Svakako, u centru pažnje bi bili uspesi reprezentacije, koja je pravo osveženje na evropskom i svetskom nivou. Četiri medalje, mnoštvo sjajnih utakmica i poteza, kao i individualne nagrade bili bi sjajan scenario pomenutog filma.
Uspesi reprezentacije su svakako zidovi kuće, ono što je lako uočljivo i prepoznatljivo, a poznato je da je svaka kuća jaka onoliko koliko su jaki temelji. Ti temelji, na kojima sve počiva a nisu u prvom planu, se nalaze u Sazonovoj 83.
Jasno je da je ženska košarka u Srbiji od 2011. godine jedan ozbiljan projekat i da je pravu renesansu doživela otkako je u prelepo uređenoj kancelariji koja svedoči svim pomenutim uspesima ušla Ana Joković.
Sa prvom damom srpske ženske košarke tradicionalno smo razgovarali početkom nove godine. Sumirali smo prethodnih 365 dana, koji se ne mogu nikako drugačije podvesti nego kao još jedna fantastična godina u nizu. Dotakli smo se lepih dešavanja koja će sijati narednih godina i decenija u sećanju svih kojima je srpska ženska košarka draga, ali pričali i o delu problema koji muče igru između dva obruča i koče još brži napredak.
Takođe, deo razgovora je bio posvećen izazovima pred kojima se nalazimo u novoj 2022. godini, a koji će se još jednom utemeljiti u izrazu „pakleni rad“, kao i minulih godina.
Organizaciono, doveli ste do perfekcije sektor za žensku košarku, a taj zaključak ne izvodimo po sistemu „samohvale“. Svedoci smo da pohvale na vaš račun stižu sa svih strana, kao što je to bio slučaj kada je reprezentacija gostovala u Hrvatskoj u kvalifikacijama, ili kada je nedavno selekcija lige igrala protiv Republike Srpske.
-Kao što i svake godine pričamo na tu temu, sigurno da bez mukotrpnog i posvećenog rada, borbe i odricanja u poslednjih deset godina, ne bi došli do ovog nivoa. Prija kada čujete pohvale sa svih strana, drugih saveza i federacija. Košarkaški savez Srbije, posebno sektor za žensku košarku je puno odskočio. Iz godine u godinu smo sve bolji i bolji. Postavili smo sistem koji funkcioniše i sada samo ide nadogradnja. Kada smo pomenuli utakmicu u Zaboku u Hrvatskoj pohvalila bih organizaciju i Branku koja je zadužena za taj deo, stvarno smo se dva dana sjajno osećali.
Pohvale, ali i poverenje, stižu i od FIBA koja je ponovo neka velika takmičenja dodelila Srbiji.
-Svi vole da igraju kod nas, svi govore da smo sjajni domaćini. Po prirodi smo gostoljubivi i dobro radimo taj posao. Godinama nešto organizujemo, tako ćemo i u 2022. imati kvalifikacije za Svetsko prvenstvo za košarkašice, dok će Niš biti domaćin juniorskog Evropskog prvenstva za muškarce. FIBA prepoznaje naš rad i ima poverenje u nas.
Pomenuli ste da smo domaćini kvalifikacionog turnira. Poslednjih godina smo imali priliku da uživo vidimo najjače svetske selekcije u Beogradu, poput Amerike. Sada dolazi Australija, kao jedan od rivala u grupi, uz Južnu Koreju i Brazil. Kakva su vam očekivanja?
-Australija je domaćin i direktno se plasirala. Sigurna sam da neće doći u najjačem sastavu. Mi smo uradili smenu generacije i biće jako teško. Mnogi kažu da smo se već plasirali, ali ne volim da tako pričamo pre takmičenja. Idemo korak po korak. Ne trebaju nam pritisci, poslednjih deset godina, a takav je Marinin sistem, mi se bez buke, mirno i tiho spremamo za takmičenje. Da će biti teško biće, da nam je cilj da se plasiramo na Svetsko prvenstvo, jeste. Time bi nastavili kontinuitet uspeha ženske košarke. Uvek je najvažnija prva utakmica. Videli ste u Valensiji kako se sve okrenulo u poslednjih minut i po. Treba verovati do kraja sa našom reprezentacijom. Prvo nas malo sekiraju a onda od nemogućeg naprave moguće. Tri iz grupe idu dalje, prvo igramo sa Južnom Korejom. Videli ste letos koliko smo se mučili sa njima, mnogo teško je bilo protiv njih. Sa Brazilom dugo nismo igrali, sa Australijom smo igrali i imamo pozitivan skor.
