Petar Đorđević je radio u ekipi Mega Basketa, muškim selekcijama, da bi nakon ekipe Mega basketa prešao u KŽK Radnički iz Beograda. Tamo je radio sa mlađim kategorijama, bio koordinator istih, takođe je radio i kao pomoćni trener prvog tima.
O samoj sezoni, ambicijama kluba kao i svojim ličnim planovima, pričali smo sa Petrom Đorđevićem.
Kako ocenjuješ sezonu koja je iza tebe?
Nama sezona još uvek traje, moram priznati da se prilično odužila. U prethodnih 9 meseci je bilo pregršt izazova i prepreka koje su bile pred mojim timom. Težili smo tome da sve shvatimo kao izazov i da se uhvatimo u koštac. S obzirom na navedeno, zaista sam ponosan na moje devojke koje su se borile sa neverovatnom snagom i voljom za svo ovo vreme i nadam se da ćemo u narednom periodu samo nastaviti sa takvim pristupom. Moja ekipa je kroz jedan neverovatan rad ostvarila još neverovatniji napredak ove sezone, što individualno što timski. To je ono što mene čini neverovatno ponosnim i srećnim. To je ono što mi, pored njihovog ličnog zadovoljstva, daje najveću moguću satisfakciju kao njihovom treneru. Ligaški deo sezone je završen, okrećemo se i pripremamo se za 1/4 finale takmičenja. Nadam se i verujem ćemo se prikazati u najboljem mogućem svetlu. Bez obzira na to, mislim da smo ovogodišnjim kvantitetom i kvalitetom treninga postavili jedan vrlo snažan temelj ne samo za narednu već i za naredne sezone. To je put kojim treba da se ide. Kad se završi takmičarska sezona, podvući ćemo crtu i analizirati šta smo uradili ali osmesi mojih igračica već govore mnogo toga.
Bili ste blizu plasmana F4 WABA lige u kadetskoj konkurenciji, šta je nedostajalo da se nađete na F4?
WABA liga je takmičenje koje okuplja jedne od najkvalitetnijih timova u regionu i s obzirom na specifičan format u kojem se odvija, za mene je lično predstaljao veliki izazov. Odigrali smo 8 utakmica protiv neverovatno dobrih i talentovanih timova, vrlo organizovanih u svakom pogledu. Velike pohvale organizacionom bordu, sve je bilo organizovano na jednom jako visokom nivou. Ove sezone sam imao svoj debi kao treneru u ovoj ligi, kao i velika većina moje ekipe. Primarni cilj na početku je bio da prođemo prvu fazu takmičenja i da budemo među osam najboljih ekipa u ligi. Uspeli smo u tome. Usledio je F8 turnir u Gradiškoj. Na žalost, nismo prošli na F4 ali znam da smo svi dali sve od sebe. TIM je dao sve što je u tom momentu mogao i treba da budemo ponosni. Nedostajalo je od svega po malo u svakoj od utakmica, ali želim da istaknem pozitivne stvari. Iskustvo koje smo stekli je nemerljivo, pokazali smo jedan neverovatan timski duh, energiju i pre svega kulturu i lepo vaspitanje. Siguran sam da smo reprezentovali ne samo Partizan već i našu Srbiju na najbojli mogući način.
Trener si na kampu NBA Junior. Kakva iskustva možeš o tome da nam ispričaš?
NBA Junior je jedan od projekata na koji sam neverovatno ponosan i srećan što sam i ove sezone uključen. Za razliku od prethodne, ove sezone ću imati tu čast i privilegiju da zajedno sa svojim kolegama predvodim jednu od reprezentacija Srbije na prvom međunarodnom Junior NBA turniru. Košarkaški Savez Srbije zajedno sa NBA ligom, sa velikim uspehom i zadovoljstvom godinama unazad organizuje NBA Junior ligu koja ima za cilj da koristeći brend NBA lige podstakne i motiviše što više dece da se bave košarkom, da im je približi kroz zabavu i druženje, razvije sportski duh i pozitivan stav prema sportu. Nova sezona je počela, uzbuđenje je prisutno a što se tiče samog turnira, radujem se unapred i siguran sam da ćemo svi biti jako zadovoljni i ponosni na prikazano.
Kao trener, koji su to saveti koje najčešće govoriš igračima?
