Iz Portugalije se, obasjana bronzom, vratila juniorska reprezentacija i potvrdila da se radi o veoma perspektivnoj generaciji koja je zalog za budućnost seniorskog tima.
Svakako, kada se ostvari ovakav uspeh, najveće zasluge idu igračicama, ali nikako se u ovom slučaju ne sme ni za procenat zanemariti uloga trenera.
Milan Vidosavljević je medaljom u Matosinjosu nastavio niz uspeha iz prethodne tri reprezentativne godine. I što je jednako bitno – zaokružio je sezonu sa neverovatnih pet osvojenih medalja. Vidosavljević je u sedmoj sezoni na klupi Mege osvojio čak četiri titule, duplu krunu u seniorskoj konkurenciji i zlata u juniorskom i kadetskom uzrastu, a zatim se potrudio da i peti prst na ruci ne ostane bez odličja.
Sa Milanom smo „premotali film“ i podsetili se minule sezone.
Kakav je osećaj osvojiti medalju na Evropskom prvenstvu?
-Medalja je kruna višegodišnjeg rada. Meni je ovo bila četvrta godina i četvrto uzastopno takmičenje kao selektora juniorki, i mislim da smo imali dosta uspeha. Prve godine je to bilo nezvanično takmičenje, čelendžer u doba korone. Mi smo tada bili u B diviziji i igrali smo protiv ekipa iz A divizije. Osvojili smo taj veoma jak turnir u Češkoj, i to sa svim pobedama. Godinu dana nakon toga igrali smo prvenstvo B divizije u Sofiji i vratili se u A diviziju. Prošle godine u Konji u Turskoj smo bili četvrti u Evropi. Tada nam je medalja izmakla, ali ove godine u Portugaliji smo uzeli bronzanu medalju. Apsolutno zasluženo. Od prvog dana priprema devojkama sam govorio da je cilj medalja. Čvrsto sam verovao u to, iako me većina možda nije shvatala ozbiljno…
Možda su sumnju pojačale činjenice da ste igrali bez jedne od najboljih igračica u generaciji i da su vas zadesile još neke povrede tokom priprema?
-Nismo imali jednu od najboljih u generaciji, Lanu Marić. Nismo imali Milicu Dragićević skoro cele pripreme. Ona se priključila ekipi tek nakon prvenstva U20 i posle nekoliko dana odmora. Stigla je deset dana pre početka prvenstva, i to u periodu kada smo imali pet utakmica. Nije imala kada da trenira sa ekipom. Pri tom, dolazi u ne baš dobrom zdravstvenom stanju. Meni nije bila jasna odluka da igra utakmicu za 15. mesto 30 minuta. Ne mogu da se mešam, vodim drugu selekciju, ali moramo da razmišljamo malo i o igračima. Lana Marić drugu godinu ne igra, ni prošle godine nije igrala. Mi možemo da igramo bez nje, što se pokazalo, ali svakako bi nam značila. Onih 12 koji su na prvenstvu, to je najbolje što Srbija ima.
Šta je bio ključ da napraviš dobru „hemiju“ između igračica koje treniraš u Megi i igračica iz drugih klubova?
-Od 16 igračica, iz mog kluba ih je bilo sedam. Siguran sam da su me shvatale ozbiljno kada sam pričao o medalji. Prošle sezone smo sve trofeje osvojili kao klub. Devojke su osvojile kadetsko, juniorsko i seniorsko prvenstvo, kao i Kup. Sa pobedničkim mentalitetom su otišle na prvenstvo. U timu je bilo i devojaka koje su i prošle sezone sarađivale sa mnom na prvenstvu. Samo tri igračice su bile nove, ali su se i one vrlo brzo uklopile. Nije mi bilo teško da ih uklopim jer su devojke bile vredne, trudile su se svih 40-tak dana koliko su trajale pripreme. Pokušali smo od prvog dana da usadimo pobednički mentalitet i ispunimo cilj. Smatram da smo mi zemlja košarke i da Srbija na svakom takmičenju mora da se bori za medalju. To mora da bude naš cilj. Ne može naš cilj da bude opstanak ili „da nešto uradimo“, i da to tako predstavljamo. Naravno, to zavisi dosta i od generacije koja dolazi, ali smatram da bi trebali da imamo takav pristup. Imamo talentovanu decu, možda nemaju svi dobre uslove da rade na najvišem mogućem nivou, a na tome mora da se poradi. Kada pričamo o ženskoj košarci, klubovima mora da se pomogne, da im se da mogućnost da školuju igrače koje će da napreduju. Naravno, igrači imaju svoj određeni put, prerastu jednu sredinu, možda i drugu u Srbiji, tako jednog dana odu iz Srbije. To je normalan put u odrastanju igrača, samo treba prepoznati pravi trenutak za pravu odluku. Što se reprezentacije tiče tu su uslovni stvarno odlični i koristim priliku da se zahvalim KSS i sektoru za žensku košarku.