Kada sumiramo 2021. godinu onda centralni deo zauzimaju dva velika takmičenja, koja su sticajem okolnosti igrana u samo mesec dana razmaka. Pre godinu dana ste u intervjuu za portal kosarka24.rs rekli da je cilj jedna medalja. Kako iz današnje perspektive gledate na naporno leto?
-Svako će vam reći da je ovo bila najteža godina. Prvi put smo se susreli sa time da dva velika takmičenja budu u mesec dana, da se Evropsko prvenstvo igra mesec dana pre Olimpijskih igara. Bila je viša sila, ali to nije dobro. Ne može da se uradi sve kvalitetno tokom priprema, ne može da se tempira forma… Videli ste da je epidemija korone dosta uticala. Naš primer je Sonja Vasić koja je imala pozitivan nalaz između Valensije i Tokija, što je poremetilo sve. Videli ste i na kraju Tokija da su igračice bile istrošene, nisu imale snage. Njima zaista kapa dole i Marini. Rekla sam prošle godine da nam je cilj jedna medalja na ova dva takmičenja, i to se obistinilo. Nisam bila sigurna na kom takmičenju ćemo osvojiti medalju. Kada je počelo prvenstvo u Valensiji bila sam sigurna da ćemo osvojiti medalju na Evropskom prvenstvu. Imali smo u Valensiji praktično četiri finala u šest utakmica, u grupi je to bila Italija, posle od četvrtfinala Španija, Belgija i Francuska. Možda je najlakše bilo u finalu. Takođe je veliki uspeh četvrto mesto u Tokiju. Jedna mala sredina da bude četvrta na svetu, da igramo na dve uzastopne Olimpijske igre… da su nam to ponudili u januaru, ko to ne bi prihvatio.
Pored rezultata, evidentno je da je selektorka Maljković postepeno uvodila nove igračice. Kakva je perspektiva podmlađenog nacionalnog tima?
-Marina je kroz Evropsko prvenstvo i Olimpijske igre polako uvodila mlađe igračice u sistem. Počev od Anđele Dugalić i Maše Janković, a onda u Zaboku protiv Hrvatske su igrale one koje nisu bile u prvom planu letos. Provele su celo leto tu da bi ušle u sistem i bile spremne za ono što nas očekuje u 2022. godini. Ostao je kostur od 5-6 igračica koji će mnogo značiti mlađim igračicama da što pre pređu neku granicu koju su na primer nešto ranije morale da pređu Aleksandra Crvendakić ili Dragana Stanković. Naravno, iskustvo je na prvom mestu. Verujem u ovu ekipu. Niko ne može da obeća medalje, ali će u narednom ciklusu veliki uspeh biti da se plasiramo na velika takmičenja poput Svetskog prvenstva i narednog Evropskog prvenstva. Mislim da smo pobedom u Zaboku napravili veliki korak ka plasmanu na EP 2023.
Šta ste videli na toj utakmici u Hrvatskoj, kada je ekipa u pitanju?
-Sonje i Jelene nema, ono što se očekivalo od nje i videlo se u Zaboku, lider reprezentacije je Aleksandra Crvendakić. Tu je kapiten Tina, zatim Neca, tu je Saša, Anderson, Stanković i dolaze mlađe igračice. Ono što sam videla u Hrvatskoj, lepo to izgleda, naravno potreban je veliki rad. Letos su mlađe radile skoro tri meseca i evidentan je veliki napredak u njihovoj igri. Opet se vraćamo na problem i loš rad po klubovima. Jako malo se i u Prvoj i u Drugoj ligi radi individualno, izuzev nekoliko klubova. Deca moraju više da rade na sebi. Katastrofa je da nam u kadetskoj selekciji dođu deca koja ne znaju tehničke stvari, a da ne pričamo o taktičkim stvarima. Nije moj posao da pravimo trenere, moj posao je da uložimo i pomognemo šta i koliko možemo. Pod hitno tu mora nešto da se menja jer nećemo imati koga da nam radi.
