Odlazak u Portugaliju svakako je velika čast, ali pre svega potvrda dobrog rada, ogromne energije i posvećenosti koju Renata poslednjih godina ulaže, bilo da je klub Duga iz Šapca u pitanju bilo da je u pitanju RTC sistem, koji je kamen temeljac rada KSS sa mlađim kategorijama.
Gde je lakše, na terenu kao igrač ili pored njega kao trener?
-Iz ove perspektive, lakše je na terenu kao igrač. S obzirom da mi je karijera dugo trajala, stekla sam dosta igračkog iskustva koje mi je olakšavalo tu ulogu. Zato sada ulažem jako puno energije, rada i truda na to da se što više usavršim i napredujem kao trener, a samim tim i prikupim dovoljno trenerskog iskustva kako bih sledeći put na ovo pitanje odgovorila drugačije. Trudim se da informacije i nova saznanja prikupljam na raznim stranama, da učestvujem na seminarima, panelima i tome slično, da razmenjujem mišljenja sa drugim kolegama.
Šta je presudilo da se opredeliš za trenersku karijeru?
-Uvek sam gajila afinitet prema radu sa mladim naraštajima i vrlo rano sam već bila sigurna da će moje zanimanje biti usko vezano za rad sa decom. Kao neko ko se aktivno bavio košarkom dugo vremena, sasvim mi je bilo prirodno da posle završetka igračke karijere uplovim u trenerske vode, tako da ovaj posao kombinuje dve moje omiljene sfere interesovanja.
Na šta daješ poseban akcenat u svom radu?
-Pre svega na disciplinu. Pokušavam da svoje igračice naučim sportskom vaspitanju, odgovornosti prema sebi i kolektivu, te da im usadim ljubav prema najlepšoj igri. Tek nakon toga na red dolazi sve ostalo što je neophodno da bi neko izrastao u kvalitetnog košarkaša.
Radila si sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtiš?
-Ne bih ovom prilikom izdvajala nikoga posebno da se neko drugi ne naljuti, ali svako od njih je na neki svoj način uticao da danas budem ovo što jesam, na čemu sam im svima zahvalna.
Šta je bilo najteže na šta si se navikla kada je u pitanju trenerski posao?
-Često sam zaboravljala da se posle utakmice pozdravim sa sudijama. Pozdravim kolegu i onda stanem da se ispozdravljam sa igračicama 😂 Posle određenog broja utakmica ušlo mi je u naviku i da pozdravim delioce pravde.
Šalu na stranu, verovatno mi najteže padaju momenti kada neko odustaje od daljeg bavljenja košarkom. Iako su to “normalne” pojave, često uzrokovane raznim životnim prilikama, uvek mi bude žao. Smatram da veliki talenti uvek nađu svoj put do vrha, a da je posebno važan zadatak nas trenera da od onih manje talentovanih stvorimo veliki broj igrača koji će košarku zavoleti i njome se baviti dugo, na bilo kom nivou takmičenja, bez da sa aktivnim igranjem prestanu u srednjoj školi ili u ranim dvadesetim godinama.
Koje su lične trenerske ambicije, imaš li dugoročne planove?
-Svi moji planovi su vezani za Dugu, a ambicija mi je da u svakoj selekciji jednog dana budemo konkurentni u borbi za titule.
Uoči novogodišnjih i božićnih praznika objavili ste kao klub zajedničku fotografiju svih kategorija i na njoj veliki broj igračica. Da li ste mogli to da sanjate pre devet godina kada ste osnivali klub?
-Ne bih rekla da smo sanjali već da smo imali cilj. Primarni cilj pre devet godina je bio popularizacija košarke među najmlađima. Korak po korak stigli smo do toga da u klubu ima 90 devojčica i, ono što je najvažnije, da se te devojčice takmiče u svim uzrasnim kategorijama. Ove sezone smo otišli još jedan korak dalje pa se naše kadetkinje, pored regionalne lige, takmiče i u WABA U17. Takođe smo postali brojniji i u stručnom štabu. Pored Duška Simića koji nam se priključio pre tri godine, sad u klubu imamo i Katarinu Martinović koja se usavršila za rad sa mlađim kategorijama, i Pavla Boljkovca koji se specijalizovao za individualnu tehniku. Izuzetno sam ponosna na sadašnje stanje u klubu, ali isto tako imam ambiciju da još više omasovim trenutne grupe.