Nije bilo prijatno na početku Evropskog prvenstva, šta se desilo u nizu od tri poraza u grupi?
-Desilo se to da svi igraju košarku. Nema lakih ekipa na Prvenstvu. Možda mnogi žive u nekoj zabludi. Još pre 2-3 godine sam rekao da je Finska u ekspanziji. I šta se desi? Desi se da pobede Francusku u finalu i osvoje Prvenstvo U16 ove godine. To nije slučajno. Sa njima smo se sastali poslednje tri godine. Igrali smo u Češkoj, osminu finala u Turskoj, sada u četvrtfinalu u Portugalu. Svi dosta ulažu u infrastrukturu, igrače… ulažu u što bolje uslove rada. Prva utakmica protiv Nemačke je bila takva da smo možda mi malo potcenili protivnika. Bili smo zadivljeni ambijentom, prvenstvo je bilo fenomenalno organizovano, najbolje na kome sam učestvovao. Malo nonšalantniji pristup protiv Nemačke, oni pogode sve… Sledeću utakmicu protiv Italije izgubili smo na loptu. Imali smo poslednji napad za pobedu, nismo loptu uputili ka košu. Treća utakmica protiv domaćina je igrana u neverovatnom ambijentu, 4.000 ljudi, navijanje, atmosfera prava košarkaška… Mi vodimo 37 minuta, a onda dozvoljavamo seriju 11:0. Rekao sam posle toga igračicama da smo veoma lako mogli da imamo 3-0. Nijedna ekipa u grupi nas nije nadigrala, razlika je bila samo u procentu realizacije.
Novi sistem takmičenja je praktično doveo do toga da imate dve „najbitnije“ utakmice, a to su osmina finala i četvrtfinale. Poljska je bila pobednik svoje grupe, a činilo se da ste lakše od očekivanog dobili tu utakmicu?
-Trener Poljske je vodio ekipu i prošle godine. Odigrali smo prošle godine dve pripremne utakmice u Banji Koviljači, pa smo prošle godine igrali sa njim u četvrtfinalu u Turskoj. Ove godine smo odigrali pripremnu utakmicu u Francuskoj. Oni su dobra ekipa, ali oni imaju 0-4 protiv nas. Oni dolaze kao prvi iz grupe, mi kao četvrti. Trebalo bi da oni imaju prednost, ali ne i protiv nas. Neke ekipe ti više leže, neke ne. Nekako je „sajz“ Poljske nama odgovarao. Znali smo svaki njihov korak. Baš smo se spremili i ispoštovali sve što smo spremili za tu utakmicu. Devojke su tu pokazale veliki karakter. Retko ko bi posle 0-3, i to u utakmicama gde do kraja živiš, mogao tako da se uzdigne. Osmina finala i četvrtfinale u ovom sistemu takmičenja jesu najvažnije utakmice.
Kako se u bitnim utakmicama, kao što je bila četvrtfinalna sa Finskom, postavite prema atipičnim ekipama?
-Spremamo se za ekipu koja je skroz atipična, nije onakva sa kakvim se susrećemo često. „Ran en gan“ košarka, nisam do sada video toliki broj napada završenih u 5-6 sekundi. To je nešto neverovatno. Baš onako trkačka ekipa, sa veoma dobrim „sajzom“, fizički jaka. Igramo tu utakmicu i nekako nam ona beži, a znamo da možemo. Gubimo 13 razlike tri minuta pre poluvremena. Tu smo zvali tajm-aut gde smo rekli da moramo da hvatamo priključak, da je to možda poslednji voz. Od tog trenutka pravimo seriju 11-2. U svlačionici smo se povezali i počeli u nastavku da radimo ono što treba. Nismo mogli da se nadtrčavamo sa njima, morali smo da uključimo neke taktičke stvari. Krckali smo tu njihovu prednost. Kada smo prešli u vođstvo više ga nismo dali. Slična utakmica kao i prošle godine sa njima. Oni su kontrolisali nekih 35 minuta utakmicu, a mi poslednjih pet i sasvim zasluženo ušli u polufinale.
