Već u prvoj sezoni je postala jedna od ključnih igračica tima (prosek 10,3 poena, 6,1 skok, 1,8 asistencija), uz rekord karijere od 21 poena na utakmici protiv Templa.
Sa Katarinom smo razgovarali o sportskoj i akademskoj karijeri, ali i o umetničkoj strani po kojoj se ističe.
Tvoji pratioci na društvenim mrežama u poslednje vreme mogu da uživaju u zanimljivim vlogovima. Šta je osnovna poruka koju želiš da pošalješ drugima?
„Oduvek sam želela da govorim javno, da li to bilo pred kamerom ili pred velikim auditorijumom. Na žalost, godinama sam samu sebe sabotirala nekom mišlju da ja nemam šta da kažem, a što je u potpunoj suprotnosti od onoga što je zaista istina. U proteklih godinu dana sam zalečila mnoga ta potiskivanja i mogu da kažem, nekako, hrabro se otisnula u nešto što je odavno bila moja želja, a to je da ljudima prenesem svoja iskustva, misli i ideje o različitim stvarima iz života, te da svojim primerom makar na trenutak podstaknem nekoga da dela hrabro i dostojanstveno, ali i da možda pronađe utehu, tačku oslonca ili samo poistovećivanje sa mnom“.
U jednom od njih si istakla da si se vratila mnogim hobijima, poput muzike, slikarstva, književnosti… Ako bi rangirala, kako bi izgledala lista hobija?
„Književnost, poezija, umetnost, muzika su nekako svakodnevice koje je teško rangirati… Naravno, književnost je iz perioda srednje škole ostala ona ruka koja je pružena i u najlepšim, ali i u najtežim trenucima. Zato bih je i možda stavila na prvo mesto. Kada je košarka bivala teška i nesnosna, možda jedina stvar koja je bila uteha je upravo književnost. Zato je i toliko volim. Uvek je tu, uvek je spremna na lepu reč, na onu uzvišenu, na onu strogu i ispravnu. Što se ostalih hobija tiče, sve su to neke moje male izražajnosti. U svemu tome tražim sebe. Pa je tako teško odlučiti i staviti ih u kalup, jer je nemoguće. Svaki hobi izvlači iz mene nešto drugo, jedinstveno, a daje osećaj novog smisla, nove nade, lepote“.
Vratimo se na početak. Kako si i zašto počela da treniraš košarku?
„Košarku sam počela da treniram zbog Nemanje Blažića zvanog Triki… Znam da je ovo pitanje koje svi vole da postavljaju, a ovo odgovor koji sam dala nebrojeno puta. Prosto, tako je i to je jedini ispravan odgovor da je upravo on zaslužan za moj početak bavljenja košarkom“.
Košarci je prethodio fudbal. Šta je ono što si naučila na fudbalskim terenima, a sada primenjuješ u košarkaškoj karijeri?
„Često mi ljudi govore da se vidi da sam se bavila fudbalom pre košarke, verovali ili ne, po zagrevanju. Smatram da sam igrajući fudbal stekla, ne samo rad nogu, već i osećaj za prostor i pregled igre. Bila sam srednji vezni tako da to govori dosta toga“.
I pre odlaska u SAD bila si popularna u toj zemlji. Da li ti i u kojoj meri ono što si vežbala kroz mixtape pomaže u karijeri?
„Naravno da da. Vežbanjem mixtape streetball pokreta mi je pomoglo da imam neverovatan osećaj za loptu i svoje telo, kao da smo jedno“.
Kakve su ti impresije o kvalitetu NCAA D1 lige?
„NCAA D1 liga je izuzetno visokog kvaliteta. Počev od samog spremanja za utakmice, skauting, pripreme, treninzi, pa i same utakmice su na izvanrednom nivou. Smatram da su D1 programi izuzetni kada je u pitanju prelazni period igrača u profesionalne vode“.
U kojoj meri si zadovoljna svojom ulogom u timu i igrama ove sezone?
„Želela bih da kažem da je ova sezona možda i najlepša moja sezona do sada. Na početku sam imala značajniju povredu koja me je odvojila od terena na 3 meseca. Međutim, uspela sam da se vratim pre samog početka sezone. Tako da sam ušla u svoju utakmicu bez ijedne nedelje timskog treninga. To je izuzetno poremetilo moj ritam, te sam tokom cele godine “ganjala” formu i pokušavala da se uigram. Ove sezone sam provela izuzetno velike minute na terenu i to mi je otvorilo toliko vidika na polju košarkaškog pogleda na samu strategiju igre. Počela sam da obraćam pažnju na stvari na koje do sada nisam imala prilike, a sve je to došlo sa strane trenerove bezuslovne podrške i vere u moje mogućnosti. Po prvi put sam i osetila da košarka ne mora da bude destruktivna po psihu mladog igrača, na čemu sam izuzetno zahvalna svojoj trenerici“.
U čemu vidiš najveću razliku u načinu treniranja i stilu igre u Americi i Srbiji?
„Mislim da je najveća razlika pristup treniranju. Treninzi u Americi (u zavisnosti od koledža) mogu da traju i po 4 sata dnevno, što ume da bude zahtevno, ali sa druge strane i izrazito nagrađujuće. U Srbiji se najviše daje značaja timskoj igri i strategiji, dok je u Americi i pored toga, akcenat stavljen na individualni rad“.
Da li ti je bilo teško što si se tako mlada odselila tako daleko od kuće, prvo Španija, pa Amerika?
