Vodeći se ovom maksimom pokrenuli smo rubriku „Peta četvrtina“ u kojoj ćemo predstaviti život košarkašica i njihove ideje iz sasvim neobičnog ugla.
Za neke je to hobi koji se obavlja zbog ličnog zadovoljstva, za druge način izražavanja koji je postao posao i izvor prihoda.
Kako god, pokušaćemo da odškrinemo vrata njihovog životnog prostora i upoznamo vas sa emocijom koja je probudila kod njih poseban talenat.
Čast da bude gost u ovoj rubrici pripala je Isidori Biševac.
O svojim košarkaškim počecima, rođena Kragujevčanka kaže.
-Oduvek sam bila hiperaktivno dete. Iako me je majka upisala u muzičku školu, više sam volela da provodim vreme napolju i u igri, volela sam da se takmičim. Zbog toga sam zamolila tatu da se raspita i sećam se da mi je rekao da mi je našao klub i da mogu da krenem već sutra na treninge. Tada sam bila osmi razred osnovne i šesti razred muzičke škole.
Da li se sećaš prvog treninga i prvog trenera? Šta ti se posebno dopalo u košarci?
-Prvi trener mi je bila Vesna Despotović. Naravno da se sećam prvog treninga, sećam se čak i šta sam na sebi imala od “opreme”, da defitnivno nisam bila obučena za pravi kosarkaski trening. Sećam se i pohvala trenera za srednju promenu i za šut, jer sam s vremena na vreme “trenirala” u dvorištu. Tu mi je otac postavio koš onda kad nisam ni mogla da dobacim do istog, pa sam tu naučila neke osnove košarke. Najviše mi se od starta dopao osecaj kad si deo ekipe, podrška od starijih igračica i svaki trening koji je uključivao neku takmičarsku vežbu šuta.
Ko i kako je otkrio tvoj talenat za muziku?
-Mama, koja me je i upisala u muzičku školu. Od neke pete ili šeste godine sam u svojoj sobi držala koncerte uz Tošeta Proeskog. U beloj košulji i sa imaginarnim mikrofonom u ruci sam, skačući po krevetu, izvodila njegovu pesmu “Ledena”.
Da li si nasledila talenat od nekog u porodici/familiji?
-Odrasla sam uz muziku zahvaljujući mami koja je stalno nešto pevušila, pa mogu ponovo da navedem nju kao glavnog krivca.
Kako izgleda školovanje u muzičkoj školi?
-Za one koji ne znaju, da biste upisali muzičku školu morate da položite prijemni ispit na kom prisustvuju profesori. Nakon ispita oni određuju koji instrument ćete svirati. Ja sam izabrana za klavir. Pored časova klavira, tu je i čas solfeđa, kao i hora ili orkestra, u zavisnosti od instrumenta koji svirate. Na tim časovima učite osnovne stvari vezane za pevanje, ritmiku itd. Kasnije dobijete još neke predmete. Osnovna muzička škola traje šest godina.
Muzika je emocija. Jedno je voleti je, drugo učiti je. Kako si ti podnosila školovanje?
-Iskreno, nisam podnosila da idem u muzičku školu. Verujem da je to kontradiktorno s obzirom na to da se sad bavim pevanjem, ali nekako nisam volela da sviram i pevam onda kada “moram” ili kad mi neko drugi odredi po kojim ću to pravilima da radim. Muzika je za mene oduvek bila usko povezana sa emocijama, a to kao dete kroz muzičku školu nisam mogla da dozivim na taj način, već samo kao obavezu koja mi “krade” vreme za druženje i igru.
Kada pričaš o emocijama, kakve tačno emocije muzika budi u tebi?
-Nekad koristim muziku kao “izduvni ventil”, onda kada sam manje raspoložena ili nervozna. Pošto uglavnom pratim sebe na klaviru dok pevam, osećaj nakon toga uvek bude lepši, jednostavno muzika me oraspoloži i unese mi mir. S druge strane, ne umem da pevam radi reda, jer pesme u koje uneseš emociju oplemeniš i ljudi osete kad to radiš jer voliš. Isto tako, osete kad si došao tu čisto da “odradiš posao”. Jedina stvar koju mogu da uporedim sa muzikom je ljubav, pa eto, zaključite kakve emocije budi.
Kada si u četiri zida šta najčešće pevaš?
-Nemam nešto određeno, ali uvek provučem neku lepu baladu od Olivera Dragojevića.
Koji stil muzike voliš privatno da pevaš? Da li imaš omiljenog muzičara/grupu?
-U poslednje vreme volim komercijalu, pesme novijeg datuma. Što se tiče omiljenog pevača, Balašević i njegove pesme su nešto što bih uvek slušala.
