Trenutno igra za Radnički, ali čega god se prihvatila uspela je u tome. Bila je glavni motor ženskog fudbalskog kluba Obilić, glavni je trener mlađim pionirkama u ŽKK Radivoj Korać, a pomaže i glavnom treneru Zoranu Akanoviću sa pionirkama. Takođe je i trener i kapiten svoje ekipe na fakultetu, a takođe je izabrana u reprezentaciju Univerziteta Beograda. Igra i turnire 3×3, a pošto voli sport i ne živi od toga, radi u jednoj firmi u Sopotu odakle putuje svakog dana da bi odradila treninge i utakmice.
Pored mnogih talenata ti u košarci. Zašto baš košarka?
-Moram priznati da mi je prva ljubav zapravo bila fudbal, ali s obzirom da dolazim iz Sopota, malog mesta nadomak Beograda, i da u to vreme ženski fudbal nije bio toliko popularan i da Sopot nije imao ženski fudbalski klub, nisam imala priliku da treniram i okrenula sam se ka košarci, sasvim slučajno, jer je drugarica iz ulice počela da trenira i ubedila me da se oprobam u tom sportu. Prvi košarkaški koraci su zapravo i krenuli u Sopotu. Kasnije me je put naveo u pravcu Beograda, gde sam jedno vreme igrala i fudbal.
Iako si imala ponude iz mnogih klubova ipak uživaš u romantici sa Crvenog Krsta?
-U svetu košarke sam već sedamnaest godina, a u Radničkom sam već ukupno pet sezona, uskoro kreće šesta, vezana sam za taj klub, iako će ova sezona biti malo drugačija, neće biti istih igračica koje su tu bile prethodnih godina, ali je tim dosta podmlađen. Imala sam dosta ponuda, pogotovo i za narednu sezonu, ali smatram da Radnički ima velike predispozicije da se u toku ove sezone izbori za viši rang takmičenja, odnosno za ulazak u Prvu ligu. Imam dosta razumevanje od strane uprave kluba, kao i trenera, za moje obaveze van kluba i sa njima mogu da napravim dogovor i odličnu saradnju. Samim tim ne znam koliko bih u drugom klubu uspela da se uklopim, kao i da uklopim svoje obaveze. Uglavnom su ponude bile iz istog ranga takmičenja, kao što se takmiči i Radnički i znam da mi neće biti žao što nisam dala sebi šansu u drugom klubu.
Da li je naporno u takmičarskoj sezoni odgovoriti na poziv fakultetskog tima?
-Prošlu sezonu je zaista bilo naporno, jer sam sa još jednom drugaricom napravila ekipu za faks i trudila se da budem i vođa ekipe, odnosno trener, bila sam kapiten i igrač, što bi se reklo 3u1. Usled čestih povreda saigračica jedva smo uspele nas pet da se okupimo, kako kažu nas pet je grizlo za nas dvanaest. Imale smo dosta uspeha, osvojile smo USSB ligu, dok je SUUB liga nažalost prekinuta usred pandemije korona virusa. Igrale smo i 3×3 za fakultet. Cilj studentskih liga je više druženje, zabava, upoznavanje devojaka sa drugih fakulteta, nego pobeda i osvajanje trofeja, ukoliko i to postignemo, onda je cilj definitivno ispunjen. Nažalost, dosta igračica zbog ugovora sa svojim klubom, i obavezama prema klubu nisu u mogućnosti da igraju i studentske lige, zato smo mi kao fakultet sporta i fizičkog vaspitanja bili dosta oslabljeni što se tiče broja igračica.
Pored toga što si omiljena u društvu, najbolje pohvale smo čuli od najmlađih u Koraću. Da li igraš na kartu autoriteta ili si jedna od blažih trenera?
-Definitivno se trudim da imam balans između autoriteta i blagog trenera. Autoritet mora da postoji, da bi nas deca poštovala i da nas ne bi krajnje neozbiljno shvatala, jer samim tim i njihov rad i napredak će biti ključan u sazrevanju, i kao ličnosti i kao sportiste. Na kartu blažeg trenera igram ukoliko mi je cilj i želja da deca i kroz igru nauče dosta stvari. Naravno, i da im ispunim želju za nekom igricom za zagrevanje ili na primer da se nekad ceo jedan trening igramo, družimo i smejemo. Često dokaz i da sam autoritet i blag trener, kada me deca pitaju da sa njima odigram neku igricu, gde se maksimalno posvete igrici ozbiljno i sa velikom željom da odrade najbolje što mogu. Tu su često i nagrade, jer treba da ih podstaknemo na još bolji rad.
3×3 postaje sve popularniji, pomenuli smo da si se oprobala i u tom sportu.
