Više su varijanta: „voleo bih da budem kad porastem“. Ali, ipak ću biti nešto drugo. Jer ne umem da pevam, ma koliko to voleo. Ili igram basket. Zakucavam! Više sam da pišem o tome. I držaću se toga.
Kod Dajane Butulije, članice možda i najuspešnije generacije u istoriji ženske košarke u Srbiji, situacija je drugačija. Ona očigledno nije talentovana samo za sport. Posle nekoliko akvarela koje je naslikala u trenucima dokolice, i njoj je postalo jasno – slikarstvo može i hoće da postane njen omiljeni hobi. Ko zna, vremenom možda i nešto više od toga.
– Kad se sve ovo završi, zovem na izložbu. Ali, pod maskama – pričala nam je uz osmeh Butulija.
Da li je ovo neki novi talenat koji je sada otkrila, ili je i ranije slikala, pitamo.
– Pa ne mogu da kažem da sam se i ranije bavila ovim, ali kad sam imala vremena i volje, umela sam ponešto i da nacrtam – kaže.
Sada je to preraslo u pravu strast. Toliko da je jedva čekala da počnu sa radom specijalizovane prodavnice, da bi mogla da ode i kupi sve što joj nedostaje. A onda je još brže, dnevnu sobu pretvorila u maleni atelje.
– Sad imam i platno, i stalak. Čak sam i knjigu kupila. Da učim sve tehnike. Neću da se koncentrišem samo na jednu.
A sve je počelo – slučajno.
– Kad već pospremiš celu kuću po hiljaditi put, pa onda opet sve ispočetka, prosto moraš nešto drugo da počneš da radiš. Tako sam i slučajno pronašla tempere od moje male sestričine. I kao, `ajde nešto da nacrtam. Već prvog dana sam shvatila da to i nije tako loše. Onda sam počela da crtam i sve više. Drugarice su mi stalno tražile da im naslikam ovo ili ono… I – shvatila sam da je to nešto što mi se sviđa. Posle nekoliko dana sam otišla u prodavnicu da kupim sve „profi“ – pričala nam je očigledno vrlo zadovoljna zbog otrića novog talenta.
Kaže i da se oseća dobro dok gleda kako na papiru pod četkicom iz njene ruke nastaju razne slike.
– Baš me opušta i čini mi se da mogu da se pronađem tu. Sviđa mi se što se skroz isključim. Prođe i po nekoliko sati a da to i ne osetim.
Jednostavno je…
Prija mi. Baš!
Još joj je sve novo. Nepoznato. Ali, posle nekoliko „uvodih“ radova, rešila je da ode korak dalje. Otuda i taj stalak, knjiga…
– Uspevala sam da završim i po tri slike za dan, ali sada želim više da se fokusiram na detalje. Nisam još toliko ovladala svime, ali vidim da bih mogla. Da imam živaca za to. Pa i smisla… Sada ću malo više da se koncentrišem, da svakoj slici posvetim nekoliko dana. Ne želim da otaljavam.
Želela je da naglasi, da ne bude zabune…
– Nije ovo u smislu, kao prestala sam da igram, pa se sad nalazim u nečemu drugom. Ovo je počelo više da bi vreme brže prošlo.
A kada ovo zlo vreme prođe, pa i kada više ne bude imala toliko slobodnog vremena, da li će i ova strast proći, pitamo. Ili će možda nastaviti sa tim?
– Volela bih da nastavim. I trudiću se da to i uradim. Mislim da uvek može da se nađe sat ili dva dnevno za stvari koje volimo. Šta god bilo ko od nas radio.
Ona ima i neke druge planove za sebe.
– Volela bih da se malo bavim i trenerskim poslom, završila sam i školu za to – otkrila nam je.
Uz glasan osmeh, dodala je:
– Neću sigurno da budem slikarka.
A možda i hoće!
More i nebo najlepši motivi
Trenutno je u Beogradu, ali bi volela da je na nekom drugom mestu. Na potpuno drugom kraju sveta – na Havajima. Ta čudesna ostrva su joj poslednjih nekoliko meseci postala dom.
– Jedva čekam da se otvore granice, da zbrišem. Pa ja sam na Havajima i počela da slikam. Nema lepših motiva od mora i neba… – priznala je.
Još nešto znam
Sezonu je završila u Poljskoj. U Vroclavu. I nije igrala loše.
– Još uvek malo znam – dodala je uz osmeh.
Košarka se više neće igrati u ženskoj poljskoj ligi, a Butulija za sada nema planove za narednu sezonu.
Šetnja kao trening
Priznaje da u karantinskim danima i nije baš posvećena treningu.
– Odem da prošetam tu po bloku, 22 hiljade koraka. To je šetnja od neka dva sata i to mi je trening. Jedan dan sam otišla da trčim i osetila upalu mišića – kaže Butulija.
Olimpijske igre sve dalje
Butuliju smo prošle godine u dresu reprezentacije gledali na Evropskom prvenstvu u Zrnjaninu i Beogradu, pa i februara ove godine na kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre.
Put u Tokio je pomeren na godinu dana. Kako to utiče na nju, pitamo. Jedna je od najiskusnijih u timu Marine Maljković. Pred naporno reprezentativno leto 2021, proslaviće 35. rođendan.
– Znate kakava sam, nikad ništa ne volim da planiram. Pa evo i zbog ovakvih stvari. Retko kada nešto što sam zamišljala, na kraju i bude tako. Nekad bude i bolje, naravno, ali ne kako sam ja mislila da će biti.
Dodajući da je već pravila pauzu, pa se vratila na teren, nastavila je priču:
– Odmorila sam i mozak od svega. Naravno, sve vreme sam trenirala, ali nije to isto. Nije mi bilo lako da se vratim, ali sam uspela baš zbog Olimpijskih igara. One su sad odložene. I ne znam da li ću i šta ću… Kako će sve izgledati. Mnogo mi sve to menja.
Ipak…
– Nije mi svejedno, ali nisam se mnogo ni i iznerivala. Ništa ne možemo da promenimo. Na kraju dana, srećna sam da su mi svi najdraži na okupu, da smo svi dobro. To je najvažnije.
Biljana Kostreš, Sportski žurnal
