Ipak, u ovakvim kriznim vremenima nije baš sve ružno. Kao antidot crnim vestima stigle su brojne lepe vesti vezane za žensku košarku. Reprezentacija je početak i kraj godine začinila sjajnim uspesima u kvalifikacijama, prvo za Olimpijske igre, zatim i Evropsko prvenstvo. Organizaciono, sektor za žensku košarku nije nikada delovao skladnije, za šta je nagrada stigla i u vidu produžetka mandata Ani Joković na mestu potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije.
Joković je od 2011. godine na mestu potpredsednika zaduženog za žensku košarku, pa smo se u božićnom intervjuu podsetili dosadašnjeg dela mandata i razgovarali za portal kosarka24 i o očekivanjima za izuzetno bitnu 2021. godinu.
Foto finiš 2020. godine doneo je izbornu sednicu skupštine KSS na kojoj je jednoglasno izglasan reizbor Predraga Danilovića na mestu predsednika.
-Imam utisak da je brzo prošlo ovih skoro deset godina. Od 2011. godine smo ostvarili istorijske rezultate i neko bi rekao da ne može više od toga, ali ja mislim da može. Osvojili smo zlato što ženska košarka nikada nije imala, pet puta u kontinuitetu igramo na Evropskim prvenstvima, dva puta uzastopce Olimpijske igre. Posle 28 godina smo 2016. izborili plasman na Olimpijske igre i osvojili medalju. Osvojili smo tri seniorske medalje i pet u mlađim selekcijama. Srbija nije više selekcija koja dolazi iz senke kao na EP 2013. ili 2015. godine. Sada smo u pet najboljih u Evropi, u osam na svetu i sada nas svako gleda drugačijim očima.
Kada neko pita, a šta je ključ svih ovih uspeha, kakav bi bio odgovor?
-Ključ svih ovih uspeha, a mislim da mnogi zaboravljaju, je početak mandata i kvalifikacije 2012. godine. Ona čuvena utakmica sa Poljskom u Hali sportova, da se tada nismo kvalifikovali na EP 2013. ne bi sada pričali o kontinuitetu uspeha. Izuzimajući 2017. godinu kada smo imali puno povređenih bitnih igračica i gde Marina nije bila selektor. Taj početak je bio veoma težak, ta 2012. godina i kvalifikacije. Godine koje su prethodile tome nisu imale rezultate, sem zlata 2007. godine u Novom Sadu. Sve je počelo dolaskom bivšeg predsednika Dragana Đilasa u KSS. Na predlog Marine Maljković sam i došla na mesto potpredsednika. Đilas je i započeo sa tim da brat i sestra imaju iste uslove, što je sadašnji predsednik Saša Danilović apsolutno nastavio. Ogroman novac je uložen, preko 6.5 miliona evra je uloženo u ovih 8-9 godina, što se itekako isplatilo. Novac igra bitnu ulogu. Bila sam od 1998 do 2008 u reprezentaciji, a znam i za ranije periode, Savez nikada ovoliki novac nije uložio kada je ženska košarka u pitanju.
Rezultati su ono što je vidljivo javnosti. Međutim, postoji i ono što zna manji broj ljudi, a tiče se same organizacije ženske košarke…
-Sedimo u kancelariji za žensku košarku koja nije postojala do pre deset godina. Nikada nisam pričala o prethodnicima, niti ću. Vrlo dobro znam kakvo je ranije bilo stanje jer sam deset godina igrala za reprezentaciju. To stanje i ovo u poslednjih 8-9 godina ne može da se poredi. A ovo sada je trebalo da bude uvek. Logistički, organizaciono, operativno, sve je dignuto na najviši nivo. To je ono što sam stalno pričala, vi kada idete u goste ne kupite devojčici čokoladnu bananicu, a čokoladu od 300 grama dečaku. Valjda kupite dve iste čokolade. Zato sada u košarci ne postoje više te podele, muška i ženska košarka su jednake po uslovima. Došli smo do toga da imamo vrhunske uslove, što seniorska reprezentacija, što sve mlađe kategorije.
