Nakon veoma uspešne igračke karijere, košarkašica Nataša Bučevac, započela je svoju trenersku karijeru u svom gradu, Novoj Varoši. Ekipa Zlatara trenutno ima skor od pet pobeda i bez poraza, i na korak je od borbe i ulaska u Drugu ligu Srbije. O svojoj novoj ulozi u svetu košarke, razgovarali smo sa Natašom Bučevac.
Gde je lakše , na terenu kao igrač ili pored njega kao trener?
Definitvno je lakše na terenu kao igrač. Kada sam na terenu sve direktno zavisi od mene. Znam da ako ne krene onako kako želiš, svojom ludačkom energijom u odbrani, u skoku, željom pokrećeš celu ekipu i brzo se vraćaš na pravi kolosek. Dok kao trener uvek je znak pitanja da li će moći da se realizuje željena ideja. Nekako mnogo se lošije osećam posle poraza u ulozi trenera. Uvek je mnogo pitanja, da li je to moglo drugačije dok poraz kada si igrač manje boli ako znaš da si dao sve od sebe.
Šta je presudilo da se opredeliš za trenersku karijeru?
Iskreno nisam mislila da ću se baviti trenerskim poslom. Znala sam da je to rudarski rad ako se maksimalno posvetiš tome. Ali kada sam se vratila u Novu Varoš i počela da radim u školi, drugarica dr.Jelena Vasilić mi je nagovorila da pokrenemo žensku košarku. Prednost malih sredina je da možeš da obavljaš više aktivnosti na zadovoljavajućem nivou. Tako sam se odlučila da prihvatim izazov. Kada se na prvom treningu pojavilo 60 devojčica, to je za mene bilo fascinantno. Znala sam da od toga ne smem odustati i ni malo se ne kajem jer deca su ta koja ti daju istinsku ljubav i energiju.
Na šta daješ poseban akcenat u svom radu?
Pre svega mislim da je vaspitna komponenta najbitnija u radu sa decom. Kada ih naučimo disciplini, iskrenost, posvećenosti, strpljenju, poštovanju, saradnji, komunikaciji i zajedničkom radu na ostvarenju zajedničkog cilja, kada nauče da se nose sa porazom, samim tim pomogli smo im da razviju veštine koje će im koristiti tokom čitavog života.
Radila si sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtiš?
Radila sam sa dosta trenera i svako od njih je ostavio trag na mene kako u igračkom tako i u trenerskom smislu. U mlađim kategorijama od trenera Sretena Đurića i Vranića naučila sam da „dete s loptom postaje bolji čovek“.Mila Stamenković je neko ko je pokazao koliko je bitno da imaš vetar u leđa. Od Dragana Vukovića sam spoznala dosta o taktici košarke. Marina Maljković je neko ko je preneo pouke discipline, da nema odustajanja ma koliko teško bilo, da je košarka jedna psihološka igra iz koje izađeš mentalno jači. Mima Selmanović i Čubrilo su mi preneli da zajedništvo, komunikacija i saradnja stvara strašno dobru hemiju u ekipi iz koje proizilaze rezultati iznad svih očekivanja. Kod Deja i Kalanče sam shvatila da kada se povrediš i kada je teško da je tim uvek tu za tebe. Sa Milošem Pavlovićem i Nešom Marković košarka je bila zabava u kojoj smo svi bili jedna velika porodica u kojoj svako zna šta je čija uloga. Sjajna saradnja svih članova, posvećenost radu, komunikacija je nešto što donosi rezultate i uspeh.
Šta je bilo najteže na šta si se navikla kada je u pitanju trenerski posao?
Najteže mi je bilo kada u nekoga uložiš mnogo svoje energije, vremena, posvetiš mu toliko pažnje i njemu „dune“ i odluči da prestane da se bavi košarkom. Ali vremenom sam i to prevazišla i shvatila da nisu svi za ovu predivnu košarkašku rapsodiju.
Koje su lične trenerske ambicije, imaš li dugoročne planove?
Moja parola je da dajem sve od sebe gde god se nalazila. Trenutno sam u svom gradu i gradimo već 5 godina jednu lepu priču. Ove godine smo formirali i seniorsku ekipu samo od naše dece iz kluba i dobro nam ide, na šta sam ponosna na sve njih. Iako sam imala nekoliko ponuda da idem u inostranstvo, odbila sam to jer nisam videla tu sebe. Mislim da treba da uživamo u životu, a ne da budemo njegov rob i da robujemo finansijskim prilikama.
Koji su ciljevi u radu sa mlađim kategorijama u klubu?
Uspeh ženske košarke u Srbiji pre svega zavisi od njene baze. Što veća baza igrača, veća selekcija i mogućnost da se dođe do boljih i kvalitetnijih reprezentativki. Zato je bitno da u mlađim kategorijama rade najkvalitetniji stručnjaci, u svim regionima i manjim sredinama. Lepo bi bilo da ti klubovi imaju podršku KSS i onda stručnjaci ne bi hrlili u seniorske ekipe. Cilj u našem klubu je i dalje da što više uključimo devojčica u košarku i kroz nju zavole sport i razviju zdrave stilove života. Ukoliko se neko „primi“, žargonski rečeno na košarku i pokaže karaker lako ćemo ga usmeriti ka većim dometima i ciljevima.
Mlade igračice, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
Pravednost, iskrenost, istrajnost, borbenost, hrabrost, zajedništvo sve su to stvari koje se međusobno prožimaju kako na terenu tako i van njega. Baviti se košarkom je život u malom, pri čemu se preživi, doživi nauči sve ono lepo i radosno ali se nauči i da kada doživiš poraz, izdigneš se i budeš još jači.
Da li su mlađi igrači generalno svesni i umeju da cene to što imaju mogućnost da rade sa trenerima koji imaju bogatu karijeru iza sebe?
Mislim da je dobra opcija da nakon bogate igračke karijere, kada prođeš sve i svašta, postaneš trener. Onda su ti mnge situacije poznate jer si već bio u toj koži. I to je veliki plus u karijeri trenera. A deca koliko će ceniti to što imaju takvog trenera pitanje je, jer ne znaju za lošije. Ali svakako mislim da trener svojim posvećenim radom na terenu i van njega, pripremom treninga, zalaganjem na istom, stvara autoritet. Deca to sve prepoznaju i znaju da cene.
Svi se slažu da je rad sa mladima najvažniji , ali je isto tako činjenica da se ogroman broj mladih „izgubi“ u mlađim selekcijama. Šta presuđuje?
Bitno je da se u bazi košarkaške piramide nalazi što više dece. I da se tada što više igraju i savladaju osnovne motoričke kretnje. Potom postepeno kako odrastaju da se uvode u ozbiljnije košarkaške vode. Mislim da deca prerano budu opterećena i isforsirana. Velika je greška u mlađim selekcijama primenjivati treninge seniorskih ekipa. Sve to dovede do preranih povreda i brzog odustajanja. Ukoliko u mlađim kategorijama idemo korak po korak , ne jurimo rezultat imaćemo dobru osnovu da imamo jake seniorske ekipe. Znamo i da u periodu puberteta, kod dece je sve turbulentno, kada krenu izlasci, upisi fakulteta i slično tu mi treneri treba da ih poguramo i budemo im vetar u leđa, da objasnimo kako je sve moguće stići ako se dobro organizuju…. Ako i tada odustanu i to je normalan proces selekcije. Samo posebni se mogu naći na vrhu piramide.
