Uz samo jedan poraz, ekipa koja baštini ime slavnog Radivoja Koraća vratila se u elitni rang.
Ambiciozna uprava kluba početkom sezone dala je poverenje mladom treneru Ivanu Vučiniću, kome je ovo ujedno bio i debi u seniorskoj konkurenciji u Drugoj ligi.
Sa Vučinićem smo napravili presek uspešne sezone.
Početkom sezone postao si trener Koraća koji je istakao najveće ambicije. Šta je presudilo da prihvatiš poziv?
„Upravo te ambicije uprave kluba su mi pokazale da je to prava sredina za mene, kao i njihova spremnost da pruže priliku tako mladom treneru kao što sam ja“.
Da li je postojala određena doza straha u početku od eventualnog neuspeha?
„Aposlutno nemam taj problem jer imam veliku želju za dokazivanjem. Naravno da postoji određeni pritisak, ali taj pritisak sam nametnuo sam sebi i on me gura napred i motiviše da još više učim i radim“.
Ušli ste u sezonu sa oreolom favorita. Na koji način ste uspeli da rasteretite ekipu od pritiska favorita?
„Od prvog dana pričamo o tome da moramo da uživamo na terenu i da budemo tim. Devojke su bile svesne da postoji samo jedan put za uspeh, a to je veliki rad, i iz tog rada niklo je poverenje i mnoge druge lepe stvari koje su se prenele na teren“.
Počeli ste ne baš lakom pobedom protiv Rudara 1903, a zatim ste vezali osam pobeda sa ubedljivom razlikom. Kako vidiš taj period sezone, na šta si stavio akcenat u radu sa ekipom?
„Smatram da je ta prva utakmice sezone i prekretnica sezone, baš taj pritisak nas je sputao da pokažemo sve što možemo. Ali nabitnije od svega je da smo mnogo izvukli iz tih grešaka i da se one nisu ponavljale. Akcenat je više bio na psihološkim stvarima – taj mir u glavi nam je omogućio da pokažemo naš pun potencijal“.
Jedan od presudnih trenutaka bio je dolazak Sneže Čolić. Šta vam je sve donelo njeno iskustvo?
„Dolazak jednog takvog igrača nam je svima neverovatno podigao samopouzdanje, ali je ona pre svega jedna sjajna osoba i pravi lider, na terenu i van njega. Svi smo mnogo naučili od nje, kako igračice, tako i ja“.
Od početka su se na vrhu izdvojile tri beogradske ekipe. U kojoj meri je slika Prve lige postala jasnija posle vezanih pobeda protiv Radničkog i Karaburme?
„To nam je dalo veliku motivaciju. Pobediti takve dve sjajne ekipe u dva kola, bio je pokazatelj da smo na pravom putu i da ne smemo da stanemo“.
Iskusne igračice su iznele gro sezone, ali ste tim nadogradili mladim igračicama iz svoje škole. U kojoj meri ste zadovoljni njihovim napretkom?
„Od početka sezone potenciram da je to ključ svega, to je budućnost kluba. Mladi igrači su odradili odličan posao. Naravno, uvek može više i bolje, ali oni su se maksimalno potrudili i, kao sunđer, upijali svaki detalj od starijih igrača. Uz to, svaku kritiku su shvatili na pravi način, zato su dosta i napredovali“.
Ne možemo a da ne pomenemo upravu. Za dve godine plasman u dva viša ranga takmičenja. Koliko je sportskom delu bitno da ima iza sebe uspešnu upravu sa vizijom?
„Ne bi bilo pravedno da ih ne pomenemo jer ljudi rade sjajan posao i posvećeni su ovom klubu, što se vidi kroz rezultate koje daju već godinama unazad. Zahvalan sam im na ukazanoj šansi i što mi pružaju ogromnu podršku od prvog dana. Za nas mlade trenere, mnogo je važno kada nam neko da poverenje, a oni su tako postupili prema meni i na tome sam im veoma zahvalan“.
Korać može da se podiči i sa dosta dece u mlađim uzrastima. Koji su ciljevi u radu sa mlađim kategorijama u klubu?
„Ciljevi rada u mlađim kategorijama su prvenstveno da ta deca zavole ovaj sport i da uživaju u njemu. Imamo sreće što sa mlađim kategorijama rade sjajni treneri, pa budućnost kluba nije upitna. Naravno da mi je, kao seniorskom treneru, velika želja da što više igračica koje su odrasle u našem klubu dodju do prvog tima i afirmišu se u seniorsku košarku“.
Iako mlad po godinama, imaš dosta iskustva. Mondo, Srem, sada Korać. Šta je presudilo da se opredeliš za trenersku karijeru?
„Oduvek me je zanimao trenerski posao. Već sa 17 godina sam bio svestan da neću biti igrač i okrenuo sam se trenerskom poslu. Imao sam sreće što su mi u Mondu pružili priliku i zahvalan sam na tome“.
Na šta daješ poseban akcenat u svom radu?
„Kao i većina trenera na odbranu, moj stav je da iz dobre odbrane dolazi sve: samopouzdanje u napadu i brza košarka koju bismo svi voleli da igramo, kao i sigurnost cele ekipe“.
Šta je bilo najteže na šta si se navikao kada je u pitanju trenerski posao?
„Sve je na neki način došlo spontano, ali ako bih morao da izdvojim neku stvar, to je da mi je, i kada ne radim, košarka uvek u mislima. Trebalo mi je određeno vreme da se naviknem na to“.
Koje su lične trenerske ambicije, imaš li dugoročne planove?
„Dugoročne planove nemam – trudim se da uživam u trenutku sa ekipom sa kojom u tom trenutku radim, orijentisan na to da napravimo što bolje rezultate. Ambicija ili lična želja koju imam je da budem u nekom stručnom štabu mlađih selekcija Srbije. Moje mišljenje je da je predstavljati svoju zemlju jedna od najvećih privilegija koju čovek može da ima“.
Mlade igrače, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
„Sjajno pitanje! Prvenstveno da budu dobri ljudi, da nauče da dele, budu strpljivi i svesni da će doći njihovo vreme, da saslušaju savet od starijih i da cene ako neko želi da se potrudi oko njih“.