Da li je i to jedan od razloga zašto naše košarkašice ispoljavaju veliku radost kada treba da dođu na okupljanje reprezentacije?
-To je neverovatna energija, hemija, emocija prema dresu reprezentacije, nešto što je Marina uspela da napravi sa njima. Stvarno se vidi da je to skroz drugačije kada igraju za reprezentaciju. Pratimo i druge selekcije, nemaju oni to. Između ostalog zato je i napravljen ovaj rezultat poslednjih godina, jer stvarno dišu kao jedna porodica. Onih godinu dana 2017. su pokazali da one ne mogu bez Marine, a i Marini ta grupa devojaka donosi nešto posebno u njenoj trenerskoj karijeri. Svi pitaju, dugo sam već ovde, pa ja ovde ne bih bila da, između ostalog, nisu napravljeni ti izvanredni rezultati, za šta pod jedan zasluga ide selektoru Marini i svim igračicama, a mnogo igračica je prošlo kroz reprezentativni sistem.
Predrag Danilović je nedavno na Skupštini napomenuo da je do sada izboreno učešće na tri velika takmičenja u 2021. godini. Kako gledate na to što su dva od ta tri u sektoru ženske košarke?
-Imponuje nam.
I kako će to sve organizaciono izgledati s obzirom da su dva velika takmičenja u razmaku od samo mesec dana?
-Izazov je za sve. Nikada se do sada nije desilo da dva velika takmičenja budu u mesec dana. Letos su svi bili tužni kada su Olimpijske igre pomerene, a ja donekle nisam bila tužna. Produžili smo igračicama, mislim prvenstveno na ove vodeće koje su najavljivale odlazak posle Olimpijskih igara, reprezentativni staž za godinu i po dana. Ovako će igrati Evropsko prvenstvo koje je kvalifikaciono za Svetsko prvenstvo i igraće Olimpijske igre. Ne sumnjam da će, u delu koji se tiče mog posla, sve biti kao i pre, a na Marini i stručnom štabu je da naprave najbolje moguće za oba takmičenja u njihovom delu posla. Očekujem da ćemo bar na jednom od ta dva takmičenja da se radujemo sa odličjem. Naravno, pod broj jedan, da budu svi zdravi.
U dosadašnjem mandatu imali ste prilike da organizujete mnoga velika takmičenja i utakmice u Srbiji. Šta Vam je posebno ostalo u sećanju?
-Svedoci ste da smo od FIBA dobijali pohvale, kako za organizaciju kvalifikacionog turnira za Olimpijske igre, tako i za Evropsko prvenstvo. Meni će uvek u pamćenju ostati onaj „Pionir“ 2015. godine i utakmica protiv Nemačke na Aranđelovdan. To je bila najlepša slika ženske košarke. Puna hala u danu kada je jedna od naših najvećih slava, puno dece… Kada je moj deo posla u pitanju, mi se trudimo da uvek u svakoj sledećoj akciji ubacimo nešto novo, da bude još bolje.
Ipak, nije sve bajno u ženskoj košarci. Na koji problem treba posebno obratiti pažnju u ovom novom mandatu?
