U doigravanju Novosađanke bi trebale da igraju protiv Partizana, ali još uvek se ne zna da li i kada će se takmičenje nastaviti.
Pored igračica, veliku zaslugu za uspehe ima i trener Aleksandar Jovanović. Kao igrač nastupao je za Beočin, a pažnju na sebe skrenuo je kada je uplovio u trenerske vode, vodeći ženske ekipe Beočina i Vojvodine. Beočin je iz druge uveo u prvu ligu, a s Vojvodinom je napravio čudo i izborio opstanak u ligi. Jovanović je bio i pomoćni trener mlade ženske reprezentacije, s kojom je bio četvrti na Evropskom prvenstvu 2011. godine. S ekipom 021 radi dve sezone, za to vreme je upisao finale prvenstva, kao i polufinale Kupa, a tri puta je proglašen za najboljeg trenera na teritoriji Vojvodine.
Da li su klupski ciljevi ispunjeni?
„Sezona još zvanično nije završena i nadam se da ćemo dobiti priliku da se borimo za titulu. Na koji način će to biti sprovedeno, odlučiće Košarkaški savez Srbije. smatram da vremena da se završnica na neki ubrzani način odigra još uvek ima, pogotovo što se kraj pandemije nazire. Raspored je ionako predvideo da prvenstvo bude završeno sredinom maja. Pošto su velika svetska i evropska takmičenja odložena za ovo leto, ne vidim prepreke da se prvenstvo regularno privede kraju na terenu, a ne na sednicama. Sve ostalo nije pravi način i ostaviće gorak ukus kod mnogih. Što se tiče regularnog dela, ostvarili smo veliki uspeh, veći nego prošle sezone. Ako se uzme u obzir da imamo najmanji buyet u ligi, da smo u prvenstvo ušli s, barem na papiru, slabijim sastavom i da smo posle trećine takmičenja ostali bez igračice koja je bila jedan od nosilaca igre prošle i ove sezone, kao i da je veoma bitna košarkašica doživela tešku saobraćajku i dugo odsustvovala, mislim da je rezultat fantastičan. Veoma sam zahvalan svim devojkama koje su znale da zbiju redove i pobede mnoge favorite“, zadovoljan je Jovanović.
Kako održavate kontinuitet dobrih rezultata?
„Formula uspeha je u fanatičnom radu svih ljudi u klubu. Svi znamo šta je ono što želimo i od tog cilja ne odstupamo ni za milimetar. Nije to bilo lako postići, neki nisu mogli da prate taj ritam i zato danas nisu sa nama. Najveće zasluge, naravno, pripadaju igračicama. U hodu su se prilagođavale velikim zahtevima i nevoljama i pobeđivale u nizu. Sada smo klub koji svi poštuju što predstavlja veliko zadovoljstvo“.
Važite za dobrog trenera u domaćim okvirima?
„Još sam daleko od statusa dobrog trenera. Trudim se da svaki dan učim i napredujem. Da bi neko postao uspešan mora da ima dobre igračice, a ja, na sreću, baš takve imam u ekipi. Razlika između terena i klupe je neverovatna. Odgovornost, tenzija, a opet mirnoća, stvari su koje je mnogo teže preživeti pored aut linije. Uz to, igračice od tebe očekuju da savetima rešiš probleme na terenu, a to ponekad ne umeš, ili jednostavno nije moguće. Tada je zaista teško“.
Kako provodite vreme u karantinu?
„Kao ni ostalima, nije mi lako, ali uz pomoć porodice vreme mi brže prolazi. Nedostaju mi dvorana, lopta, ritam utakmica, treninzi, putovanja… Ipak, ovo je iznad svega drugog, moramo se čuvati i tako se i ponašam“.
Na koji trenutak u karijeri ste najponosniji?
„Bilo je stvarno lepih momenata u mojoj karijeri, poput četvrtog mesta na Evropskom prvenstvu sa igračicama do 20 godina, eliminacija Radivoja Koraća i plasman u finale prošle sezone. Takođe, uvek su mi drage pobede nad Partizanom i Zvezdom, kao institucijama srpskog sporta. Možda bih, ipak, izdvojio 2014. godinu, kada sam, kao manje afirmisan trener iz Beočina i Druge lige, doveden osam kola pre kraja u tada pretposlednju ekipu Vojvodine, da budem taj koji će ispasti iz lige i poneti odgovornost, jer samo nam je matematika davala nadu za opstanak. Pošto se Voša ne odbija, rizikovao sam. Napravili smo čudo, ostali u ligi i od tada stičem reputaciju u srpskoj ženskoj košarci“.
Da li i kako radite s igračicama dok nema treninga u sali?
„Košarkašice su dobile program individualnog rada, u kontaktu smo i verujem da one to sprovode. Reč je o divnim devojkama, koje su veoma požrtvovane i posvećene. Nadam se da će dobiti priliku da na parketu završe sezonu“.
Kakvi su vam dalji ciljevi u karijeri?
„Fokus svih mojih trenutnih ambicija vezan je za 021: da ostanemo u vrhu, da mlađe kategorije, koje su sjajne i s kojima rade odlični treneri, još omasovimo i pojačamo. Želja mi je da stvorimo klub koji će u našem gradu stati ravnopravno uz odbojkaše i rukometaše, kako rezultatski, tako i finansijski. Dve godine zaredom ostvarujemo plasman u Jadransku ligu, ali zbog nedostatka finansija drugi zauzimaju naše mesto. Nadam se da će grad stati iza nas, kao iza najuspešnije ženske ekipe u Novom Sadu i da strategija afirmacije ženskog sporta neće ostati samo mrtvo slovo na papiru. Kada u tome uspem, želja mi je da odem u inostranstvo, ali ne toliko zbog novca, koji sigurno nije zanemarljiva stavka, nego zbog uslova rada i igranja međunarodnih takmičenja. Tamo je trener zaista samo trener i može da se fokusira samo na teren. Voleo bih da jednog dana ponovo budem deo reprezentacije, jer nema lepšeg osećaja od nošenja grba na grudima i slušanja himne Srbije pred utakmice“, naglasio je Aleksandar Jovanović.
Stefan Rudakijević, dnevnik.rs
