Bukvić je članica prestižnog Univerziteta Lujzijana Tek, poznatom i po sjajnoj košarkaškoj istoriji.
Kako se privikla na život u Americi, kako napreduje sportka karijera, ali i studiranje finansija, Anja nam je otkrila kroz više nego interesantan intervju.
U kojoj meri si zadovoljna uslovima za studiranje i košarku?
-Pre nego što odgovorim na ovo pitanje i počnemo intervju, htela bi samo jednu stvar da kažem. Osećam veliku prazninu i tugu zbog iznenadnog odlaska jednog divnog čoveka, košarkaša i trenera Dejana Milojevića. Dejane, neka ti je večna slava i hvala za sve, a tvojoj porodici i prijateljima iskreno saučešće.
A, sada da počnemo. Uslovi su izvanredni. Sve je u službi nas igračica, da li je u pitanju škola, gde organizuju dodatne časove u slučaju da nešto propustimo ili ne razumemo. Što se tiče košarke, 24 sata su na raspolaganju sala, mašina za šutiranje, teretana i sve što je potrebno za individualni napredak. Sve je na raspolaganju, samo ako želite da radite i napredujete.
Kada je košarka u pitanju, kako stojite sa rezultatima ove sezona?
-Rano je još pričati o rezultatima. Ekipa je mlada, što znači da treba vremena da se uigra i upozna. Posle slabijih početnih rezultata, timska igra i protok lopte je sve bolji i bolji. Smatram da ćemo kroz nastavak sezone sve više napredovati.
Sa kakvim ciljevima idete u nastavak sezone?
-La Tech koledž u svojoj istoriji ima 3 NCAA šampionska prstena i pregršt osvojenih trofeja. Zadnji trofej je osvojen 2022. godine. To je bila godina pre nego sam došla ovde, i sve ovo obavezuje da imamo vrhunske rezultate. Osvajanje konferencije je svima želja, ali tek je počelo prvenstvo i smatram da je prioritet samo sledeći trening i utakmica.
Kako izgleda rad sa trenerom Brooke Stoehr?
-Trener Brooke Stoehr je bila igračica La Tech. Ima ogromno iskustvo i jako je prijatna osoba. Ona ne obećava ništa što posle ne može da ispuni. Lično, ja sam prve godine igrala jako malo i zbog toga mi je bilo prilično teško. Bodrila me je, shvatala moje probleme, vreme prilagođavanja i bila je strpljiva. Na kraju sezone smo sele i o svemu razgovarale. Rekla mi je da očekuje da igram, da prođem pripreme u julu i da je to preduslov da imam minute. Na primer, juče pred utakmicu mi je poslala poruku da razume tugu i žal za tragičnom situacijom koja nas je zadesila sa gubitkom Dejana Milojevića i da me svi podržavaju i vole. Lep gest pažnje i lepa reč čini da se na utakmici da sve od sebe, da se odužiš takvom čoveku i treneru.
Kakav stil košarke gaji?
-Nije floskula, ali košarka u Evropi i ovde nije ista. Ovde je atleticizam, brzina na većem nivou. Da bi dobili minute morate dostići taj nivo. Daću vam jedan primer. U Srbiji dok sam igrala u svom uzrastu, pa i sa 17 godina seniorsku košarku, nisam imala nikakav problem sa snagom i mislim da sam mogla da se nosim sa svima. Kada sam došla ovde, od 15 igračica ja sam bila 14-ta po snazi. Napornim radom sam dostigla to da mogu da se nosim sa svim igračicama na svojoj poziciji, i to je Brook videla. Ceni igru ekstra pasa, ali odbrana je na prvom mestu. Čim sam postigla to da mogu da pariram fizički i podigla nivo odbrane, dobila sam šansu. Ostali segmenti igre nisu bili problem.
Kako ocenjuješ svoju ulogu i učinak u dosadašnjem delu sezone?
-Lično, mislim da dok je odbrana dobra da će se i uloga povećavati. U napadu trener ima veliko poverenje i daje mi ulogu organizatora, ali me i tera da više šutiram za 3 poena. Kažem, tek je početak, sve je promenljivo, ali kroz sezonu će se sigurno još više napredovati. Sumiranje ide na kraju.
U čemu vidiš najveću razliku u stilu igre u Evropi i SAD?
-Na ovo pitanje je možda Bogdan Bogdanović dao najbolji odgovor. Trenira se više individualno. I kada neki igrač sa treningom usavrši sut, prodor ili bilo šta do savršenstva, on će to raditi i na utakmicama. U Evropi je veći fokus na taktici.
Kakve uslove za trening i utakmice imate?
