Ivana Brajković: Sve je u glavi, odatle sve kreće

„Nikad nisi vozila invalidska kolica?!“ – upita me jedna od saigračica.

Rekoh: „Jeste da se ponekad osećam kao invalid, ali to ne mora da znači da znam da vozim invalidska kolica.“

Nađoše se u čudu kako mi iz Srbije nismo znali za to, u stvari kako nikad nismo ni probali, a ja pomislih: „I onu vozačku dozvolu za kola što imam ne koristim, a kamoli da vozim nešto bez dozvole.“

„Wheelchair basketball“ je košarka koju igraju osobe sa različitim fizičkim smetnjama, defektima od rođenja, celebralnom paralizom, amputacijama nogu i drugih delova tela i mnogim drugim ometenim sposobnostima.

U našem gradu imamo prvi tim u tom sportu i svake godine u ovo doba se organizuje okupljanje košarkaškog ženskog tima Bundeslige Hanovera i njihovog tima United Hanovera. Okupljanje je naravno zabavnog karaktera i ove godine smo imale čast da prisustvujemo tome i naravno naučimo kako se voze kolica (očigledno je sramota da ne znaš kako) i kako oni u stvari igraju ovu našu igru pod obručima.

Gobelja je već znala od prošle godine i nije bila toliko uzbuđena jer je znala da će dobiti upalu gornjeg dela tela, dok Snežana i ja nismo ništa znale o tome.

Prvo, nisam mogla da sednem u kolica (nije to što mislite, samo su različiti modeli kolica, sedišta su uža ili šira u zavisnosti od osobe i potreba).

Drugo, par minuta sam vozila gore-dole po aut liniji jer nisam znala kako da skrenem i uđem na teren. Pomislih: „Nadam se da lopta može da se nosi u krilu, jer ako mora da se dribla pored, stajaću u reketu sve vreme i neću se pomerati.“

Košarka u invalidskim kolicima zadržava većinu pravila i bodovanja košarke i standardni košarkaški teren. Izuzeci su pravila koja su modifikivana sa razmatranjem za invalidska kolica. Na primer, „koraci“ su ako dotakneš točkove kolica više od dva puta, a pre toga nisi spustio loptu u dribling (ne pitajte kako znam… nosila sam sve vreme loptu u krilu).

Prvo nas pustiše da sami odigramo 5:5, da vide kako se snalazimo, a posle fudbalskog rezultata od 4:2 posle 30 minuta igre i sami nam se pridružiše. Više vremena provedoh po aut liniji jer sam svaki put promašila ceo koš pa dok sam otišla po loptu i vratila se… potrajalo je.

Ništa tu nije različito, apsolutno ništa… to što mi trčimo, a oni ne – to nema nikakve veze.

Ti momci i devojke, paraolimpijci i evropski šampioni svojih zemalja, osobe ogromnog srca i velike snage.

Ta požrtvovanost za svakom loptom. Ta snaga za svakim novim danom. Ta želja i volja za životom. Ta ljubav prema ovoj igri.

Oni igraju i osećaju srcem.

Sve je u glavi.

Odatle sve kreće.

 

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here