Selekcija koju je sa klupe predvodila Dajana Butulija tokom prvenstva je napravila ogroman napredak.
No, rezultat nije bio jedini cilj kada je ova selekcija u pitanju. Kako je o tome ranije pričala selektorka seniorki Marina Maljković, tokom priprema i Butulija, osnovna ideja je bila priprema igračica za A tim.
O svemu tome smo razgovarali sa selektorkom Dajanom Butulijom.
Dobila si, zajedno sa Danijel Pejdž, veliku čast ali i odgovornost da selektiraš mladu teprezentaciju. Da li si zadovoljna učinjenim tokom priprema i prvenstva, ne samo rezultatski gledano?
-Velika čast i odgovornost, naročito jer je to bilo zajedno sa mojom cimerkom iz igračkih dana, ličnost koju volim i cenim. Imati priliku da zajedno radimo je bilo divno iskustvo. Više sam nego zadovoljna učinjenim, nismo imali puno vremena ali ekipa koju smo imali na početku i ova na kraju su nebo i zemlja. Počevši od ponašanja, atmosfere, ozbiljnosti i individualnih i kolektivnih nedostataka. Radili smo jako i ozbiljno, svaka čast devojkama na ogromnoj energiji i želji za napretkom koju su pokazale, kao i na međusobnom poverenju, bez toga ne bi moglo da se uradi ništa.
Mlada reprezentacija je poslednjih godina usko vezana za sistem rada u seniorskom timu koji predvodi Marina Maljković. Šta je, u tom smislu, bio vaš osnovni zadatak?
-Osnovna ideja Marine Maljković i naš zadatak vezan za mladu reprezentaciju jeste, pripremiti igračice za njihov sledeći korak, približiti im sistem koji ih očekuje u radu sa Marinom i seniorskom ekipom. Način i intenzitet treninga, odbrambena i napadačka pravila, kao i, ništa manje bitno, ponašanje na terenu i van njega.
Poznata si kao veliki životni i košarkaški borac. Da li je to bio jedan od prvih kvaliteta koji si želela da preneseš na igračice?
-Ne znam koliko biti borac može da se nauči, ali naravno da su to stvari koje želim da podstičem kod igrača što je više moguće, a to je i jedan od najbitnijih faktora pri selektiranju ekipe. Borbom se lakše prikriju mane i nedostaci, i često pobedi ekipa koja više želi u tom trenutku. Mnogo puta smo bili svedoci tome da borbeniji tim pobedi onaj kvalitetniji. Znam šta znači ne odustati i biti hrabar i na terenu i u životu, i kakve pobede sam i sama ostvarila.
Nisi mogla da računaš na sve željene igračice. Dodatni problem je što gro igračica igra u, po kvalitetu, slabijim ligama ili im nedostaje minutaža u klubovima. Kako si se borila sa ovim problemima?
-Nisu tu bile sve igračice iz generacije sa kojima bi bili možda kvalitetnija ekipa. U krajnjem slučaju imali bi više igračica za trening i postigli više u onome što smo na početku zacrtali. Što zbog povreda ili privatnih razloga, nisu sve bile spremne da se odazovu. Ipak, mislim da smo na kraju napravili jedan kompaktan i pravi tim baš sa igračicama koje su želele i mogle da budu tu. Svaka od tih 12 koja je krenula na Prvenstvo je bila izuzetno bitna, i kliknule su na pravi način. Bilo mi je puno srce zbog sjajne atmosfere i svega što su stvorile. Imali smo i planirano zajedničkih sedam dana sa seniorkama na Zlatiboru, što nije na kraju sprovedeno na žalost, mislim da je to ono što nam je falilo na kraju za tu medalju u utakmici sa Letonijom. Možete samo da zamislite koliko bi tako nešto značilo svakoj toj mladoj igračici i koju bi to razliku napravilo. Rad sa Marinom i seniorkama koje su više od decenije u sistemu (Neca, Saša… Tina, Ivon), da vide kako se ponašaju pravi šampioni.
Utisak sa strane je da je u timu postojala sjajna hemija, sa puno poverenja. Da li je to razlog što si utakmice vodila bez preterane nervoze i sa osmehom?
-Utakmice sam vodila sa osmehom i bez puno stresa, prvo jer nisam želela da naškodim stanju u kom sam. A i svakako mislim da bi bilo slično i da nisam trudna. Mislim da su trening, sastanci i sve ono vreme koje provodimo zajedno, mesto gde se uče igrači. I kada sve uradiš i kada igrači do detalja znaju šta želiš od svake ponaosob i od cele ekipe, nema tu puno mesta za stres i vrisku na utakmici. Kao igrač prva nisam volela trenere koji mi unose stres i viču za svaku grešku kao da svako nije svestan da ju je napravio. Volim način vođenja utakmice Marine Maljković i to je ono kako ja i sebe vidim. Trener je neko ko treba da ti unosi mir, sigurnost, poverenje… to se stiče godinama, kao i autoritet. Ne poštuješ više onog ko viče, nego onog ko te ubedi na pravi način da mu veruješ. To je za mene pravi stav, i pravi trener.
Koji savet si dala igračicama po završetku prvenstva, a kada je njihova karijera u pitanju?
-Da nastave svakog dana da rade na sebi u svakom smislu.
Očekuje te velika privatna obaveza, a kada je trenerska karijera u pitanju šta možemo da očekujemo u budućnosti?
-Volim da idem sve korak po korak i da pratim šta mi život donosi sledeće. Mogu da imam neku ideju za sebe i svoju budućnost, ali niti znam šta život nosi niti volim to da izgovaram javno. Prosto sam neko ko ne voli da se eksponira u bilo kom smislu. Pratim svoj put i znakove. Do sad je sve bilo onako kako treba da bude i najbolje za mene u tom trenutku.
