Proslavljeni trener Zoran Tir obeležio je 40 godina rada u košarci. Ove godine ukazana mu je velika čast od strane Udruženja košarkaških trenera Srbije, od kojeg je dobio Zlatnu plaketu za doprinos i razvoj košarke u Srbiji.
Kao što njegova karijera nije bila svakidašnja, tako ni ovaj intervju nije uobičajen, biografski, već je prevashodno usmeren ka mnogim idejama i poukama niklim u bogatom višedecenijskom iskustvu.
Zoran Tir je trenerskim poslom počeo da se bavi 1983. godine na nagovor drugara iz kraja Slobodana Ćirića, koji je tada radio u KK Voždovac.
„Ćira me je pitao da li bih hteo da radim kao trener,da vodim neku selekciju. Preporučio me Boži Mitroviću, koji mi je kasnije bio učitelj i mentor, a potom i prijatelj. Prvi trening sam održao u OŠ „Ivan Goran Kovačić“. Vodio sam školsku selekciju pri KK Voždovac. Sledeće godine sam preuzeo pionirke, a prva ozbiljnija generacija sa kojom sam radio je bila 72. godište. Sa njima sam uzeo prvu medalju 1986. godine na pionirskom prvenstvu Srbije. U Voždovcu sam se zadržao do 1989. godine i osvojio nekoliko medalja, vodio prvu seniorsku utakmicu. Te godine sam prešao u Crvenu zvezdu, sa kojom sam prvi put postao pionirski prvak Srbije, to je tada bio najviši rang u toj kategoriji. To je ujedno bio početak niza medalja osvojenih do 1997. godine sa Crvenom Zvezdom. Osvojio sam sve što se moglo osvojiti, od pionirskog prvaka Beograda do osvajanja seniorske titule 1996. godine. Kasnije sam to nastavio sa KK Voždovac.
Na pitanje, da definiše košarku, Tir ima jednostavan odgovor – „mi“!
„Radio sam sa dosta igračica koje su postale reprezentativke, neke su igrale u WNBA, dve igračice su bile najbolji strelci Evrolige… Kada kažem, radio sam, pravim razliku. Postoje igrači sa kojima sam radio godinu dana i ne znam koliko sam uticao na njihov razvoj. Drugo su igrači sa kojima sam radio 7-8 godina i imao mnogo veći uticaj na njihovu karijeru. Volim da kažem da je košarka pre svega – „mi“. Svaki uspeh koji se napravi je delo svih, igrača, trenera, uprave kluba… svako ima svoj doprinos u svojoj ulozi. Neko može da ostvari svojih 80 odsto, a da neko ne uradi svojih pet odsto i vi ne ostvarite cilj. Kroz celu karijeru mi je ideja bila da se napravi zdrava sredina gde svako ima svoju ulogu. Igračicama sam uvek pričao da smo mi kao stari sat koji se sastoji od velikog broja zupčanika i opruga. On radi izvanredno kad sve funkcioniše, ali kad jedan, makar i najmanji, deo prestane da radi, onda stane ceo sat.“
Odnos trener – igrač nije jednosmerna struja. Kao što trener utiče na razvoj igrača, tako postoji korelacija i u suprotnom smeru.
„Sigurno je da su i u mom razvoju učestvovali mnogi igrači. Postoje različiti tipovi igrača, ne možeš sa svima isto da radiš. Gledaš da svakog igrača dovedeš na njegov najviši nivo. Ne postoji jedan put, svaki igrač ima specifičan razvojni put. Osetiš se ponosnim kada vidiš koliko su igrači napredovali od trenutka kada su došli pa do trenutka kada su otišli, kad ih vidiš u reprezentaciji… Nadaš se da tvoj udeo u njihovom razvoju postoji. Najbolji igrači u timu se uvek izdvoje. Svi znaju ko je i svi pričaju o njemu. Takođe imate i one igrače koji pomažu nekome da postane igrač. Košarka je veliko čistilište. Od desetine njih koji krenu, možda jedna-dve naprave izvanredan rezultat. Ali da bi ti igrači došli do tih visina u kolektivnom sportu moraju da postoje i igrači koji će im pomoći. Zadovoljstvo mi je bilo da gledam i njihov napredak. Možda nisu postali reprezentativci, ali su postali veoma važni klupski igrači. Ti igrači su za mene bili veoma važna komponenta.“
Rana specijalizacija je termin koji je postao praktično neminovan u današnjoj košarci. Termin koji govori koliko se sport promenio u poslednje četiri decenije.
