Mladi strateg iz Pančeva, kaže, da je veoma motivisan da i u seniorskoj košarci napravi iskorak, ali ističe da je od rezultata ekipe, možda važnije kako će se razvijati igračice sa kojima on već nekoliko sezona krči put ka seniorskoj konkurenciji.
Zbog čitalaca koji nisu upućeni u rad Nenada Markovića, novog trenera Radivoja Koraća, zamolili smo da napravi rezime svoje dosadašnje karijere.
„Prvi samostalni posao imao sam u Tamišu iz Pančeva, gde smo u vreme kada sam radio sa mlađim kategorijama Darko Jovičić i ja dogovorili da se formiraju dve ekipe, takmičarska i ona u kojoj su bili početnici, dakle deca koja su kratko trenirala. To je donelo bolje rezultate. U Tamišu sam prvi put radio i kao prvi trener ženske seniorske ekipe, koja je igrala Drugu ligu. Došao sam posle gotovo pola sezone i preuzeo ih, jer su ostali bez trenera, a trebalo je završiti sezonu. Negde mi je žao što nismo mogli da imamo jednu kompletnu sezonu, da pokušamo ostvariti dobar rezultat. Zatim sam, na poziv Miroslava Kanjevca, došao u Crvenu zvezdu i bio deo njegovog stručnog štaba. To mi je mnogo značilo u smislu napretka, posebno u delu psihologije.“
„Odlazim potom u Banatsko Novo Selo. Tu sam put radio kao prvi trener muške seniorske ekipe i u dve godine smo napravili uspeh ulaskom u viši rang. Ekipa beše sastavljena od momaka koji su i trenirali sa mnom i igrali protiv mene u ranijim godinama, neki od njih su igrali i Prvu ligu. Imali smo odličnu hemiju i energiju, poznavali se u dušu sto bi se reklo. Nakon toga sam na poziv Miloša Pavlovića došao u Korać, i evo već pet godina sam u klubu. Lično, košarku, mušku ili žensku, gledam samo kao košarku, ne smatram, kao većina kolega da su to dva različita sporta. Ima razlike u taktičkom delu, pristupu igračima. Shvatio sam kako se one prevazilaze, tako da mi nije teško da radim sa bilo kojom ekipom.“
U najkraćem, kako izgleda Vaša filozofija košarke?
„Moja filozofija košarke se svodi na odbranu i kreće onom rečenicom da sve počinje iz odbrane. Na početku sezone, napravim plan šta želim da dobijem na kraju, odredim šta su ciljevi, principi… Mnogo zavisi od tima… Ali koji god tim da imam stavim neku granicu primljenih poena koju želim da postignem na kraju sezone. U proseku se vrti između 55 i 60 poena. Ne kažem da mi je filozofija odbrambena, ali tu negde zidam temelj za kuću koju gradimo.“
Od dolaska u Korać radili ste i sa seniorkama i sa mlađim kategorijama. Možete li nam reći koje su osnovne razlike, s obzirom na to da prvoligaški timovi žele rezultat, dok bi u mlađim kategorijama cilj trebalo da bude stvaranje igrača?
„Kada sam došao u Korać bio sam samo sa prvim timom, imali smo rezultatskih uspeha i igrača koji su na kraju došli do nekog rejtinga, da bi se treće sezone, u dogovoru sa ljudima iz kluba spustio na mlađe kategorije i tad je krenuo ovaj put. Generacija 2002. je najduže sa mnom, tri sezone… U mlađim kategorijama je jako važno strpljenje i upornost. Nekada vam se čini da ne ide ali treba biti uporan i dosledan. Sve što je ekipa koju treniram pokazala na dva završna turnira, nije rad od ove sezone, nego prethodne tri. Stalno ponavljam da postoje dva puta do rezultata u mlađim kategorijama. Ja biram ovaj teži i naporniji na kom one napreduju kao košarkašice i na kraju stigne i rezultat. Juniorska ekipa koja je uzela zlato nema nijednu stariju juniorku – jedna je povređena i nije igrala, a od 12 na terenu tri su 2001, šest 2002. i tri 2003. godište. Što znači da cela ekipa brani titulu, jer smo sada bez ikoga ko po godinama izlazi iz tima.“
Kakvo je stanje u mlađim kategorijama u Srbiji?
