Ako treba tražiti dobar primer u ovom svetlu, onda je to Aleksandra Stanaćev, kapiten Lublina koji je, uprkos mnogim prognozama, postao šampion Poljske.
Sa Aleksandrom smo razgovarali o netom završenoj klupskoj sezoni u Poljskoj.
Da li ste na početku sezone verovali da možete do titule? Koji su bili ciljevi koje ste postavili?
-Da li smo verovali? Sigurno da nismo, ali smo nadali. S obzirom da smo i prošle godine igrali finale lige i izgubili od Polkowica, ovde godine smo se nadali istom rezultatu ili osvajanju titule. Imali smo dosta problema u ekipi. Od početka uvek je neko falio, prvo povreda Maše Janković nas je dosta poremetila, nismo dugo mogli da nađemo četvorku, promenili smo 2-3 beka tokom sezone, dok se nisu kockice na kraju sklopile.
U plej-of ste ušli sa četvrte pozicije i savladali dve ubedljivo najbolje ekipe iz ligaškog dela na putu do titule. Šta se to promenilo u vašem timu?
-Znali smo da neće biti lako, pogotovo protiv Gorzuwa koji je imao sjajnu ekipu i igru. Cele sezone su bili prvi. Ali smo znali da ćeemo se boriti do kraja i pokušati da uđemo u finale. Psiholog ekipe nam je dosta pomogla oko samopouzdanja. Verovali smo jedni u druge i stručni štab je verovao u nas.
Kakav je bio osećaj primiti i podići pehar kao kapiten ekipe?
-Stvarno velika čast da kao kapiten u tuđoj zemlji podignem pehar. Bila sam veoma srećna smo smo šampioni Poljske, pokazalo se da je na kraju ipak bila dobra odluka da ostanem u Lublinu i drugu godinu.
Kome si posvetila titulu?
-Titulu sam posvetila porodici, i ljudima koji veruju u mene.
Sajt Eurobasket te je svrstao u idealnu drugu petorku prvenstva, druga si u ligi po broju asistencija. U kojoj meri si ti zadovoljna svojim igrama?
-Čast mi je da budem u drugoj petorci Eurobasketa, zadovoljna sam svojim igrama ove godine. U suštini, svake godine sam bila zadovoljna svojim igrama, svaka godina je bila pokazatelj za napredak, i za stepenicu više, a ova titula je samo nagrada za sve godine i leta u kojima sam radila na sebi, i trudila se.
U timu si bila sa Katarinom Zec. Nekako vam se košarkaški putevi često prepliću kroz klubove i reprezentaciju, koliko olakšava život kada u timu imaš nekog da porazgovaraš na srpskom?
-Da, Kaća Zec je isto bila sa mnom u ekipi. Kako sam već rekla, zbog povrede Maša Janković je izostala na početku, ali je Kaća došla i unela neku novu energiju u tim. Dosta mi je značio njen karakter na treninzima i utakmicama, znala sam da će pomoći timu u svakom momentu. Poznajem je iz Zvezde i mislim da nam je njen profil igrača trebao u tom trenutku u timu.
Sa reprezentacijom si obezbedila plasman na Evropsko prvenstvo. Šta za tebe znači igranje za nacionalni tim?
-Igranje za nacionalni tim za mene uvek predstavlja posebnu draž. Ja volim da igram za Srbiju, i to je bilo i od kada sam bila u mlađim kategorijama, a i sada.
Da se vratimo malo nazad, prošla si sve mlađe reprezentativne selekcije. Koliko to iskustvo znači za kasniju karijeru, bilo klupsku bilo reprezentativnu? Iz trofejne generacije na poslednjem okupljanju bila je nekolicina igračica, Topuzović, Vučković, Stanković, Crvendakić…
-Iskustvo koje se stiče godinama svakako znači. To se ne vidi odmah, ali na kraju ti pomogne da shvatiš neke stvari i na terenu i van njega. Iskustvo donosi strpljenje, tako da je to jedan bitan faktor za mene, pošto nisam baš strpljiva osoba 😂 Drago mi je da je, da kažem, ta generacija ‘94 ‘95 i Crvendakić koja je ‘96 ponovo na neki nači na okupu, bar nas nekoliko 😊 Uvek sam volela da igram sa njima, lako smo se razumele i znale smo koji je naš zadatak.
Odomaćila si se u Lublinu. Kakav je grad za život?
-Lublin je vrlo lep grad za život, dovoljno velik da imaš stvari i mesta koje možeš posetiti i obići. Lublin je grad manje-više sličan Novom Sadu po veličini.
Lublin je blizu granice sa Ukrajinom, da li ste na bilo koji način osetili ono što se dešava tamo?
-Lublin jeste blizu Ukrajine, ali se ništa ove godine nije osetilo. Jedino prošle sezone smo morali da menjamo halu zbog izbeglica koje su bili smešteni tamo.
