Nakon sezone koju je uspešno provela u ekipi Radivoj Koraća, nakon osvojene medalje na završnom kadetskom turniru, košarkaški, trenerski put Milicu Janković je odveo u Podgoricu, u ekipu Budućnosti.
O svojoj prvoj sezoni provedenoj u Budućnosti, ambicijama, kako svojim tako i klubskim, razgovarali smo sa Milicom Janković.
Kako ocenjuješ sezonu provedenu u Budućnosti iz Podgorice?
Prilično sam zadovoljna sezonom, mada je sigurno moglo i još bolje. Bilo je dosta rada ali ono najbitnije je da su deca shvatila svoje zadatke na pravi način i napredovala.
Koja su tvoja zaduženja u klubu?
Moj primarni posao u Budućnosti je rad sa pionirkama i mlađim pionirkama, kao i individualni rad sa mladim igračima.
Koji su ciljevi u radu sa mlađim kategorijama u klubu?
U razgovoru sa čelnim ljudima kluba predočeno mi je da je primarni cilj da se napravi baza koju bi činile podgoričke devojčice. U mojoj prvoj sezoni to smo u većem delu uspeli, mlađe pionirke su osvojile zlato, pionirska ekipa za sledeću sezonu izgleda prilično kompaktno sa već lepo izraženim radnim navikama. Suština je da je neophodno da iz te dve, tri, generacije u dogledno vreme izađe barem jedna, dve devojke koje će nastupati za seniorski tim Budućnosti.
Šta bi izdvojila kao specifičnosti rada u Budućnosti?
Rad sa mladima je sam po sebi specifičan, psihološki i pedagoški pristup u ranim godinama najbitniji. Ono što je specifično i što odvaja Budućnost od većine klubova jesu brojni termini za individualni rad.
Mlade igrače, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
Da, trener pored porodice i nastavnika u ovom dobu učestvuje u vaspitanju i oblikovanju deteta. Ne znam šta bih izdvojila kao najteže, ali po mom mišljenju najbitnije je naučiti ih da je poštovanje sebe, saigrača i protivnika jako važno, da shvate da uz dobru organizaciju i veliku ljubav sve može da se postigne i da se talenat bez rada gasi.
Da li su mlađi igrači generalno svesni i umeju da cene to što imaju mogućnost da rade sa trenerima koji imaju bogatu karijeru iza sebe?
Mislim da jesu, i da cene. Naravno, kao i u svakom poslu potrebno je da rad bude posvećen, da oni kroz način rada, vežbe i pojašnjenja steknu poverenje u trenera. To je uvek dvosmerna ulica, koliko im se pruži toliko i vrate.
Svi se slažu da je rad sa mladima najvažniji, ali je isto tako činjenica da se ogroman broj mladih igrača „izgubi“ u mlađim selekcijama. Šta presuđuje?
Više je presudnih faktora tu. Previše obaveza i aktivnosti van škole i treninga im skreće pažnju sa puta, a tehnologija da ne pričamo, ali to sve prati današnje vreme i nekako ne možemo imati uticaj. Ono što ja vidim kao problem je činjenica da na prostorima bivše države ne postoje adekvatne juniorske lige, a po meni te dve godine čine možda najbitniji deo u razvoju. Deca iz kadetskog uzrasta, a to je 16,17 godina idu direktno u prve timove. Zamislite koliko se njih izgubi u međuvremenu, jer svako je različit, neki kasnije sazrevaju fizički, i nije lako napraviti procenu o košarkaškom kvalitetu igračica ako nije kompletno formiran.
Na šta daješ poseban akcenat u svom radu?
Ne bih mogla da izdvojim na šta dajem poseban akcenat. Opet, svaka selekcija nosi svoje boljke, koje pokušavam da rešim. Vodim se samo time da igrače sa kojima radim obučim maksimalno svim košarkaškim elementima koji su prisutni u njihovom uzrastu. Ono na čemu insistiram je da budu vredni, požrtvovani i odgovorni. A sa druge strane ja se trudim da im budem tu za svako pitanje, da im verujem i izvučem najbolje od njih.
Koje su lične trenerske ambicije, imaš li dugoročne planove?
Kažu, pravi planove da ti se Bog smeje. Sigurno da imam neke želje, neke su se već i ostvarile. Verujem da samo treba dati sve od sebe i raditi na sebi, pa će i želje postati stvarnost.
Radila si sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtiš?
Da, imala sam sreće da sam radila sa velikim trenerskim imenima i mislim da sam od svakoga naučila barem nešto. Ali bih izdvojila trojicu koja su ostavila najveći pečat, Branko Panić, Nikola Radić i Miguel Mendez. Profesor Panić, koji nas je okupljao dok smo bili još đaci prvaci, vikendima od 7h ujutru i učio nas da budemo redovni. Trener Nikola koji me je uveo u sve tajne košarke, koji je znao da na lep način odvoji talentovanije i radi sa njima beskrajno a da pri tome ničim nije degradirao niti umanjivao zasluge ostalih. I negde pred kraj karijere Miguel Mendez čiji metod rada i odnosa prema igračima je možda ostao najupečatljiviji. Uvek je potencirao da je ljudski kvalitet najbitniji i da svako na svoj način doprinosi uspehu tima, pokretna enciklopedija u košarci, prijatelj i psiholog na terenu. Mislim da sve njegove titule evrolige i prvenstava dovoljno govore o njemu.
Na šta si se najteže navikla kada je u pitanju život u Podgorici?
Podgorica je zaista lep grad, i nije bilo teško navići se. Vrućina i sever kao dve stavke koje mi teže padaju.
Da li imaš dovoljno slobodnog vremena i kako ga provodiš?
Nađe se uvek vremena za knjige i dobar film, naravno, i za prijatelje i čašicu razgovora da poprave i najlošiji dan.