„Ne znam šta da kažem, pobornik sam rada i imam neku svoju filozofiju, da li je dobra ili ne, ne znam, za sad funkcioniše. Kao što sam rekao, treba mnogo rada i strpljenja sa mladim igračima, prostora takođe. Kada bi svaki klub imao dva puta dnevno salu sigurno je da bi bilo bolje, ali treba iskoristiti svaki minut koji imate u sali.“
Nekoliko puta bili ste član stručnog štaba reprezentacije Srbije na takmičenjima mlađih kategorija. Sa obzirom na to iskustvo recite nam da li i gde zaostajemo za konkurencijom?
„Fizikalije su osnovna stvar u kojoj zaostajemo, druga je količina kvalitetne dece, jer u svakoj reprezentaciji imate ozbiljan problem ukoliko dođe do povrede, vi kao selektor tu ne možete ništa. Čak ni te fizikalije ne bi bile problem kad bi svake godine sve reprezentacije išle kompletne na prvenstvo. Za razliku od nas, u drugim zemljama ima mnogo košarkašica i njih te povrede i problemi ne remete. Ali i pored toga se prave uspesi, što znači da imamo i kvalitetnih trenera. Nadam se da ćemo doći na nivo da imamo po generaciji mnogo kvalitetnih igrača i da će svaki selektor biti na slatkim mukama kad dođe do izbora 12 košarkašica.“
Posle dve zlatne medalje dobili ste priliku da trenirate prvi tim Radivoja Koraća. Šta ste zacrtali kao prioritete na novom poslu?
„Veliki izazov za mene. Na zidu dvorane okačene su zastave sa trofejima seniorki što meni, a sigurno i ekipi, daje motiv više da se pojavi još neka. Sa kadetkinjama ostajem jer sam dao reć i sistemski radio sa generacijom ’02 i ’03, koja ostaje noseća kadetska generacija i želim sa njom da izguram do kraja. Što se tiče seniorki, želimo da izbacujemo igračice iz sopstvenog pogona, da im pružimo prostor da pokažu svoje domete, pa dokle ko stigne.“
Šta srpskim timovima nedostaje da bi igrali Evropu?
„Klupska košarka zavisi od novca nema tu mnogo filozofije. Igranje u Evrope, zavisi od novca što znači – imate para, igrate Evropu. Ne mogu da pričam o tome gde smo u odnosu na klubove koji igraju evropska takmičenja, jer se budžeti tih klubova razlikuju od bilo kog našeg za sigurno nekoliko nula više na njihovom računu.“
Može li eventualni uspeh seniorki na Evropskom prvenstvu koje organizujemo zajedno sa Letonijom doneti boljitak?
„Uspeh seniorki, koji svi priželjkujemo, mora da se iskoristi za popularizaciju ženske košarke. Čak ne mora ni uspeh da bude uslov da iskoristimo to što su država i Savez uspeli da dobiju organizaciju prvenstva. To na najbolji mogući način treba da iskoriste klubovi, da sve što se dešava bude dobar uvod u omasovljenje škola košarke, da stvorimo veliku bazu. Vraćamo se na početak, kad imamo veliku bazu, mnogo dece, raste šansa da izađe veći broj kvalitetnih igrača, po svakoj generaciji, a to znači i Savezu. Nešto odmah, nešto za koju godinu. Treba misliti na budućnosti, imati viziju. Sve je to lanac na kojem treba da radimo zajedno, za dobrobit nečega što nas spaja“ – zaključio je Nenad Marković.