-Fokus u narednom mandatu je struka, gde mislim da dosta štuca. Tu se mnogo toga svodi i na finansije, treneri koji rade u ženskoj košarci nisu adekvatno plaćeni. Nadam se da će klubovi više ulagati u mlađu decu i trenere. Nekada, kada je u Beogradu postojao sistem SOFKA (Savez za fizičku kulturu), imali smo pokojnog Balju, Božu Mitrovića, Zorana Kovačića Čiviju, Zorana Tira i ostale trenere koji su išli po školama po Beogradu i skupljali decu. Oni su se bavili isključivo tim delom posla, i dok ne budemo ponovo imali takve trenere mi ćemo štucati. Ono što se meni ne sviđa, a neće se mnogim klubovima dopasti što to ističem, to je neka vrsta komercijale, plaćanje da bi se dete bavilo košarkom. Nažalost, živimo u takvim vremenima. Ja sam iz nekog drugog vremena potekla. Vi sada imate roditelje sa dvoje-troje dece i zamislite da za njih plaćate školu, časove engleskog, pa onda sport, dva-tri para patika, oprema, torbe, lopte… to su veliki izdaci za svaku porodicu. Mnogo klubova postoji dugi niz godina, a nema proizvoda. Ne izbacuju igrače za reprezentaciju. Deca dolaze u taj prvi nivo u kadetsku reprezentaciju dosta neobučena. Deset meseci su ta deca u klubovima, a samo mesec dana u reprezentaciji. Zato i pravimo što češća okupljanja da deca uđu u sistem. Pogledajte seniorsku reprezentaciju koliko je fizički spremna i na kom je to nivou posle samo mesec dana priprema leti. Prebacite taj neki sistem na klubove, a mi se trudimo da to sprovode i sve mlađe reprezentativne selekcije. Mi smo u ovih 8-9 godina imali samo dva loša rezultata, po jedan sa kadetkinjama i juniorkama. Imali smo promenu godišta koja nisu u skladu sa FIBA godištima, za šta sam bila isključivo protiv. Sa druge strane raduje kada vidite šest igračica iz mlađih selekcija u seniorkoj reprezentaciji nedavno u Istanbulu. Cilj Saveza je uvek bio da se u mlađim selekcijama prave igračice za prvi tim.
U 2020. godini nije bilo Evropskih prvenstava za mlađe selekcije. Kako je Savez organizovao rad tih selekcija?
-Kadetkinje su se u 2020. godini četiri puta okupile i selektorka je isprobala 42 igračice. Potvđeno mi je da se suočavaju sa tehničko-taktičkim nedostacima kod dece, da su igračice dosta neobučene pa se trude da to isprave, da im prenesu šta je potrebno da u svojim klubovima sa svojim trenerima rade kako bi napredovale. Juniorke su se dva puta okupile, mlada selekcija jednom. Seniorke su imale svoj ritam, od početka godine, pa evo do pred kraj godine. Marina je letos uspela da okupi grupu mlađih igračica koje pokušava da uvede u sistem A reprezentacije.
Ono što raduje jeste da ima sve više devojčica koje se takmičarski bave košarkom…
-Imamo 110 klubova u Srbiji, ali od toga 47 klubova ima samo jednu selekciju. Od regionalnih koordinatora sam tražila da klubovi kažu zašto imaju samo jednu selekciju, ako to nisu samo mlađe pionirke ili pionirke. Tražila sam da rade na masovnosti, da još više dece izađe sa što više selekcija. Imamo podatak da Vizura, bez seniorskog tima, ima najviše takmičarskih selekcija, pa Art basket i Crvena zvezda. Ono što je dobro, a na čemu sam insistirala u poslednje vreme, je da nijedan prvoligaš ne može da se takmiči u Prvoj ligi bez dve selekcije u mlađim kategorijama. Ono što zameram i što sam tražila je da Prvu ligu ne mogu da vode treneri bez crvene i FIBA licence. Vi kad odete kod lekara odete kod nekog ko je završio školu. Vaše dete pošaljete u školu da ga uči neko ko ima diplomu. Pokušavam da zaštitim struku, zato govorim da štuca. Ne može svako da bude trener.
Prva liga je sticajem objektivnih okolnosti proširena na 12 klubova, uveden je treći rang. U kojoj meri je to pomoglo kada je klupska košarka u pitanju?
