Na poziv Marine Maljković, sa kojom je sarađivao u reprezentaciji, dugogodišnji trener Vrbasa odlučio je promeni kontinent i prihvati se posla u mlađim kategorijama u Šangaju.
Sa Mudrešom smo razgovarali o njegovim iskustvima iz Kine.
Šta je presudilo da Evropu zamenite Azijom?
-Marina Maljković, ona me je dovela ovde, posle obavljenog razgovora sa njom i Milošem Pađenom odlučio sam da prihvatim ponudu.
Koliko ste bili upoznati sa košarkom u Kini pre odlaska?
-Njih dvoje su me upoznali sa situacijom u klubu i načinom rada u klubu.
Trenutno radite sa mlađim kategorijama. Šta bi izdvojili kao specifičnosti takvog rada?
-Jako puno vremena poklanjam pravilnom izvođenju tehničkih elemenata, posebno radu na sitnim detaljima.
Mlade igrače, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
-U ovim vremenima gde su deca sve manje napolju i gde im je sve dostupno, najteže mi je da ih nateram da razmišljaju i da imaju fokus na treningu.
Da li su mlađi igrači generalno svesni i umeju da cene to što imaju mogućnost da rade sa trenerima koji imaju bogatu karijeru iza sebe?
-Iskreno, oduševljen sam sa klubom i sa mojom decom, svakim danom oni pokazuju poštovanje prema meni. Sa mnom nije lako sarađivati zato što tražim fokus ceo trening i to ne samo igrača nego i stručnog štaba. U Srbiji me vide kao strogog trenera a ovde sam previše blag hahaha
Svi se slažu da je rad sa mladima najvažniji, ali je isto tako činjenica da se ogroman broj mladih igrača „izgubi“ u mlađim selekcijama. Šta presuđuje?
-Ne bih ja rekao da se izgubi, onaj koji ima glavu i karakter taj će da nastavi da igra, ne mogu svi da igraju košarku na visokom nivou.
Imate iskustvo u radu sa reprezentacijama i u radu sa klubovima. Koja uloga vam više prija, reprezentativni ili klupski rad?
-Reprezentacija je čast i obaveza da u svakom trenutku pomogneš svojoj zemlji, klub je svakodnevni posao gde svaki trener uz dva treninga po dva sata mora bar još četiri do pet sati dnevno da radi na sebi i analizi svega što je urađeno i šta treba da se uradi. Obožavam obe uloge jer je uz moju porodicu meni košarka sve u životu.
Koja misao vas vodi prilikom selektiranja ekipe za sezonu?
-Ljudski kvalitet i karakter.
Radili ste sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtite?
-Dva trenera su mi puno pomogla, Zoran Tir u jednom delu mog razvoja i u drugom Marina Maljković kojoj sam posebno zahvalan na svemu što je uradila za mene.
Koje su Vaše lične trenerske ambicije, imate li dugoročne planove?
-Moja ambicija je da svaki dan moja deca budu bolja nego prethodnog dana, kad je tako ja sam srećan, nemam dugoročne ambicije.
Koliko se život u Kini razlikuje u odnosu na Srbiju?
-Život je totalno drugačiji, da nije bilo Miloša Pađena vratio bi se kući. Bilo mi je jako teško. Međutim, sad se osećam kao kod kuće. Očekujem da mi se ove godine porodica pridruži, najteže mi je što nismo zajedno. Kinezi su fantastičan narod, izuzetno vole i poštuju Srbiju i cene rad, predusretljivi su, uvek hoće da pomognu.
Na šta ste se najteže navikli u Kini?
-Hrana, na to se nisam navikao.
Kineze ste učili da pevaju na srpskom. Kako vi stojite sa kineskim jezikom?
-Da, jesam. Ja sam veliki navijač Partizana, prva pesma koju sam ih naučio bila je „Sve za ljubav, sve za Partizan“ haha. Biće toga još. Kineski, iskreno, jesam nešto malo savladao, jako je težak.
Da li imate dovoljno slobodnog vremena i kako ga provodite?
-Nemam puno slobodnog vremena, samo mi je nedelja slobodna, taj dan smo obično na nekom ručku u gradu.
Da li pratite naša takmičenja?
-Da da, pratim dosta utakmica. Ustajem noću da gledam, prvo moj Vrbas, posle Vrbasa moja dva prijatelja Sašu Jovanovića i Vuka Stepanovića. Očcekujem da Saša igra bar jedno finale, a posebno sam oduševljen kako Vuk radi i kako mu ekipa napreduje. Sve za pohvalu. Imamo u Srbiji mladih perspektivnih trenera.
Za kraj bih svima čestitao novu godinu i Božićne praznike, sa nadom da svi budemo zdravi i da ovo ludilo prestane. Veliki pozdrav iz Šangaja.