Moj pristup koji ja želim (i ako je moguće) da imam sa mojim igračima je malo drugačiji i nije u bukvalnom smislu odnos trener-igrač. Smatram da treba da bude kvalitetniji u svakom smislu, pedagoški, edukativno. Za vreme moje, ispostaviće se, kratke igračke karijere imao sam zaista vrhunske košarkaške trenere koji su me mnogo naučili. Ono što je meni tada nedostajalo i smetalo, iako je to individualno, pokušavam da pružim mom timu. Mi pokušavamo da napravimo takav sistem gde je osoba važna ne samo „igrač“. Nama je važno oni spoznaju šta je to dobro a šta nije, kao i da osećaju pripadnost u ovoj jednoj maloj porodici koju predstavlja jedan sportski kolektiv. Poznat sam kao neko ko mnogo razgovara sa svojim igračima o svim aspektima njihovog života a ne samo o košarci, i ko pridaje veliku pažnju pedagoškom delu naše profesije. Gomila saveta a usudiću se da kažem velika većina se odnosi upravo na to. Saveti koji su najčešći tiču se njihovog odrastanja i donošenja odluka kao i toga da treba da snose odgovornost za iste. Isto kao i u igri, imaš slobodu ali moraš i da snosiš odgovornost za učinjeno. Jednostavno je, kako u sportu tako i u životu. Zato mislim da je sport savršen poligon za „obuku“ za život. Želim da moji igrači imaju tu hrabrost da uvek daju sve od sebe i da vide koliko zapravo mogu i da nemaju strah od toga da se ne razočaraju kada zaista to vide. Trud i vera. Što se tiče samog terena, svaki put kada pređu liniju terena cilj je da rade sa najmanje 100% i da to shvate kao čast, dužnost i privilegiju da svom narodu, svojoj zemlji i svojoj ekipu daju sve. I da pokažu koliko im to zaista čini čast. Kada izađete na košarkapki teren, tako se ponašajte, da svaki korak radite svom snagom. Na taj način, ce shvatiti ko su, koliko mogu, bez obzira da li će košarka biti njihov tim ili ne.
Koje savete mlađi igrači najteže primaju od trenera?
U svojoj dosadašnjoj trenerskoj karijeri sam prošao sve uzrasne kategorije, od mini basketa pa do seniorske košarke. Bilo da se radi o apsolutnom početniku ili o profesionalnom igraču, saveti bili lični ili košarkaški nekad ne budu prihvaćeni onako kako mi želimo. Važno je da savet bude dobronameran i da mladi um to shvati. Tada smo već na pola puta do uspeha. Selektor seniorske reprezentacije Srbije, Svetislav Pešić, je za sebe rekao da je „demanding coach“. Za sebe smatram da mnogo zahtevam i tražim od svojih igrača tokom treninga, igre. Iz toliko zahteva i detalja proističe mnogo korekcija i saveta kako nešto popraviti, uvesti i uraditi. Nemam konkretan odgovor na vaše pitanje ali najveći problem kod većine igrača je taj što svaku korekciju i ispravku doživljaju lično. Taj fenomen je prisutan u svakoj ekipi. Težimo tome da shvate da se ne plaše grešaka i da svaki savet i sugerisanje trenera shvate na pravi način a jedini pravi način se ogleda u tome da želimo time da im pomognemo i da verujemo u njih. Želimo da postanu najbolja verzija sebe. Moraju biti spremni da rade na sebi, da slušaju trenere i da shvate da dok im trener nešto priča, savetuje, pokazuje da je to znak da i dalje veruje i da računa na njih. Pravo čudo je kako jedan mali detalj u igri može da promeni sve, zar ne?
Koji su tvoji trenerski planovi u narednom periodu i narednoj sezoni?
Rad u klubu kakav je Partizan 1953 ima svoju težinu i dodatnu odgovornost. Klub sa ogromnim košarkaškim imenom, brend. Zadovoljan sam što sam deo jedne takve priče. Trenutno razmišljam samo o svojoj ekipi, svom timu i preokupiran sam da svaka od njih svakim treningom bude barem za 1% bolja nego pre samog treninga. Ceo fokus mi je na završetku sezone. Što se tiče mojih trenerskih planova, ambiciozan sam. Želim da napredujem, posvećen sam i spreman da učim još više. To je ono što treba da bude plan svakog kolege, prvenstveno. Tokom leta, imaću tu čast da budem deo mnogih domaćih i inostranih košarkaših kampova te se nadam da će to biti samo nastavak ove jedne lepe priče. Počeo sam da treniram košarku gledajući reprezentaciju Jugoslavije oblačeći dres Predraga Stojakovića, odrastao sam i igrao sanjajući da nosim dres reprezentacije Srbije jednog dana, kao nešto najsvetije. Isto važi za mene i u ulozi trenera.
