Ona nije samo priča o veri, već je važna lekcija o hrabrosti, kao i prevazilaženju onoga za šta će ti svi reći da je nemoguće i možda pokušati da te ismeju kada probaš da uradiš to što si naumio.
Mogućnosti „onog što bi moglo biti“ zapanjujuće lebde pred nama i teraju nas da čeznemo.
Upravo iskustvo Dejana Mudreše iz Kine podseća na ovu priču. Sa svojim Gvangdongom iz Donguana napravio je neverovatan podvig, i kao potpuni autsajder u društvu daleko kvalitetnijih, moćnijih i bogatijih timova, stigao do titule šampiona.
Ovo je osvrt na njegovih čudesnih nekoliko meseci u jednoj od najmnogoljudnijih zemalja na svetu.
No treba se vratiti malo više nazad. Sve je počelo 2020. godine na osnovu saradnje sa Marinom Maljković.
„Nešto najbolje što mi se desilo u košarkaškoj karijeri. Promenilo mi je pogled na život i shvatanje košarke. I dan-danas je moj prijatelj. Čestitala mi je na osvojenoj tituli, čuo sam se sa njom kada sam odlazio u Kinu. Stvari koje radi za žensku košarku su ogromne, mogu sve najbolje da kažem za nju. Na poziv Marine Maljković, pošto sam bio pomoćnik u seniorskoj reprezentaciji, 2020. godine mi je pomogla da odem u Šangaj, gde sam preuzeo mladi tim i vodio brigu o mladim kategorijama. Imao sam dva ugovora sa njima, ukupno proveo tri godine i dva meseca. Po povratku iz Kine, neki plan mi je bio da se više ne bavim trenerskim poslom pošto sam počeo saradnju sa jednom našom agencijom iz Beograda koja radi na slanju dece na školovanje preko sporta u Evropu, SAD, Kanadu, i to smo počeli da radimo sa decom iz Kine.“
Međutim, često nas život podseti na onu mudru „mi planiramo, Bog se smeje“.
„Kako se život namesti, tako se i meni namestilo. Dobio sam poziv od Gvangdonga, od Huan Siđin, koja je uporedo bila i trener i igrač, inače članice startne petorke kineske reprezentacije. Pozvali su me da im pomognem u plej-ofu. Potpisao sam ugovor i otišao tamo kao pomoćni trener. Stigao sam tako 31. januara, sačekali su me i odveli u hotel i isto veče pitali da li bih ja hteo da budem glavni trener do kraja sezone. Prihvatio sam i počeo sa radom. Do kraja regularnog dela je ostalo šest kola. Mi smo bili na deobi četvrtog i petog mesta u svojoj grupi, a cilj nam je bio da budemo četvrti, iako smo imali težak raspored do kraja. Međutim, uspeli smo da pobedimo u pet od šest utakmica i završimo kao treći.“
Sistem takmičenja u Kini je takav da su ekipe podeljene u dve grupe. Na kraju 12 ekipa iz A grupe i četiri ekipe iz B grupe ulaze u doigravanje od osmine finala.
„Prvog rivala, Hnana smo savladali i prošli u četvrtfinale. Tu nas je čekao Šandong, kojeg smo pobedili 3:1. To je bio jedini poraz koji sam imao kod kuće. Kad smo ušli u polufinale, svi su nekako smatrali, „to je to“. Međutim, mi smo u regularnom delu igrali u gostima sa Iner Mongolijom, našim rivalom u polufinalu, i nesrećno izgubili. Tada sam video da možemo sa njima da igramo. Prvu utakmicu smo pobedili na domaćem terenu, drugu izgubili kod njih sa nekoliko razlike. Tada je ekipa videla da možemo da ih pobedimo, i u trećoj smo ih pobedili tamo. Dali smo koš za pobedu u poslednjim sekundama. U odlučujućoj utakmici kod nas smo pobedili i sa 3:1 ušli u finale. To je bilo ogromno iznenađenje jer su svi projektovali finale između Sičuana i Mongolije. To su ekipe sa najviše novaca, sa WNBA igračicama, sa dosta reprezentativki Kine“.
Sičuan sa trenerom Milošem Pađenom imao je ulogu apsolutnog favorita u finalu.
„Niko ništa od nas nije očekivao. Odigrali smo briljantno prvu utakmicu, pobedili i uzdrmali Sičuan koji je, realno, bolji od nas. Sa Džonkel Džouns, koja je igrala za Bosnu, sa Liz Kembidž iz Australije, sa četiri vrhunske kineske reprezentativke. Reda radi, Kembidž godišnje prima milion evra, a moja Amerikanka Kolijer je koštala oko 70.000. Daleko od toga da mi nismo imali dobre kineske reprezentativke. Ono na čemu sam ja radio jeste da podignem igračice koje su imale manji doprinos ekipi. I uspeo sam. U Kini je pravilo da u prve tri četvrtine dve strankinje mogu na teren, a u poslednjoj može jedna. Supertalentovana Jang Šu, dete 2002. godište, je odigrala fenomenalno finalnu seriju i na kraju bila i MVP. Moram da kažem da smo mi bili jedna od najmlađih ekipa u ligi“.
