Vojislav Ćirović, rođen u Kragujevcu, svoju trenersku karijeru je gradio preko „Šumadije 1991“, „Foke“ do SPD „Radničkog“ iz Kragujevca.
Ono što je jako važno reći, kada govorimo o Vojislavu Ćiroviću je to, da pored trenerskog posla, radi i kao profesor u školi kao i da veliko iskustvo ima u radi sa osobama sa invaliditetom.
Šta je presudilo da se opredeliš za trenersku karijeru?
Aktivno bavljenje košarkom 15 godina, usmerenja kroz fakultetsko obrazovanje i želja za radom sa decom.
Da li si se i na koga ugledala kada si počinjao posao trenera?
Na kraju I godine fakulteta, sada već davne 2010. godine, pitao sam tadašnjeg trenera KK Šumadija 1991 Slobodana Drobnjaka da asistiram na trenizima i učestvujem u radu sa dečacima uzrasta 13. odnosno 15. godina ( selekcija ’95 i ’97 godišta) i da sve ono što sam naučen kao igrač prenosim dalje… nisam imao idola među trenerima tada ali svakako da ću izdvojiti u tom trenutku sveobuhvatnu dominaciju trenera Duška Vujoševića.
Na šta daješ poseban akcenat u svom radu?
Definitivno na psihologiji ( psihologiji ličnosti, razvojnoj, dečijoj, sportskoj…) jer smatram da u tim uzrasnim kategorijama se postavljaju “ zdravi temelji” za aktivno i dugotrajno bavljenje košarkom.
Radio si sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtiš?
Izdvojio bih Boška Đokića čije sam treninge zapisivao u hali “Čair” obzirom da sam studirao u Nišu i prvog “ šefa” na Regionalnim treninzima za devojčice, Željka Vasiljevića, od koga mi je ostala urezana rečenica “ Onaj koji nije bio u ženskoj košarci ne zna šta je košarka…”.
Čak i oni najbolji i najiskusniji treneri kažu da „kradu“ od kolega. Koje ideje i iskustva drugih primenjuješ na svojim treninzima/utakmicama?
Svakako sam pristup treningu, bez jake odbrane nema dobre košarke. Mada sam se i sam transformisao kroz deceniju bavljenja trenerskim poslom… prosto volim tu igru na poen više i uživam u utakmicama sa dosta pogodaka.
Šta je bilo najteže na šta si se navikao kada je u pitanju trenerski posao?
U početku na arbitražu i suđenja, dugo sam ubeđivao sudije da nisu oni centar zbivanja već tadašnji klinci i klinke na terenu – da se prosto cela košarkaška predstava realizuje zbog njih. Sledeći korak je bio navići decu na “ sudijsku nepravdu”. Vremenom ali naravno i iskustvom koje je usledilo godinama kasnije napravljen je odličan balans svega toga…
Koje su lične trenerske ambicije, imaš li dugoročne planove?
Isuviše sam realan, planove dugoročne nisam pravio. Deceniju radim sa mlađim kategorijama a ako bi stigao poziv za učestvovanje u radu seniorske ekipe a jednog dana i ponuda za treniranje prvog tima zašto da ne. Smatram da su neophodni i period i vreme kako bi se formirao kvalitetan trener. Naravno i strpljenje.
Koji su ciljevi u radu sa mlađim kategorijama u klubu?
Nikada u ovom poslu nisam težio da budem prvi po svaki cenu na svakom takmičenju, smatram da je bolje razvijati igrački kadar kako bi svojm maksimum dostizali sa 17, 18, 19 godina kada su potpuno emotivno, psihički i fizički zreli… tako da akcenat stavljam na razvitku svestranosti i kreativnosti. Ukoliko se na tom putu i napravi dobar rezultat kao što je osvajanje prvenstva Regiona ili plasman na Državno prvenstvo to može biti samo podstrek za sledeću sezonu ili “ lestvica” koju treba da dohvati sledeća generacija..