Minulog leta i mlađe selekcije su ostvarile zavidne rezultate. U kojoj meri ste zadovoljni njihovim učinkom?
-Znamo za mladu selekciju da je dugo u sistemu sa Milošem Pavlovićem koji je pravio odlične rezultate. Pohvalila bih juniorsku selekciju sa Milanom Vidosavljevićem koga bih pohvalila za profesionalan i odličan rad sa tom decom. Znamo kakva su deca bila na prvom treningu, a čelendž završile na prvom mestu sa svim pobedama. Najmlađa kadetska selekcija sa selektorkom i legendom naše ženske košarke Biljanom Stanković je najškakljivija. Jako se malo radi ne samo u klubovima Prve i Druge lige nego i u trećem rangu i klubovima koji imaju samo MK kategorije. Deca ulaze sa dosta straha, to im je prva reprezentacija. Dosta je povukla, bila i MVP Marija Avlijaš, koja je veliki talenat i bila lider kadetske selekcije, a već nastupa u seniorskoj kategoriji svog matičnog kluba. Mogle su i ostale igračice više da pokažu jer ima tu dosta perspektivnih igračica. Doveli smo i dve igračice iz Bosne Milicu Đokić i Anu Milanović. Ali dalji njihov rad zavisi od klubova. Puno radimo sa dijasporom. Svi su iznenađeni jer misle da imamo strance u mlađim selekcijama. Nemamo ih, sve su to naša deca. Na pripreme kadetske selekcije dolaze deca iz raznih delova sveta, kao što je to bio slučaj sada da dođu deca iz Australije, Francuske, Rumunije i BiH. I sramota je da na pripreme dođe dete iz Australije, kao i dete iz Francuske i Banja Luke po najvećem kijametu i nepovoljnom epidemiološkom situacijom, a deca iz Srbije iz raznih klubova, da ih ne imenujem, ne dođu na kontrolne treninge zbog snega i korone. Jako uspešno leto što se tiče mlađih selekcija. Šteta što već dve generacije nemaju Evropska prvenstva zbog kovida. Imamo kvalitet da budemo A divizija. Sa druge strane, uopšte nisam pristalica da kadetkinje moraju da budu u A diviziji. Mi nemamo nikakve šanse da dostignemo najboljih 4-5 reprezentacija, pa deca gube utakmice po 40 razlike. Mi kasnije dostignemo njihov nivo. Ali me brine loš rad po klubovima.
Na šta konkretno mislite?
-Ono što mene brine, a o čemu pričam poslednjih deset godina, a tek ću da pričam, je nedostatak struke i jako loš rad u pojedinim klubovima. Mogla bih da pohvalim samo neke klubove koji su podigli rad. Ima milion stvari koje nisu vezane samo za novac. To je rad. Snimamo pojedine treninge sa decom po regionima, posle ja to gledam. Ove sezone testiramo decu 2007-2009 godište. I šta vidim? Deca 2007. godište u pojedinim regionima ne mogu da izdrže treninge od sat i po. Mi jednom mesečno možemo da sprovedemo testiranje. One su ogledalo rada po klubovima. Ona ne mogu da izdrže trening, ona ne trče poslednjih 30-40 minuta na treningu. A današnja košarka pod broj jedan zahteva trčanje i fizikalije, bez toga ne možete da se bavite košarkom. Vidite da deca u klubovima imaju 2-3 treninga od po sat i po nedeljno, a ko zna koliko ih bude na treningu. Znamo da sa više od 15 devojčica ne možete da napravite kvalitetan trening. Pitajte selektore mlađih selekcija kakva su deca bila kada su došla, a kakva kad su završila pripreme. Šta deca rade tih 35-40 dana u reprezentaciji a šta ostalih 10 meseci po klubovima. Nemoguće je da mi u reprezentaciji ispravimo sve. To je ozbiljan problem i ja, iskreno, ne vidim rešenje, osim da o tome pričam ovako javno i da govorim da se jako loše radi po klubovima.