Pobeda nije donela medalju, ali jeste plasman na Svetsko prvenstvo?
-Velika je stvar što smo tom pobedom čekirali Svetsko prvenstvo. Možda je to šansa da u trećoj godini ova generacija bude kompletna i da izmeri snage sa ekipama sa drugih kontinenata. To je škola, Amerika, Australija, Kanada, Kina… nemaš često prilike da igraš sa njima.
Španija je i za prethodne generacije bila nerešiva enigma. Šta je to što ih čini tako moćnim?
-Igraju lepu košarku. Imali smo naše šanse u toj utakmici i pokazali smo ih u 2-3 navrata. Prva stavka je bila da zaustavimo njihove dve najbolje igračice. Plejmejkera smo sveli na ispod proseka njene igre, ali to nismo uspeli sa centrom Avom Fam. Ona je bila dominantna i na U20 prvenstvu, a tek kada se spustila u ovu generaciju… Kada sam video da ne možemo da pobedimo, malo sam povukao ručnu jer smo dan kasnije imali bitnu utakmicu. Španija je jedina ekipa koja nas je nadigrala, mada je krajnji rezultat nerealan. Mi smo mnogo, mnogo promašili na toj utakmici.
Izrael je bio rival u utakmici za medalju. Gde ste videli svoju šansu za pobedu?
-Izrael je odlična ekipa. Imaju beka Raviv koja je na kraju bila u najboljoj petorci. Jedna od najboljih bekova na šampionatu, levoruka igračica, nezgodna, zna da iskreira za sebe i za druge. Atipični su u svim selekcijama, igraju brzu košarku sa dosta šuteva za tri poena. Slično kao sa Finskom, jedino što su nešto sitnije. Cilj je bio da zaustavimo njihovo trčanje i otežamo im šut za tri poena, a na drugoj strani da napadnemo ofanzivni skok jer smo tu, bar na papiru, imali prednost. Utakmica nije krenula sjajno, gubili smo 20:11, imali tajm-aut i posle se trgli i stigli do 28:28 na poluvremenu. Uz lošu igru imali smo nerešeno. Imali smo dobar odgovor iz svlačionice i krenuli sa 8:0. Sa dve trojke smo ih naterali na brzi tajm-aut. U periodu od 6-7 minuta smo napravili 17 razlike. Od tog trenutka je razlika samo rasla. Uzeli smo bronzu i posle sedam godina smo doneli medalju u mladim selekcijama.
Imali ste i Jovanu Popović u idealnoj petorci.
-Joca je jedina igračica 2007. godišta u idealnoj petorci. Ostale četiri su 2006. godište. Mi smo u ekipi imali sedam igračica 2007. godište, što je prateće godište. To je isto veoma važno i moramo to uzeti u obzir. Ova ekipa ima odličnu bazu za sledeću godinu u svom uzrastu. Ako smo ove godine uzeli medalju, zašto to ne bi i sledeće godine.
Španija i Francuska dominiraju poslednjih godina. Šta ih izdvaja? Šta možemo da uzmemo od njih?
-Mi smo Srbija, zemlja košarke i zemlja talenata. Ti talenti treba da se razvijaju. Treba da im se omoguće uslovi da se razvijaju. Ali isto tako, šta odvaja Španiju i Francusku? Pa, između ostalog i naturalizovane igračice. Da me neko ne shvati pogrešno, ovde je u pitanju čista fizika. U Francuskoj 10 igračica su tamnopute. U Španiji četiri, a najbolja koja pravi razliku je poreklom iz Obale Slonovače. To može da se nadomesti, ali moramo našim klubovima da pomognemo. Ne samo da se blate, da se priča kako je sve loše i kako ništa ne valja. A niko nam nije pokazao šta je dobro. Niko nije izašao sa idejom i rekao, „hej, treba da se radi tako i tako“. Ko to ne radi dobro? Dajte spisak ko ne radi dobro. Ako ne radi dobro, hajde da ga usmerimo da radi dobro jer to ide u korist svima.