-Prvi put sam se oprobala u basketu 3×3 davne 2013. godine u Mladenovcu gde sam napravila ekipu sa 3 drugarice, sa kojima se i dan danas družim. Za cilj smo imale da se igramo i uživamo u igri, taj turnir smo osvojile, kao i narednih nekoliko, dva puta sam dobila zvanje MVP-a turnira i nagrađena od strane organizatora turnira. Osvajala sam i turnir u Sopotu, mestima oko Sopota, a na zvaničnom turniru 3×3 u Kragujevcu smo osvojile drugo mesto gde sam učestvovala sa saigračicama iz Radničkog. Volim 3×3 jer je dosta brža igra od standardne košarke 5na5, i moraš poprilično da budeš koncentrisan na igru u svakom trenutku.
Ko ti je tandem igrač u klubu i za selekciju fakulteta?
-Teško da se može izdvojiti jedan igrač koji nam je tandem, jer se to zna promeniti iz treninga u trening, iz utakmice u utakmicu, jer nekad sklopimo kockice sa drugim saigračicama. U Radničkom sam do sada odlično funkcionisala sa igračicama sa kojima sam trenirala i igrala do kraja ove sezone, jer smo navikle jedna na drugu i u svakom momentu smo se kapirale. Ako bih morala baš jednu osobu da izdvojim, neka to bude Tijana Baković koja mi je bila saigrač kako za selekciju fakulteta, tako i za klub. Na njenoj borbenosti, mnogi bi joj pozavideli.
Imala si dosta uspeha i u fudbalu, može li malo opširnije o tom periodu?
-Radnički se na kraju sezone 2012/2013 ugasio zbog nedostatka finansija za narednu sezonu. U Sopotu sam sa drugaricom održala sastanak sa upravom muškog fudbalskog kluba sa molbom da se osnuje ženski fudbalski klub, i uspele smo u tom cilju. Klub je brojao preko 20 devojaka, ali ne i dovoljno starijih od 15 godina kako bi se oformila takmičarska ekipa, ali smo vredno trenirale i igrale prijateljske utakmice. Shvativši da u sebi imam takmičarski duh, želela sam da idem dalje, i te godine sam došla u ŽFK Kalemegdan, koji je igrao Prvu ligu, i dobro sam se uklopila, jako nam je malo nedostajalo da uđemo u viši rang takmičenja. Naredne godine 2014, početkom avgusta prešle smo iz Kalemegdana u novoosnovani ŽFK Obilić, na Vračaru. Tu sam imala najviše uspeha i u tom klubu sam i završila fudbalsku karijeru. Imali smo odličnu ekipu i odličnu atmosferu u ekipi. Za godinu dana, iz Druge lige, ušle smo u Prvu ligu kao prvoplasirana ekipa, gde sam bila u samom vrhu strelaca te lige. Zaista jedna sezona za pamćenje, osvojile smo i Kup Beograda. Naredne sezone, iz Prve lige smo ušle u Super ligu, najviši rang takmičenja, i ponovo smo osvojile Kup Beograda, gde sam postigla odlučujući penal, odnosno gol za pobedu. Naredne sezone, u Super ligi, zbog nerazumevanja od strane uprave kluba, napustila sam Obilić i odlučila da se vratim košarci, tačnije nazad u Radnički jer je 2016. opet osnovao ekipu i prijavio se za takmičenje. Te godine se i ŽFK Obilić ugasio, i svaka devojka je otišla na svoju stranu. Sa fudbalom sam imala ponovo kontakt tek na faksu, igrajući futsal jednu sezonu, gde smo osvojile i Ligu i Kup.
Kakvi su planovi za dalje?
-Planovi su mi da probam da pomognem što više mogu Radničkom da ispuni svoje ciljeve u toku sledeće sezone. Da sa decom napredujem što više, da ih naučim pre svega šta su odgovornost, rad, red i disciplina, iz toga proizilaze i svi košarkaski elementi, da napravim dobru ekipu za takmičenje u konkurenciji mlađih pionirki i da deca rade ono što vole. Da budem ponosna na njih, kao i oni na mene, a malo je reći da već jesam. Planovi su i da okupimo što više dece, da ih učimo pravim životnim vrednostima, i da kroz sport nauče šta je timska igra, da upoznaju nove drugarice, i svaki novi član je dobrodošao.
Obavezno i da se edukujem što više i upijam nova znanja i iskustva.
Član si SportNet porodice, kakve su impresije?
-Sa ponosom mogu reći da mi je drago što sam član jedne ovakve organizacije, družine, porodice. Sa velikim trudom prate sve sportove, učestvuju u humanitarnim organizacijama, prate uspehe svoje članova. Podržavaju jedni druge i uvek su tu šta god da zatreba. Pozvala bih svakoga ko želi da bude član naše porodice.