Da li više voliš da pevaš kada si srećna ili kada si tužna?
-Kad god pevam ja sam srećna.
Planiraš da izgradiš pevačku karijeru. Kako je došlo do toga da kreneš sa nastupima u javnosti?
-Nakon košarkaške sezone u kojoj sam imala još jednu operaciju kolena, dosta sam razmišljala o tome da li je vreme da konačno počnem da se bavim muzikom ozbiljnije. Košarku i svirke nikako nisam mogla da uskladim, i na kraju sam odlučila da svoju energiju usmerim više ka pevanju. Plan je bio da na početku radim akustiku, što se i realizovalo. Kao i svaki novi početak, trebalo je dosta strpljenja, ali na preporuku dobrog prijatelja iz Čačka, tamo sam počela da radim, i tu kreće moja nova karijera. Akustične svirke radim sa gitaristom. Do sad sam sarađivala sa bendovima samo onda kad je trebalo da menjam neku od koleginica, a od decembra postajem stalni član benda. Za sada ne smem da otkrivam detalje. Naravno, pored toga ću nastaviti da radim svoje akustične svirke.
Kojim idejama se vodiš kada sastavljaš repertoar?
-Kad sam sastavljala repertoar za akustične svirke, gledala sam da ima što više žanrova, dosta starih hitova, ali i novijih pesama. Na prvoj svirci sam videla da sam napravila pun pogodak s tim repertoarom, tako da ga od tad samo nadograđujem prateći šta je trenutno popularno i koje su to pesme koje ljudi jedva čekaju da čuju u izlasku. Ne razlikuje se mnogo priča sa bendom kad je reč o svirci u klubu. Što se tiče programske muzike i proslava, tu se razlikuje samo onaj deo kada se dođe do narodnjaka koje svi dobro znamo godinama (mislim na one gde se omladina pokupi i ode kući).
Koji su najveći izazovi sa kojima se suočavaš u muzičkoj karijeri?
-Kao i svaki posao kojim želiš ozbiljno da se baviš, zahteva dosta truda, rada i odricanja. Mene lično je košarka dosta disciplinovala, pa mogu da napravim i ovde jedno poređenje. U pevanju je takođe bitna “kondicija” i kontinuitet u vežbanju. Kada pitaju čime se neko bavi i dobiju odgovor „pevanjem“, ljudi imaju običaj da kažu da je lako, i da danas svako može da bude pevačica. Mislim da je jako bitno napraviti razliku između pevaljke i pevačice. Nadam se da se niko neće naći uvređenim. Ko me poznaje kroz košarku, odlično zna koliko sam bila posvećena i kako sam trenirala. Isto to sve radim i sada, samo je promenjen cilj. Imam velika očekivanja, nadam se da ću ih i ispuniti.
Da li si spremna na kritiku?
-Mislim da će uvek biti ljudi kojima se nešto neće svideti, tako da je bitno biti spreman na kritiku, loše komentare itd. Takođe, to je posao koji zahteva interakciju sa ljudima, nekako se očekuje da “moraš“ da budeš fin i nasmejan, a vrlo često ima nekulturnih ljudi.
Kad napraviš poređenje između košarke/sporta i pevanja/muzike, gde vidiš sličnosti a gde razlike?
-Kao što sam već napomenula, u pevanju kao i košarci, da bi došao do nekih rezultata moraš da budeš istrajan i proces treniranja da ponavljaš skoro svakog dana. Kažem “skoro svakog”, jer isto kao u košarci, i u pevanju je bitan i odmor. Takođe, bitna je energija u timu, kad se radi u bendu, kao i u ekipi. Razlika je definitivno očigledna u načinu života. Takođe, nemaš trenera koji će odlučiti da li ćeš i koliko pevati, gde i kad. Sve zavisi od tebe, to je možda i glavna stvar koja mi više odgovara kod pevanja.
Koji cilj si postavila sebi kada je pevanje u pitanju?
-Nije me plašilo nikad da sanjam velike snove, tako da jedna ispunjena beogradska arena zvuči skroz korektno.
LIČNA KARTA
Ime i prezime: Isidora Biševac
Datum rođenja: 7.1.1999.
Visina i pozicija u timu: 180, 4.
Klubovi: ŽKK Radnički Kg, ŽKK Šumadija Kg, ŽKK Sloga Požega.
Kad sam dobila stipendiju za kurs češkog jezika na Masarikovom univerzitetu, iskoristila sam priliku i da odigram sezonu u Brnu, gde sam takođe i trenirala najmlađu generaciju kluba “Tygři Brno”. Od tad svake godine radim kao prevodilac i asistent kragujevačkim trenerima na kampu u Češkoj i uvek bih se rado odazvala tom pozivu.