Često se veruje da majčinstvo i karijera ne idu zajedno – da jedno mora da trpi. Statistike pokazuju da tek petina ljudi smatra da žena može biti i dobra majka i uspešna u poslu.
Kroz rubriku „Mame u košarci“ želimo da obavestimo društvo da uspeh na terenu ne umanjuje uspeh kod kuće. Snaga, posvećenost i ljubav koje majke unose u sport i porodicu dokazuju suprotno.
Gošća rubrike je Marina Radović.
Možeš li nam ispričati svoj put kroz košarku – od prvih koraka pa do današnjeg trenutka?
Od malena sam usmerena na košarku i prošla sam sve mlađe selekcije Crvene zvezde. Tokom studija sam igrala u drugoj ligi za Karaburmu, a po završetku fakulteta vratila sam se u prvu ligu i potpisala za novosadsku ŽKA. Nakon toga sam nastupala za Partizan, a zatim za Slogu iz Požege, sa kojom smo izborili plasman iz druge u prvu ligu, pre nego što sam se ponovo vratila u Partizan. Danas igram za Radnički iz Beograda. Van terena sam prvenstveno mama, a zatim i neko ko nastoji da uskladi sve obaveze i pronađe balans između sporta i života.
Kao mama, kako izgleda tvoj svakodnevni balans između majčinstva i profesionalne košarke?
Moja ćerka se zove Anja i ima pet godina. Ona bukvalno raste sa mnom na terenu, uz košarku i sport. Naravno da nije lako – često je veoma zahtevno, ali verujem da prepreke postoje samo ako ih sami sebi postavimo. Veliku zahvalnost dugujem porodici, jer bez njihove pomoći i podrške ništa od ovoga ne bi bilo moguće – oni su ti koji uskaču kad je najteže. Kada pronađeš lepe stvari u tome i shvatiš da ona sve proživljava zajedno sa mnom, onda sve postaje lakše.
Šta te je majčinstvo naučilo, a da ti danas pomaže i kao sportistkinji?
Majčinstvo me je mnogo ojačalo psihički i učinilo stabilnijom. Najveća snaga koju sam stekla je motivacija – kada znaš da nema nazad i da te neko gleda kao uzor, onda daješ i poslednji atom energije. Naučila sam da balansiram i da budem smirena, a to mi danas pomaže i na terenu i u životu.
Da li bi rekla da te majčinstvo učinilo snažnijom i otpornijom sportistkinjom?
Definitivno da. Slično kao što sam pomenula, osećam se psihički jače i mnogo otpornije na pritiske. Kada imaš dete, sve dobija drugačiju dimenziju – naučiš šta je zaista važno i odakle crpiš snagu. Na terenu to znači da igram smirenije i odlučnije.
Kako si uspela da uskladiš treninge, utakmice i roditeljske obaveze?
Roditeljstvo te natera da se prilagodiš i da budeš mnogo disciplinovaniji. Naučila sam da na vreme planiram obaveze i da treninge prilagodim dnevnom ritmu sa Anjom, ali kad imaš dete – tvoji planovi mogu da se promene u sekundi. Zato sam naučila da budem fleksibilna, da reagujem bez panike i da uvek pronađem način da završim sve što sam zamislila.
Porodica mi je bila ključna podrška u svemu tome, zahvaljujući njima uspela sam da ostanem posvećena sportu, a da pritom i ona ima svu pažnju koju zaslužuje.
Imaš li neki poseban ritual koji deliš sa ćerkom u vezi sa utakmicama?
Najviše mi znači kada dođe na utakmicu. Kada je bila manja, jedva je čekala poluvreme da me vidi i da me poljubi. Danas, odmah po završetku utakmice, istrči na teren u moj zagrljaj i pozdravi se sa celom ekipom. To je naš mali ritual i uvek mi ispuni srce.
Kako se tvoj pogled na pobede i poraze promenio otkako si postala majka?
Mislim da to dolazi više sa zrelošću nego isključivo sa majčinstvom. Naučila sam da analiziram šta sam pogrešila i da nastavim dalje, umesto da se predugo zadržavam u prošlosti. Poraz boli, ali me uči, a pobeda me podseća da uvek mogu više.