Posle dužeg vremena, u minuloj godini smo bili svedoci i učešća jedne naše ekipe u evropskim takmičenjima. Kakvo je Vaše mišljenje o učešću Crvene zvezde u Evrokupu?
-Zvezdi je jako puno značilo tih osam utakmica u Evrokupu. U poslednjih desetak godina su samo Zvezda i Partizan igrali Evropu. Mislim da će sledeće godine Zvezda biti na još većem nivou. Ideja je da se ne dovode strankinje, sad je nažalost moralo tako, već da se vraćaju naša deca nazad. Kao što je Marina u Partizanu dve godine pravila okosnicu reprezentacije. To je ideja i sada, ne samo Zvezde već bilo kog drugog kluba. S obzirom da je to prvi izlazak ove generacije, to je sve njima novo. Zvezdi je falio centar, nisu mogli da nađu, a upravo su gubile utakmice od ekipa koje su imale dominantne petice. Da vam ne pričam koliko su rivali imali veće budžete. Praktično, Zvezda je igrala protiv tri evroligaške ekipe. Zvezda je sve sem poslednje utakmice u Valensiji bila ravnopravna. Mislim da su se dobro pokazale za prvu godinu. Stekle su iskustvo kako to treba dogodine da izgleda. Vidite koliko klubova i iz kojih zemalja igraju Evropu, i zato ohrabrujem naše klubove da igraju Evropu.
Koliko je realno da imamo svake godine predstavnike u Evroligi i Evrokupu?
-Ovim apelujem i na druge klubove da igraju Evropu. Po meni, trenutno je bolje igrati Evropu nego regionalno takmičenje koje po mom mišljenju nije na nivou kakvo je nekada bilo i kakvo treba da bude. Mi činimo uslugu drugima, mi i donekle Hrvatska imamo lige od 10-12 klubova. Bolje je da u bliskoj budućnosti još neka ekipa igra Evropu. Što bi Mađarska bila bolja od nas? Njihova reprezentacija nema uspehe. Oni imaju dve ekipe u Evroligi, pet u Evrokupu. Sedam ekipa igra evropska takmičenja. Ne može niko da me ubedi da su oni bolji od nas u bilo čemu. E sad, stoji priča da su tu potrebna neka ulaganja. Ali imamo situaciju da klubovi poslednje dve godine dobijaju pare, ali ja ne vidim neki pomak. Znam budžete svakog kluba. Znam koliko ko dobija od lokalne samouprave. Oni moraju da shvate, to nije samo priča ja sam predsednik ili direktor kluba, grad mi da pare i to je to. Zna se šta im je posao, da obezbede novac i mimo grada i lokalne samouprave i tako naprave najbolje uslove za normalno funkcionisanje kluba. A ne samo da se oslanjaju na lokalne samouprave.
Tokom ovih tradicionalnih intervjua dotaknemo se i masovnosti. Još pamtitmo podatke od pre desetak godina sa jedva preko hiljadu košarkašica, ili one od pre pet kada je u Srbiji egzistiralo 40-tak seniorskih klubova. Kakva je danas situacija?
-Imamo masovnost, to više nije problem. Imamo rekord ove sezone. Od 2011. od kad sam ovde vodimo evidenciju. Nikada nije bilo 125 ženskih klubova kao sada, od toga 58 seniorskih u tri ranga. Problem je nerad. Ne može neko da mi kaže, nemamo termine. Imate od marta-aprila otvorene mnoge terene po Srbiji pa radite preko leta. Tvrdim da je najgora situacija u Beogradu, jer beogradski klubovi ne primaju pare od lokalne uprave ako ne igraju Evropu. U unutrašnjosti je lakše doći do termina, samo treba da se radi.
Posebno lepa priča je vezana za južnu srpsku pokrajinu. Pomogli ste rad dva kluba, kakva je zaista situacija na KiM kada je ženska košarka u pitanju?