Koji su ciljevi u radu sa mlađim kategorijama u klubu?
-Kao što sam rekla u prethodnom pitanju, primarni cilj je da uključimo što više devojčica da se bave košarkom, gde će kroz pedagoški stručno vođen i programiran rad rasti i razvijati se na pravi način. Neka naša ideja je da kroz taj proces izrastu u sposobne ljude spremne da se suprotstave i sa lakoćom reše svaki zahtev i problem u životu, ali i da kroz takav pristup određen broj igračica stigne do prvog tima.
Nedavno si od strane KSS odabrana da predstavljaš Srbiju na međunarodnom seminaru za trenere mlađih kategorija. Kakve utiske nosiš iz Portugalije?
-Imala sam tu čast da budem izabrana od strane Sektora za žensku košarku KSS da učestvujem na FIBA seminaru U14 Get together u Eštorilu, pa bih iskoristila priliku da se zahvalim Ani Joković i Zoranu Tiru na tome. Utisci su pozitivni. Seminar je bio odlično organizovan, sa sjajnim predavačima. Imali smo predavanja i teorijskog i praktičnog tipa, pa sam bila u prilici da čujem kako funkcioniše sistem selekcije mladih i talentovanih igrača u Portugalu, Španiji i Holandiji. Takođe, upoznala sam veliki broj kolega iz cele Evrope, sa nekima od njih sam samo razmenila iskustva, a sa nekima sam razvila prijateljstva.
Šta posebno pamtiš sa seminara?
-Definitivno najupečatljivija mi je ostala trener Molly McDowell i njena predavanja. Taj nivo pozitivne energije koju emituje tokom predavanja, njen odnos sa trenerima koji prate seminar, njen odnos sa decom koja su radila trening, zalaženje u najsitnije detalje, kao i njeno ophođenje prema nama posle predavanja. Na pauzama je za svakoga bila tu da popriča, da se upozna, da pruži savet ili odgovori na pitanje.
Mlade igrače, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
-Najteže ih je naučiti da ne odustaju i da uspeh ne dolazi preko noći. Mislim da nisu svesni koliko treba sebe da ulože samo da bi ušli u trku da jednog dana postanu vrhunski sportisti. I da taj proces traje dugo. Nažalost, mnogi posustanu posle prve ili druge prepreke.
Da li su mlađe košarkašice svesne i umeju da cene to što imaju mogućnost da rade sa trenerima koji imaju bogatu igračku karijeru iza sebe?
-Ovo je pitanje za moje Dugice 🙂 Mislim da one cene kad vide posvećenog trenera koji se trudi, daje prave informacije i koji je iskren prema njima, da li je bio igrač ili ne je manje važno. Meni svakako pomaže u radu sa njima. Često znam da im skrenem pažnju da sam do skoro bila u njihovim “patikama” i da uživaju u najlepšoj igri dok mogu 🙂
Svi se slažu da je rad sa mladima najvažniji, ali je isto tako činjenica da se ogroman broj mladih igrača „izgubi“ u mlađim selekcijama. Šta presuđuje?
-Mislim da presuđuje karakter deteta, odnosno da li to dete istinski voli košarku ili voli uspehe koje trenutno ima u njoj. Kada dođe do razmoilaženja želja i mogućnosti karakter je taj koji presuđuje.
Pored toga, prebrz odlazak iz matičnog kluba u velike sredine, u mnogo jaču konkurenciju, često ima upravo suprotan efekat od željenog, pa mnogi koji su mogli postati igrači, to ne ostvare, jer su načinili korak na koji nisu bili spremni. Vaznu ulogu u tom smislu imaju roditelji, ali tu bismo već otvorili jednu jako kompleksnu temu za koju bi nam trebalo jako puno vremena.
Za kraj, želela bih da se zahvalim redakciji portala Košarka24 na veoma značajnom poslu koji obavlja, a koji u mnogome doprinosi vidljivosti i medijskoj prisutnosti ženske košarke.