„U početku jeste bilo izuzetno teško. Ne zbog samog odlaska, jer sam od malena težila ka tome da živim u inostranstvu, već zbog samog načina života, prihvatanja odraslog i zrelog pogleda na svet, ali i na sebe i svoju svrhu. Svako ko je otišao mlad od kuće nekako se susretne kad-tad i sa nostalgijom, željom da se vrati nazad, pogotovo kada se dogode loši dani, pa čak i loši periodi. Doduše, kada se to prebrodi, sve je lakše. Sad već uveliko nemam probleme tog tipa“.
Jednom si izjavila da ti je san igranje u WNBA i osvajanje prstena. Da li je ta želja i dalje veoma jaka?
„Apsolutno i naravno da jeste. Ja ne odustajem tako lako, a pogotovo ne od nečega što sam zacrtala. Idem ka tome. A da li mi je zapisano da to i ostvarim, ostaviću neka vreme pokaže“.
Kakav je Ričmond za život? Šta bi turisti trebali da posete u gradu?
„Ričmond je lep, miran i umetnički grad. Nije bučan, ali je sasvim dovoljno nastanjen da ne bude dosadno. Ja nisam nešto preterano istraživala (hahaha), ali sve što mi je bilo potrebno, sve sam pronašla i u potpunosti sam zadovoljna. Ono što je prelepa stvar, jeste da su svi veći gradovi doslovno na jednu vožnju vozom, poput Vašingtona, Njujorka itd“.
Da li si imala dovoljno vremena da upoznaš Ameriku tokom putovanja sa ekipom?
„Rekla bih da sam obišla veće gradove, ali opšte je poznato da i kada se igra u nekom gradu i nije baš moguće osetiti njegovu pravu energiju, s obzirom na to da u njemu provedemo nepuna dva dana, a ulice i glavne znamenitosti gledamo kroz staklo autobusa“.
Imaš dva četvrta mesta na Evropskim prvenstvima i medalju sa B Evropskog prvenstva. Koliko ti to iskustvo znači za karijeru?
„Svako iskustvo je izuzetno značajno i svaki minut proveden u visoko kvalitetnom takmičenju znači mnogo“.
Šta za tebe predstavlja igranje za reprezentaciju?
„Igranje za reprezentaciju bi trebalo, koliko ja znam, da bude čast“.
Tokom karijere si igrala na nekoliko pozicija. Na kojoj se osećaš najudobnije?
„Uvek i oduvek na beku-šuteru. Ja sam skorer i ove godine mi je po prvi put data sloboda da napadam iz pika. Mogu da kažem da su moji omiljeni trenuci na terenu bila upravo čitanja pikova. Smatram da sam dosta napredovala u tom segmentu jer mi je dosta slobode, podrške i ispravnog usmeravanja dato“.
Šta bi navela kao svoju najveću unutrašnju snagu koja te pokreće?
„Najveća unutrašnja snaga je oduvek za mene bila moja vizija sebe i sopstva u budućnosti. Zvuči malo čudno, futuristički, ali to ko sam, šta sam i kakva ću osoba biti u budućnosti već živi u meni, doduše kao neka, za sad, neopipljiva materija. Prošla sam kroz mnoge životne transformacije svoje individualnosti i trebalo je da odbacim meke, detinje, ranjive delove sebe. Upravo odatle učestalo dobijam snagu, i svaki put sam sve jača i jača, upravo zbog osvešćenja koliko zapravo života ima u meni“.
Radila si sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtiš?
„Istina, radila sam sa mnogim trenerima, ali jedan će zauvek ostati u mom sećanju. U pitanju je moj kondicioni trener iz Arizone, Kris. Naime, tokom moje prve godine u Americi bio mi je najveći oslonac u timu, najbolji trener i pedagog. Dobio je premeštaj u NFL ligu na polusezoni i kada smo se pozdravljali zagrlio me je i rekao: “Obećaj mi samo jednu stvar, da ćes se brinuti o sebi”. Koliko god ta rečenica bila jednostavna, na mene je ostavila dubok trag, upravo zbog svega što je učinio za mene, zbog svakog malog vida podrške, zbog svakog treninga u pet ujutru na koji je odgovorio time što se pojavio uvek na vreme i što nije bio od onih koji smišljaju izgovore“.
Kako napreduje akademski deo?
„Akademski deo je poprilično dobar. Nivo akademskih studija u Americi nikad neće moći da se uporedi sa studijama u Srbiji, ali je zbog svakodnevnih sportskih obaveza odlično uklopljeno, taman da se sve postigne“.
S obzirom na obaveze i česta putovanja, koliko ti vremena ostaje za privatnost?
„U toku glavnog dela sezone jako je teško izdvojiti vreme za sebe. Učestala promena planova, dobijanje novih informacija u vezi sa putovanjima iziskuje da se telefon uvek drži u ruci, što, moram priznati, mene ponekad iznervira, jer i te kako volim svoj mir, vreme provedeno sa sobom i svojim mislima. Uhvatim poneki sat da pročitam nešto pred spavanje“.
Lična karta
Ime i prezime: Katarina Knežević
Datum i mesto rođenja: 4.7.2005. Beograd
Visina: 184cm
Pozicija: bek-šuter
Klubovi: KKŽ Crvena Zvezda, ArtBasket (Mega), KŽK Partizan, WBC Gran Canaria, University of Arizona, Virginia Commonwealth University
Fakultet/smer: psihologija