-Aktivirala su se dva kluba sa Kosova i Metohije, Trepča i Zvečan igraju treći rang. Deca će biti ubačena u sistem regiona. Puno mi je srce zbog posete tom regionu posle 2013. godine. Zahvaljujući Raško-kosovskom regionu se tamo ženska košarka ponovo aktivirala. Pozvali smo da budu naši gosti na utakmicama reprezentacije u Beogradu. Imaće našu pomoć, isto kao i klub iz Gračanice koji još uvek nije registrovan. Veliku zahvalnost dugujemo Tanji Živanović, koja je potpredsednica tog regiona i članica komisije za žensku košarku.
Za kraj, koje su vaše lične želje za novu 2022. godinu?
-Na prvom mestu zdravlje, pogotovo u ovo vreme pandemije, pa sve ostalo. Apelovala bih da se vakcinišu svi koji nisu do sada. Na poslovnom planu da što bolje organizujemo kvalifikacioni turnir i da 14. februara viziramo kartu za Sidnej i Svetsko prvenstvo.
OVO SAM JA
Lična karta: Datum i mesto rođenja/visina/pozicija/klubovi?
-16.7.1979, Beograd. Voždovac, Crvena zvezda, Budućnost, Miškolc, Ramat Hasaron, Lotos Gdinja, Crvena zvezda, Mladi Krajišnik.
Šta najviše ceniš kod sebe?
-Kod sebe najviše cenim iskrenost.
Šta Vam daje najjaču unutrašnju snagu?
-Hrabrost i moj karakter.
Kada bi mogla da promeniš jednu stvar kod sebe, šta bi to bilo?
-Kad bih mogla kod sebe nešto da promenim, to je da ne gledam ljude kroz sebe.
Za kojim talentom najviše žudiš?
-Talent za koji žudim je da znam da pevam, jer ne znam a volim kafane.
Koji je tvoj najveći strah?
-Strah od gubitka najrođenijih, što sam već iskusila.
Koje je tvoje najveće razočaranje?
-Razočaranje u ljude danas, mnogo je teško biti čovek u današnja vremena.
Da li se zbog nečega u životu kaješ?
-Ni zbog čega se u životu ne kajem, naknadna pamet ne postoji za mene i prošlost.
Na koje svoje postignuće si najponosnija?
-Najponosnija sam na sve što sam uradila od 2011. godine po prvi put za žensku košarku u Savezu pa do danas, jer do tada ništa nikada nije ni postojalo kada je ženska košarka u pitanju.
U koga imaš najviše poverenja?
-Najviše poverenja u životu sam imala u pokojnu majku koja mi je bila najveći i najbolji prijatelj, nažalost toga više nema.
Koju istorijsku ličnost posebno ceniš i zašto?
-Istorijska ličnost je Nikola Tesla.
Ko je tvoj heroj u stvarnom životu?
-Heroj u životu – pokojna majka.
Da li lako prihvataš komplimente, ili te zbunjuju?
-Ne volim komplimente u životu, uvek težim ka višim ciljevima.
Sa kim bi volela da provedeš jedan dan?
-Dan bi volela da provedem sa Stefanom, Dejanom i Ninom
Na šta bi potrošila pola plate?
-Pola plate bi uvek volela da potrošim na decu.
Koji ti je životni moto?
-Životni moto: Privilegija je u životu biti ono što jesi.
Da imaš tu moć, šta bi u Srbiji prvo promenila?
-Ufff teško pitanje. Mnogo što-šta bi promenila, a prvu stvar da više ne moramo da čitamo romane Bore Stankovića i gledamo takve serije kao što je „Nečista krv“ koje su se upravo emitovale. Kao ženu, jako me to poražava kako su se gledale žene nekada davno.
Kad novac ne bi bio važan, koji bi bio tvoj posao iz snova?
-Novac mi uopšte ne znači osim u onom delu koliko mi je potrebno da živim, posao samo da je vezan za sport i žensku košarku.
Koju si knjigu nedavno pročitala?
-„Ostrvo pacova i druge priče“.
Koliko ti znače društvene mreže?
-Društvene mreže mi znače samo onoliko koliko da imam kontakt sa prijateljima u inostranstvu.
Koja ti je osobina omiljena kod tvoje najbolje prijateljice?
-Omiljena osobina kod moje najbolje prijateljice mi je iskrenost.
Šta bi preporučila drugima da posete u Srbiji?
-Obići u Srbiji sve naše najlepše planine i manastir Đurđevi stupovi.