Prema priznanju našeg sagovornika, i on je delom ostao zatečen razvojem finalne serije.
„Kažu da je naša titula najveće iznenađenje u istoriji kineske košarke. Išli smo jednu po jednu utakmicu i na kraju uspeli da osvojimo titulu. Iskreno, i ja sam u celoj toj priči bio iznenađen, ni sam nisam očekivao. Odigrali smo briljantno odbranu, na čemu smo najviše radili. Ekipa je iz utakmice u utakmicu, iz treninga u trening sve više verovala u sebe“.
Upravo je Pađen puno pomogao Mudreši po dolasku u Kinu.
„Ono što moram da kažem i na šta moram da skrenem pažnju u ovom intervjuu, jeste da se zahvalim Milošu Pađenu, mom velikom prijatelju. On mi je nenormalno puno pomogao, posebno u momentu kada sam došao tamo. Stigao sam dosta kasno, nisam znao ni ekipe, ni igrače. Da mi on nije pomogao, ne bih stigao tamo dokle sam došao.“
Ženska košarka u Kini je veliki spektakl, na nivou evroligaških u Evropi. Mudreša nam prenosi delić te atmosfere.
„Govorimo o 5-6.000 ljudi na svakoj utakmici. Neverovatna organizacija, čirlidersice, spektakularne najave ekipa, navijači, transparenti… Navijači čekaju igračice posle utakmice, same igračice su veoma popularne u Kini. Navijači idu na put avionom od nekoliko sati da bi gledali određene utakmice. Kineska liga je sasvim sigurno u Top 5 liga na svetu, i po kvalitetu i po organizaciji. Izuzetno je fizički zahtevna, sa puno trčanja, puno kontakta…“.
Ogromna zemlja i velika razdaljina između gradova zahteva i sjajnu organizaciju. Donguan je, pri tom, grad na jugu Kine, u blizini Hongkonga, pa je ekipa morala dosta vremena da provodi u putu.
„Na primer, igramo prvu utakmicu sa Mongolijom u polufinalu kući, a onda putujemo četiri i po sata avionom kod njih, gde se igraju dve naredne utakmice u tri dana, pa onda povratak… Izuzetno je naporno. Ovo je prvi put u životu da sam bio u tom sistemu da se utakmice igraju na svaka dva do tri dana. Često sam razmišljao, pošto sam partizanovac, o košarkašima Partizana, koliko je naporno kada dođe npr. duplo kolo Evrolige, pa igraju tri utakmice u sedam dana. Svako gostovanje je let između dva i po i četiri i po sata. Recimo, kada smo išli u Šandong, prvo smo leteli dva i po sata do jednog grada, a odatle autobusom još dva i po sata do grada gde igramo utakmicu. I onda dođeš u halu gde te čeka 6-7.000 navijača. Ili gostuješ u Šanšiju, gde te čeka najvrelija atmosfera, svašta dobacuju, vređaju. Sreća, pa ne razumem kineski. Međutim, ja u Kini nisam razmišljao o bilo čemu drugom, sem o trenerskom delu. Imao sam četiri doktora, svog prevodioca, svog skauta… jedan veliki tim ljudi koji brine o svemu. Moj posao je bio da dođem na trening, na sastanak, na video-analizu, da pripremim utakmicu…“
Nije tajna da se Kina poslednjih godina i decenija dosta razvila, kao i da Kinezi znaju dosta o Srbiji. U to se uverio i naš sagovornik.
„To je jedna neverovatna zemlja. Kinezi jako vole Srbiju. Većina njih zna gde je Srbija, na njihovim društvenim mrežama ima puno informacija o Srbiji. Na njihovoj Top 10 listi zemalja sa kojima je Kina u najboljim odnosima samo su Srbija i Rusija iz Evrope. Posle moje Srbije i moje Crne Gore, oni su najbolja zemlja na svetu. Oni su ispred Evrope 30-40 godina. Tamo se gotovina ne koristi, čak ni kartice, sve se radi preko aplikacija. Obišao sam mnogo gradova, uz dužno poštovanje, ali Šangaj je broj jedan. Grad koji ima blizu 30 miliona stanovnika je neverovatan. Recimo, tamo su ulične table sve, pored kineskog i na engleskom jeziku, što je retkost. U mom Donguanu, koji ima 9-10 miliona stanovnika, nema tabli na engleskom. Svi znaju za Peking i Šangaj. Ali imate, na primer, grad Čongćing, najveći grad na svetu sa oko 32 miliona stanovnika. Kina ima oko 30 provincija i četiri grada-provincije, on je jedan od tih. Jedan primer koji sam zabeležio telefonom, kada smo išli na proslavu titule, snimio sam kako pored nas ide taksi bez vozača. Testiraju vozila bez vozača, toliko su ispred nas“.