-Delimično sam odgovorila na pitanje o treninzima. Sve je u službi igrača, od svlačionice gde imamo sve od voća, sokova i hrane, opreme, pa i do ljudi koji brinu da nam nešto ne zafali. Utakmice i putovanja su posebna priča. Sve je organizovano u minut, dobijemo plan putovanja, dres kod, pa čak i to šta želimo da jedemo u restoranu. Na gostovanja se putuje autobusom ako je put kraći od 5 sati, a većinom avionom ako se ide dalje. Stvarno je sve na vrhunskom nivou.
Da li se treninzi puno razlikuju u Americi i Srbiji?
-Razlikuju se, ali ima i sličnosti. Ovde su treninzi duži i između vežbi nema tolike pauze hahahaha. Teretana je više zastupljena, ali kada se setim treninga kod Milana Vidosavljevića u reprezentaciji i Artu, sada Mega mis, nisam baš sigurna da se nešto puno to razlikuje. Sitnice da, ali to je sad široka tema.
Kako napreduje akademski deo?
-Studiram finansije. Kada smo u sezoni dosta je naporno, od 7 sati ujutru sam u obavezama do 18 sati. Škola, trening, sastanci, učenje… Nije lako, ali kada je sve isplanirano postigne se. Prednost nas iz Srbije je velika. Znanje koje se donese je veliko i dobra podloga za nastavak obrazovanja ovde. Za sada imam najviše ocene i bilo bi glupo da nije tako. I ovom prilikom želim da se zahvalim mojoj razrednoj iz srednje škole Dragani Radojiičić koja mi je izlazila u susret i pomagala oko izostanaka zbog košarke.
Ovo je druga godina u Americi, šta ti je najteže padalo u privikavanju na novu sredinu?
-Posle svih ovih pitanja do sada, došli smo do druge strane medalje. Odlazak od porodice na drugi kraj sveta, samoća i druga kultura su nešto što u 19 godina baš teško pada. Barem meni. Stvarno ne znam kako bi to izdržala da nema tehnologije da mogu svaki dan da se čujem i vidim sa mojima. To puno pomaže. Ovde sam upoznala jednu divnu ženu Dašu koja je iz Novog Sada i stvarno se trudi da mi sve ugodi i pomogne. Sramota me je koliko pojedem sarmi, a čak mi i zapakuje hahahaha.
U kojoj meri se život u Rastonu razlikuje od onog u Beogradu? Gde vidiš glavne sličnosti i razlike?
-Neuporedivo u svakom pogledu. Raston je jako mali studentski grad. Sa saigračicama odem u bioskop ili tržni centar. Maksimalno se trudim da ne idem po restoranima brze hrane, tako da sam dosta okrenuta spremanju zdrave hrane kući, a svaki vid zabave ima u samom kampusu.
Imaš li vremena da upoznaš Ameriku tokom putovanja?
-Sve zavisi od rasporeda, ali mislim da sam do sad dosta videla. Najviše mi se dopao Las Vegas, Majami, Dalas, Denver… Želela bih da vidim dosta toga jer je to jedno veliko i nezaboravno iskustvo.
Da li planiraš po završetku studija povratak u Evropu i košarkašku karijeru?
-Reći ću Vam najiskrenije. Košarku jako volim i uz moja neka odricanja i rad donela, ako ćemo realno, već nešto što prelazi okvire običnog odrastanja i sazrevanja. Reprezentativni dres, školovanje, igranje za Partizan i ART, putovanja, prijateljstva za ceo život, osvajanje trofeja, to je nešto što ostaje zauvek. Naučila sam do sad nešto čega ću se pridržavati i što je po meni samo ispravno. Ništa ne planiram, sport je takav, nikad ne znate šta će sutra biti. Volela bih da ovo traje, trudiću se da uvek budem gladna uspeha, pa ćemo videti. Ima tu stvari i koje ne zavise samo od mene i na koja ne mogu da utičem. Trudim se da ne razmišljam previše unapred, juče je bila odlična utakmica, sutra je već trening, ne gubim fokus na razmišljanje o budućnosti.
Kako provodiš slobodno vreme?
-Najveći deo slobodnog vremena koristim da pričam sa porodicom, pratim rezultate drugarica iz Srbije, radim na sebi i gledam Partizan.
Za kraj bih Vam se zahvalila , prvi ste iz Srbije koji ste me posle dve godine kontaktirali. Nadam se da će biti još prilike da razgovaramo. Pozdrav.
Lična karta:
ime i prezime: Anja Bukvić
datum i mesto rođenja: 5. april 2003, Beograd
pozicija: Plej/bek
visina: 178
klubovi: Ras, Partizan, Art Basket, La Tech
trofeji/nagrade: Kup Milan Ciga Vasojević; prvaci Srbije u kadetskom uzrastu; prvo mesto na turniru sa representacijom u18;
škola/fakultet/posao: Louisiana Tech University