Da li ste svesni značaja medalje koju ste osvojili?
-Možda i nismo potpuno svesni šta smo uradili osvajanjem medalje. Ponavljam, očekivao sam medalju, spremali smo se za to, čvrsto sam verovao u to. Mi smo 40 dana radili po 40 stepeni temperaturi, trenirali… Svi mogu da idu na more, a samo njih 16 mogu da budu sa reprezentacijom. Ta odricanja znače da devojke moraju da budu prvo ponosne na sebe, a nakon toga da im bude drago zbog drugih koji su srećni zbog njih.
Medalja iz Portugalije je kruna sezone u kojoj si uzeo pet medalja. Da li si očekivao?
-Malo smo se tokom sezone šalili. Kada smo uzeli četiri titule, rekao sam da nam fali ta jedna da na svih pet prstiju možemo da okačimo po jednu. Rekao sam, taj prst se čuva za leto. Jesmo se šalili, mada u suštini i nismo jer smo se spremali za to.
Do koje od tih titula ste najteže stigli?
-Možda juniorska u Odžacima. Specifična je bila situacija, osvojili smo posle produžetka i dobili Zvezdu.
Nekako je najspecifičnija završnica Kupa. Dve pobede dele neku ekipu od trofeja?
-Pričali smo, tako sam i igračicama rekao. To je takmičenje koje ćemo najlakše osvojiti ili najlakše izgubiti. Samo dve utakmice pobediš i prvi si. Mi smo tada odigrali našu najlošiju košarku u sezoni ali smo bili veoma borbeni i ta borbenost nam se isplatila. Kontrolisali smo obe utakmice, i protiv Kraljeva u polufinalu i protiv Partizana u finalu. Vodili smo 14 razlike u jednom trenutku i onda smo odjednom u poslednjih pet minuta počeli da donosimo loše odluke i tako došli do jedne lopte razlike, ali mislim da smo zasluženo osvojili.
Da li je posle ovih rezultata Mega sada prepoznatljivija po ženskoj košarci?
-Mega je poznata po muškoj košarci, a sad su sigurno poznati i po ženskoj. Uvek će pamtiti žensku košarku, jer im je donela prvi trofej šampiona države u istoriji kluba. Muškarci nikad nisu bili prvaci države, a ženski sektor je to uspeo. Meni je ovo veoma drago jer sam ja od početka ovde, od 2017. godine kada je sve počelo da se pravi. Sve što se desilo desilo se samo iz tog rada, ideje i logistike koja je tada napravljena. Cilj i obaveza uopšte nije bila da se ove godine uzmu titula i svi ovi trofeji. To se jednostavno tako otvorilo. Mi smo svih ovih godina igrali finala. Od kada je Mega na velikoj sceni, a to su četiri sezone od kada je Mega u Prvoj ligi, mi smo igrali sedam finala od mogućih osam, najviše od svih ekipa. Zvezda je, na primer, igrala šest finala. Uvek smo imali najmlađu ekipu i svake godine je ta ekipa podmlađivana. Osvajale su se titule i u mlađim kategorijama. Važno je bilo da smo u vrhu i da imamo kontinuitet u radu. Mnogo igračica je izašlo iz ovog sistema. Mi smo svake godine pravili sportske uspehe. Samo je bilo pitanje koje godine će se na to nalepiti sportski rezultat. Cela logistika u klubu je, po meni, najbolja u Srbiji. Ne vidim da je neki sistem bolji, i uveren sam da će u budućnosti biti tako.
Po završetku sezone napravio si veliki transfer. Iz ženske košarke si prešao u mušku. Kakvi su ciljevi?
-Tako je, preuzeo sam juniore Mege. To je novi izazov za mene. Nismo imali puno vremena za privikavanje, već su nam bile kvalifikacije za Jedinstvenu ligu, koje smo uspešno prošli i plasirali se u ligu. Takom sezone očekuje nas još ABA U19, ANGT Evroligin turnir… Primarni cilj je da, naravno, igrači napreduju i da se u što boljem svetlu pokažemo na tim takmičenjima.