O statusu ženske košarke u Kini, dovoljno govore sledeći podaci:
„Ženska košarka je veoma popularna. Recimo, sve četiri utakmice finala prenosio je CCTV 5, sportski kanal nacionalne televizije. Oni su pred svaku utakmicu imali studio od sat i po – dva programa, gde su pozivali razne goste, trenere, bivše igračice, novinare… koji su govorili o timovima, igračicama, nama trenerima, Pađenu i meni… Neverovatno visok nivo organizacije i statusa koji ženska košarka uživa.“
Prenosi nam i jednu zanimljivost.
„Kompletna liga je pod sponzorstvom Peak-a. Svi moraju da nose njihovu opremu. Ko je ne nosi na utakmici, mora da plati kaznu 5.000 juana, odnosno 600-700 evra.“
Titula šampiona Kine, međutim, nije prva stranica istorije koju je srpski trener upisao. Mudreša je po jednoj osnovi i ranije ušao u istoriju kineske ženske košarke.
„Kina ima neverovatnu bazu, to je nama teško i zamisliti. Prošao sam sve njihove kategorije. Ja sam jedini stranac koji je zvanično vodio takmičarsku ekipu u Kini u mlađim kategorijama.“
Za razvoj kineske ženske košarke veliku zaslugu nose srpski treneri. Poslednjih godina sve ih je više.
„Što se tiče seniorskih trenera, tu su bili Miloš Pađen, Momir Tasić i ja, koji smo igrali polufinale prvenstva. U Vuhanu smo imali Hajdukovića, pomoćnika u klubu. Imali smo u Đansuu momka koji se preziva Boras, isto pomoćnika. Potom u Šandongu jednog našeg trenera, isto u Šanšiju… Što se tiče mlađih kategorija, ubedljivo naš najbolji trener u Kini je Mane Trbojević. On je sa Đangsuom za četiri godine toliko dobre rezultate napravio i toliko igračica izbacio, da je to impresivno. Ostavio je ogroman trag u Kini. Ovi treneri koje sam pomenuo rade u klubovima. Kina je podeljena na tri stepena u košarci. Prvi je akademija, deca od 3-4 godine, pa do 15 godina. U tim akademija radi veliki broj naših trenera. Drugi stepen su internacionalne škole, gde rade treneri ili profesori fizičkog. Najviši stepen su klubovi, gde je jako teško, ako ste stranac, da uđete.“
Pre odlaska u Kinu Mudreša je planirao da ode iz trenerskih voda. Na pitanje, da li ga je ovo iskustvo nateralo da promeni stav po tom pitanju i da li ostaje u Kini, odgovara:
„Naravno, ovo iskustvo je promenilo moje razmišljanje. Bila je ta pauza od godinu i po dana, ali sam i tada bio u košarci. Pratio sam sve, reprezentaciju, lige, rezultate, pratio sam muški Partizan svaku utakmicu. Kad sam stao opet pored one aut-linije i kad sam počeo da vrištim i da urlam, rekao sam sebi „to je to“. Nisam se dogovorio sa Gvangdongom o produžetku saradnje. Ne tražim trenutno ništa, ne jurim, ali ako se desi, videćemo…“.
Dejan Mudreša je za kraj uputio moćnu lekciju kada je u pitanju porodica i odvojenost od nje, a koja je za sportiste tako česta pojava.
„Bez podrške porodice teško može da se ode na takav put. U prvom mandatu sam otišao 2020. godine u jeku korone i globalne teške situacije. Posle deset meseci mi je iznenada preminula majka i to mi je najteži momenat u životu. Nema letova, ne mogu da se vratim, nisam mogao da dođem na sahranu. Klub mi je posle kada su se stekli uslovi izašao u susret da dođem da obeležim 40 dana. Odvojenost od porodice je nešto što te slomi, barem mene lično je slomilo. Imam troje dece, ćerka 25, stariji sin 24, mali Miloš je u aprilu napunio sedam godina. Iskreno, on je najveći razlog zašto se meni više ne ide u Kinu. Ne da ne želim, radio bih, naravno, ali bih drugačije organizovao sve. Ta razdvojenost od porodice… Znaš kako, sve je to super, uzmeš novac, uzmeš titulu, ali to izgubljeno vreme sa porodicom se jako teško nadoknadi. Propustio sam Milošev treći rođendan, četvrti, pa peti rođendan. Nema novca koji to može da plati.“