Koje prednosti ti majčinstvo donosi na terenu, a da možda nisu odmah vidljive drugima?
Rekla bih da su to staloženost i strpljenje. Ali možda još važnije od toga – naučila sam koliko je bitno kakav si čovek van terena, u svlačionici i u komunikaciji sa saigračicama. Kada znaš da nisi samo igračica, već i mama, dobiješ drugačiju širinu i razumevanje za druge ljude.
Šta ti danas daje najveću motivaciju da nastaviš da igraš uprkos svim izazovima?
Anja je moja najveća motivacija i moja snaga! Koliko god da sam umorna, tužna ili nervozna, kada je pogledam, znam da sve ima smisla i da vredi boriti se. Najlepše je kada nakon utakmice dotrči u moj zagrljaj – tada nestaje sav umor i pritisak.
Kada bi Anja jednog dana poželela da krene tvojim putem, kako bi reagovala?
Naravno da bih je podržala u svemu što izabere. Anja je odrasla u svlačionici, na terenu, u autobusu sa mojim saigračicama – košarka je deo njenog odrastanja. Već sa pet godina zna mnogo toga o igri, ali još je mala i ima vremena da sama odluči kojim putem će krenuti.
Primećuješ li razliku u načinu na koji se posmatraju sportisti i sportistkinje kada postanu roditelji?
Razlika je ogromna. Sigurna sam da i muškarci imaju svoje izazove kada postanu očevi, ali to nikako nije uporedivo sa majčinstvom, posebno dok je dete malo. Svi mogu da pomognu, ali majka je majka – odgovornost je drugačija i uvek veća. Pogotovu u mojoj situaciji, kada smo Anja i ja same, ta odgovornost je još veća – od vaspitanja i odgajanja, do toga da joj svojim primerom pokažem snagu, istrajnost i koliko je važno verovati u sebe.
Smatraš li da se dovoljno govori o ženama koje su majke i uspešne sportistkinje?
Iskreno, ne. Retko se govori o sportistkinjama koje su i majke, a nastavljaju da postižu ozbiljne rezultate. Najčešće se misli da majčinstvo znači kraj karijere, a u stvari je moguće da jedno drugo upotpunjuje. Zato su ovakve inicijative veoma važne – da se u medijima što više priča o majkama koje ostaju u sportu, jer njihovi izazovi i uspesi mogu biti inspiracija i podrška mnogima.
Na koji način bi opisala svoj najveći uspeh kao mama u sportu?
Moj najveći uspeh je što sam uspela da nastavim da igram, a da Anja raste uz mene i u svemu učestvuje. Najlepše je kada vidim da je ponosna na mene, jer to znači da sam pronašla pravi balans između sporta i majčinstva.
Koji su tvoji planovi i ciljevi za naredni period, na terenu i van njega?
Imala sam jedan važan cilj – da se Anja i ja vratimo u Beograd i stvorimo svoj dom, i to sam ostvarila. Verujem da ništa ne može preko noći i da za sve treba vremena. Sada je trenutak da polako slažemo ostale kockice u životu, i u sportu i van njega.
Šta bi poručila ženama koje žele da kombinuju majčinstvo i sport, ali se plaše da neće uspeti?
Rekla bih im da uvek veruju da je sve moguće. Ljudi sa strane ne znaju kakav si dan imala, koliko je teško, niti kroz šta prolaziš, ali kada izađeš na teren sve to ostane iza tebe. Za mene je košarka terapija – posle svakog treninga se osećam kao nova. Zato, uz osmeh i veru u sebe, sve se može. „Sve u životu je proces i prilagođavanje, i ako se zaustaviš – gubiš. Verujem da snaga dolazi iz toga da uvek ideš napred, ma koliko teško bilo, NEMA ODUSTAJANJA!“
- Srbija pobedom otvorila kvalifikacije za Evropsko prvenstvo
- Lena Bokun, Ajša Hadžić, Marija Ristić i Vladinka Erak najbolji blokeri 5. kola DŽLS
- Ana Jovanović najbolji „kradljivac“ 5. kola DŽLS
- Anđela Radović najbolji asistent 5. kola DŽLS, vodi i u generalnom plasmanu
- Nataša Bučevac najbolji skakač 5. kola DŽLS
