Nagrade, koje sugerišu da Srbija ne treba da brine o budućnosti reprezentacije. Mlada selekcija do 20 godina je zauzela četvrto mesto na Evropskom prvenstvu u Litvaniji, a Dunja Zečević je izabrana u prvu petorku šampionata.
Zečević ima sjajnu sezonu iza sebe. Sa reprezentacijom četvrto mesto na prvenstvu Evrope, sa Crvenom zvezdom dupla kruna, sa juniorkama Zvezde drugo mesto u državi…
Po čemu ćeš posebno pamtiti sezonu za nama?
-Ovo mi je svakako jedna od najlepših sezona u karijeri. Pamtiću je po dosta stvari, kao što su medalje sa klubom i četvrto mesto u Evropi sa reprezentacijom do 20 godina. Takođe, srećna sam što sam imala priliku da kao kapiten ekipe Sportske gimnazije podignem pehar za osvojeno Školsko državno prvenstvo i budem odabrana za sportistu generacije, kao i na činjenicu da sam dobila stipendiju u Americi, gde ću pored igranja košarke i započeti svoje akademske studije.
Šta za tebe predstavlja izbor u najbolju petorku na Evropskom prvenstvu u Litvaniji?
-Izbor u najbolju petorku EP U20 predstavlja veliku čast za mene. Srećna sam što sam bila deo sjajne ekipe i što sam mogla da nastupim u reprezentaciji svoje zemlje, a naravno zajedničkim radom smo došli do polufinala EP. Želela bih da se zahvalim stručnom štabu i saigračicama iz reprezentacije što su mi omogućili šansu da dobijem ovo priznanje. Divan je osećaj kada posle uloženog truda i rada dođe potvrda u vidu, najpre zajedničkih uspeha koje smo napravili, a potom i pojedinačne nagrade, iako ostaje žal posle propuštene prilike da osvojimo medalju.
Pre nekoliko meseci si bila i MVP finalnog turnira za juniorke. Šta vidiš kao svoje najbolje strane u igri, a u čemu bi volela da napreduješ?
-Ne vidim da trenutno imam neku osobinu koju bih nazvala svojom „najjačom“. Smatram da još uvek imam mnogo da radim i volela bih da popravim svaki aspekt u igri.
Koji savet od trenera si do sada zapamtila kao najvažniji?
-Treniram košarku sedam godina i pokušala sam da upijem što više saveta od svih sjajnih trenera koje sam imala, kako u svom prvom klubu Div basket, pa preko Crvene zvezde i naravno reprezentacije. Međutim, savet koji oduvek nosim sa sobom mi je dao moj teča, košarkaški trener Jovica Antonić, a to je da ipak sve uvek počinje iz moje glave i da samo uz naporan rad, upornost, žrtvovanje i najviše od svega ljubav prema onome što radim može doneti uspeh.
Ko ti je najveća podrška u karijeri i motiv da igraš još bolje?
-Najveća podrška i motivacija kroz ceo život je bila moja porodica. Uvek su me bodrili i motivisali da treniram, igram i verujem u sebe.
Šta ti daje najveću unutrašnju snagu tokom sezone?
-Najveću unutrašnju snagu mi daje vera u sebe i moj tim, želja za nadmetanjem, kao i glad za pobedama.
Da li imas uzora/idola medu sadašnjim ili bivšim košarkašicama?
-Od malena pratim sport, posebno uspehe naših reprezentativnih selekcija. Pronašla sam uzora u Sonji Vasić i oduvek sam želela da igram kao ona.
Tvoja naredna destinacija je Teksas i Univerzitet UTEP. Kakva su tvoja očekivanja od odlaska u SAD?
-Očekujem da ću prvenstveno imati dobru priliku da dobro radim i treniram. Nadam se da ću na taj način uspeti da popravim svaki segment svoje igre. U Americi je malo drugačiji stil igre, pa bih volela da unesem i malo raznovrsnosti u svoju igru. Sa druge strane, nadam se da ću uspeti na pravi način da uskladim i studije i košarku.
Da li je naporan život jednog sportiste? Podrazumeva li takav život mnogobrojna odricanja ili se ipak može naći vremena za sve?
-Može biti naporno i naravno ima puno odricanja, ali to je nešto što sam ja odabrala i uživam u treningu i životu sportiste. Uz mnogobrojna odricanja dolaze i brojne nagrade, iskustvo, prilike, kao i divna prijateljstva.