-Nije realno da devojčice od 15-16 godina igraju Prvu ligu. To možda jeste dobro za mlađe reprezentativne selekcije jer će steći rutinu, ali one preskaču razvoj. Ne volim kad se preskače razvoj. Sve mora da ide svojim tokom, vrtić, osnovna škola, srednja škola, viša, fakultet. Sve mora da ide svojim tokom. To vam dovoljno govori gde je naša klupska košarka. Ima tu i dalje klubova koji se drže na nekom amaterskom nivou. Ne morate da igrate seniorski rang. Posvetite se mlađim kategorijama pa pokušajte iz svog pogona da napravite neki četvorogodišnji ciklus za seniorski rang. Mislim da je pun pogodak što smo napravili tri ranga, što nismo dozvolili da drugi rang bude na amaterskom nivou. Vidite poslednjih godina koliko je ta Druga liga interesantna. Sad imate pet klubova koji pretenduju za dva mesta koja vode u Prvu ligu. A tek ćemo u nekim narednim ciklusima dobiti još na kvalitetu. Prva liga se proširila na 12 ekipa zbog kovid virusa, ali mislim da ne treba više od 10 klubova da igra. Treba svima pružiti priliku da se takmiče, ali ne na amaterskom nivou.
U poslednje vreme bilo je i dosta problema kada je u pitanju organizacija utakmica, a sve zbog virusa…
-Vidim da je bilo dosta problema oko odlaganja utakmica. Niko ne zna kako u koroni čovek treba da se ponaša. Narod je dosta nervozan zbog celokupne situacije oko korone. Ne treba ulaziti u svađu. Treba nekim zajedničkim pristupom dolaziti do rešenja. Klupska takmičenja nisu moj delokrug rada. Jedino što znam da se naša takmičenja organizuju kao takmičenja po drugim zemljama. Imali ste primer Galatasaraja koji nije otputovao u Šopron na turnir Evrolige zbog više bolesnih igračica, pa je posle 15 dana morao da otputuje i odigra dve utakmice. I šta sad da kažete, treba da mu date dva meseca za oporavak? I ovde kao i preko igraju se zaostale utakmice u istom ritmu. Protiv sam prekida takmičenja, jer je to smrt za sport, smrt za devojke, krenete, trenirate, stanete, krenete, trenirate, stanete… Pogotovo u ovoj situaciji gde deca jako malo oboljevaju ona treba da treniraju. Imate onlajn školu, znači deca vam sede kući po ceo dan i trebaju da imaju neku fizičku aktivnost. Nadam se da ćemo uspeti da završimo sva takmičenja na vreme.
Pomenuli ste da je šest mladih igračica bilo u A selekciji u Istanbulu. Mnoge kucaju na vrata, kakva je situacija?
-Letos je Marina okupila grupu od 16-17 igrača. U ovim prozorima nije bilo dece iz Amerike zato što je nemoguće da dođu pre leta. Obuhvaćeno je svako dete. Marina je upoznata sa svima iz Amerike, Australije, Republike Srpske, okruženja… Kao što je pronašla Dugalić. Ali, stalno govorim, ne može niko na silu da igra za reprezentaciju ako mi u Srbiji imamo bolju decu. Morate da budete na tom visokom nivou i bolji da biste bili pozvani. Imate Nogić koja je od 2013. godine tu, imate Racu… Sve su one dogurale do spiska A reprezentacije. Kada pogledate, mi smo počeli da radimo sa 1994. godištem i u svakom ste imali bar po jednu igračicu u reprezentaciji koja je nekada igrala u domaćim klubovima. Imali smo Aleksandru Stanaćev, Nikolinu Milić i Kristinu Topuzović 94, Sanju Mandić i Draganu Stanković 95, Aleksandru Crvendakić 96, Jovanu Nogić, Snežu Bogićević i Katarinu Zec 97, Teodoru Turudić… Sada dolaze devojke 98, 99 i mlađe. I stariji treneri su govorili, jedan igrač po generaciji u A reprezentaciji, to je sjajno. Tako kad pogledate vidite kontinuitet.
Za kraj, kakva su vam očekivanja od 2021. godine?
-Ova godina nas je podsetila da je u životu na prvom mestu zdravlje. Očekujem da se smiri situacija sa epidemijom korone. Na poslovnom planu, mi smo navikli javnost na uspehe ženske košarke. Ukoliko odemo na dva velika takmičenja kompletni, da nas posluži zdravlje, očekujem makar jednu medalju.
Dejan Ignjatović
