jovana Brakočević, odbojkašica, tu je bila Tijana Krivačević, košarkašica. Zvali su nas „srpska mafija“. Nisam znala šta da očekujem. Okupili smo se u Njujorku, a ja sam bila među najnižima sa 193. Uglavnom su to bile devojke iz sporta. To je bilo zanimljivo iskustvo, nikada nisam hodala manekenskom pistom u štiklama, nikada nisam imala trenera koji me uči da hodam na pisti… Za sada sam u košarci i ona mi je prioritet. Čekam da dosegnem neki cilj u košarci, da dokažem sebi samoj da mogu. Iz te priče je dobro ispalo to što sam postala ambasador jednog brenda helanki za visoke devojke.

Gde vidiš sebe za pet godina?

-Odavno sam prestala da planiram, kada sam videla da planovi ne moraju da se ostvaruju. Uložila sam, na primer, toliko sebe i vremena u tu ideju o Kini, došlo je dotle da samo bukvalno treba da uđem u avion i odletim, i na kraju ništa. Shvatila sam da je najbitnije u životu da si smiren i da si zdrav. Koji god put u životu da mi se otvori, trudim se da dam svoj maksimom. Nisam previše opterećena time šta će se desiti, jedino bih volela da je košarka deo te priče.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here