Mlade igrače, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
Ako dozvoljavate generalizovaću…smatram da je sport neizostavan segment formiranja ljudskog karaktera. Kroz njega dete nauči da uvažava protivnika, da ceni sebe i svoj rezultat, da prizna drugome da je bio bolji od njega… jednoga dana to je trka na fakultetu oko proseka, oko konkursa za posao, oko dokazivanja u radnom okruženju… tako da ono čemu nas sport i treneri nauče je neprocenjivo.
Da li su mlađi igrači generalno svesni i umeju da cene to što imaju mogućnost da rade sa trenerima koji imaju bogatu karijeru iza sebe?
Svako vreme nosi svoje breme… po meni, sve zavisi od pristupa trenera mladim košarkašima/košarkašicama odnosno deci koja započinju da se bave ovim sportom.
Svi se slažu da je rad sa mladima najvažniji, ali je isto tako činjenica da se ogroman broj mladih igrača „izgubi“ u mlađim selekcijama. Šta presuđuje?
“Niko ne želi da duva balon a kada se napumpa svi žele da ga dotaknu i igraju se sa njim…” Definitivnu ulogu ima promena trenera u datom trenutku, pogotovu u senzibilnoj fazi odrastanja dece. I sam sam bio svedok “gubljenja” odlične selekcije devojčica 2004. godišta u Kragujevcu a i dalje smatram da će dugo vremena trebati da se sklopi takva generacija.
Čiju trenersku karijeru posebno ceniš?
Da se niko ne uvredi, uzaludno je komentarisati prekaljena trenerska imena… meni bi čast i zadovoljvstvo bilo da upoznam trenera mlađe generacije kao što je npr. Dušan Alempijević.
Uspevaš li da odvojiš dovoljno vremena za ličnu edukaciju i praćenje trendova u evropskoj/svetskoj ženskoj košarci?
Svakako da pored velikog broja treninga na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou, kao i utakmica kada počnu sezone mora da se nađe dovoljno vremena za edukaciju. Samo kroz konstantno usavršavanje, edukaciju i praćenje mi možemo sebe da nadogradimo i unapredimo… tako da odgovor je DA.
Autor i koautor si više naučnih radova iz oblasti sporta. Koji su ti ciljevi u ovoj oblasti?
Što se tiče publikovanih radova oni su iz oblasti košarke, korektivne gimnastike i sporta osoba sa invaliditetom. Prvenstveni cilj mi je da završim doktorske studije na matičnom fakultetu a tek onda nastupa obaveza ka akademskoj i društvenoj zajednici.
Imaš bogato iskustvo u radu sa osobama sa invaliditetom. Kako izgleda rad u inkluzivnom sportu?
Sada već davne 2012. godine pokrenuli smo plivanje osoba sa invaliditetom i osnovali ADAPTS. Takođe, radio sam u Sportskom savezu osoba sa invaliditetom Šumadije a sada aktivno pratim košarku u kolicima jer je moj veliki prijatelj i profesor Marko Aleksandrović ( Alfa i Omega u radu OSI) dobrim delom zaslužan za moje obrazovanje i životni poziv. Što se tiče rada u inkluzivnom sportu dosta je zahtevan, ne može to svako jer je potrebno isključiti emocije. Ovim putem bi pohvalio selekciju pionirki Žkk SPD Radnički jer su aktivno učestvovale u promociji novog sporta u Republici Srbiji a to je BASKIN.
Lična karta: Ime i prezime; Datum rođenja; Trenerska karijera (po sezonama);
Vojislav Ćirović br. licence 5230, Koordinator Žkk SPD Radnički, Rodjen 07.06.1990. u Kragujevcu.
2013/2014-2016/2017 ( KK Šumadija 1991), 2017/2018-2021/2022 (KK Foka), 2022/2025 (KK Foka, Akademija Mišković, SPD Radnički).
- Intervju – VOJISLAV ĆIROVIĆ, koordinator SPD Radnički: Akcenat u radu stavljam na razvitku svestranosti i kreativnosti
- Slađan Ivić preuzima Spartak
- Pet na pet – ELENA ERIĆ, košarkašica Sevojna
- Vanja Popludijević najbolji bloker 7. kola DŽLS, Lena Vulović vodi u ligi
- Jovana Mijailović najbolji „kradljivac“ 7. kola DŽLS, vodi i u ligi
