Važnu ulogu u ekipi, pored Aleksandre Stanaćev, imala je Katarina Zec, koja je pomogla svojoj ekipi da rezultatom 3:2 u seriji savlada prošlogodišnjeg prvaka, ekipu Polkovicea za koju nastupa Saša Čađo.
Košarkaški put preko Crvene zvezde, Art Basketa u Srbiji, pa preko Španije i Amerike, vodili su karijeru Kaće Zec. Poslednja destinacija ove sezone bila je pun pogodak – odlazak u Poljsku u ekipu Lublina.
O protekloj sezoni, utiscima, palnovima za dalje, razgovarali smo sa Katarinom Zec.
Kada si stigla u Lublin tokom sezone, da li su u klubu verovali da mogu do titule?
Trenutak u kom sam došla bio je malo nezavidan jer su se devojke već dobro upoznale i kroz razgovore i sastanke često se provlačila priča o prethodnoj sezoni koja je za Lublin bila jako uspešna. To je samo po sebi ostavljalo puno pritiska na nas igračice tako da smo to pokušavale da kanališemo i potisnemo, ali mislim da nismo ni sanjale da možemo da dobijemo Polkowice u finalu i da ostvarimo jos veći uspeh.
U plej-of ste ušli sa četvrte pozicije i savladali dve ubedljivo najbolje ekipe iz ligaškog dela na putu do titule. Šta se to promenilo u vašem timu?
Da budem potpuno iskrena, mislim da se kod nas taktički ništa nije promenilo. Međutim, psihološki gledano, mislim da smo naučile da stvari koje se ne tiču košarke ostavimo po strani i fokusiramo se na trenutak i za to smo zaslužne sve, a pogotovo psiholog sa kojom smo često radile. Mnogi kažu da smo imale dosta sreće jer je Gorzow imao puno problema sa povredama u polufinalnoj seriji, ali na kraju krajeva tu sreću treba zgrabiti i sve što se desilo nije nikakva slučajnost.
Kome si posvetila titulu?
Ovu titulu posvećujem mojim bliskim članovima porodice koji su tokom ove sezone imali i još uvek imaju zdravstvenih problema i zbog kojih mi je ova sezona bila posebno teška.
U kojoj meri si zadovoljna svojim igrama?
Ja baš nikad nisam zadovoljna, ali mogu da kažem da sam se super uklopila kad sam stigla u Poljsku i da sam shodno tome dobro i igrala. Kako je sezona odmicala, dosta smo oscilirali kao ekipa a i pojedinačno. Na kraju je bitno što smo uspeli da završimo na najbolju mogući način i sve manje dobre partije padnu u zaborav.
Kapiten ti je bila Aleksandra Stanaćev. Nekako vam se košarkaški putevi često prepliću kroz klubove i reprezentaciju, koliko olakšava život kada u timu imaš nekog da porazgovaraš na srpskom?
Svakako da znači jer je Aleksandra bila povratnik u tu ekipu pa je mogla da mi ukaže na stvari koje trener traži, ali iskrena da budem meni daleko više znači što se ona setila da me pozove tad u oktobru kad smo pričale o mom dolasku, i u suštini, sve je bilo na njenu inicijativu. Ja stvarno nisam znala da je Lublinu potreban bek u tom momentu, tako da sam tu odluku donela bez razmišljanja.
Deo si reprezentacije, šta za tebe znači igranje za nacionalni tim?
Znači težak rad, puno strpljenja, znoja i suza, ali na kraju uvek završimo sa osmehom.
Da li ti se dopao Lublin kao grad?
Jeste u smislu veličine jer ima sve što mi je potrebno, ali putovanja su nam bila strašno dugačka jer je Lublin blizu Ukrajine pa je skoro svako gostovanje bilo preko 8 sati u jednom pravcu.
Lublin je blizu granice sa Ukrajinom, da li ste osetili ono što se dešava tamo?
Ja lično nisam ništa videla, ni čula. Sve je funkcionisalo najnormalnije moguće.