„Pitanje članarina je posebna stavka u današnjoj košarci. Kada sam počinjao da radim, treniralo se besplatno. Stalno govorim, sve to košta samo je pitanje ko to plaća. Ništa nije besplatno, neko mora da vam da salu, niko to neće da pokloni. Po meni, veliki pad košarke je usledio 1993. godine kada je ukinuto Ministarstvo za sport i pripojeno Ministarstvu sa prosvetu. Ukinute su SOFK-e (Savez organizacija za fizičku kulturu), pa smo dobili novu komponentu, učešće roditelja preko članarina u finansiranju klubova. Danas je sport biznis. Kao i u svakom biznisu, imate ulaganja. To je dovelo do nekih stvari koje su dosta promenile sport. To je doprinelo da je sužen prostor za razvoj igrača. Nešto što se nekada radilo da se igrač razvije sa 17-18 godina, sada je to palo na 15 godina. Pitanje je koliko tako mladi igrači mogu da izdrže psihički i fizički. Došlo se do rane specijalizacije, pa treninzi u mlađim kategorijama dosta slično izgledaju kao seniorski treninzi. To je dovelo do toga da se često kod mladih igrača javlja prezasićenost. Teško je povuči paralelu kako postići rezultat u nekom kraćem i vremenskom periodu i obimu u odnosu na to kako se nekad radilo. Košarka je možda i najkompleksniji sport. Ona traži sve, i da ste snažni, i da ste brzi, i da ste gipki, i da ste eksplozivni. A često kada radite jednu stvar potirete drugu. Treba naći neku meru u svemu tome. Sve to je mnogo teže u period obuke igrača koji je nazvan rana specijalizacija.“
Posle prve seniorske titule 1996. godine usledio je i prvi otkaz, naredne sezone posle 14 godina rada. Napravio je kratku pauzu, a onda je godinu dana u školi košarke „Zvezdara“ radio kao koordinator. Kada su ostali bez jednog trenera, Tir je preuzeo mlađe juniore i osvojio titulu prvaka Beograda.
Tir nije menjao puno klubova u dugoj karijeri. Voždovac, Crvena zvezda, kratko pomenuta Zvezdara, ponovo Voždovac, Crvena Zvezda…, pa onda Košarkaški savez Srbije.
„U Savezu sam počeo 2010. godine i prve tri godine radio uporedo u Voždovcu i Savezu. Od 2013. godine isključivo u Savezu. Tu sam preorijentisao svoju karijeru na mlađe igrače, koje već 13 godina pratim po celoj Srbiji. Od Bože Mitrovića sam naučio da je najlepše raditi sa mlađim igračima. U svim titulama i medaljama koje sam osvajao imao sam dosta mlade timove. Pričinjava mi zadovoljstvo da učestvujem u njihovom razvoju, da gledam kako se razvijaju, napreduju, kako postaju igrači. Ali ne samo igrači nego i ljudi koji su korisni za naše društvo i dobri sportisti.“
Razvojno-trenažni centar, kamen temeljac rada Saveza sa mlađim kategorijama, postao je poslednjih godina stvar prestiža i mesto koje sanjaju svi igrači koji žele da ostave pečat u košarci.
„Došao sam u Savez dva meseca pre održavanja RTC kampa. Imali smo 40 mesta i veliki problem da popunimo ta mesta. Nije bilo velikog interesovanja. Danas bi napunili 400 mesta da imamo toliko prostora. Razvijali smo se ovih 13 godina, menjao se sistem rada, sistem praćenja… Došli smo do toga da svakog meseca imamo neku aktivnost. Regionalni i savezni treninzi, turniri regiona i na kraju kamp koji se zadnjih godina održava u Kragujevcu. Za kamp biramo najtalentovaniju decu iz cele Srbije, radimo po specifičnom programu, sa trenerima koji učestvuju u regionalnim i saveznim treninzima. Tu su prisutni, naravno, i koordinatori regiona. Na početku sam rekao da je košarka za mene „mi“. Koordinatori i treneri su veoma zaslužni u ovoj priči. Da biste bili prvi trener u nekom godištu morate da imate crvenu licencu, najvišu kod nas koju možete da dobijete. Dosta smo učestvovali u tome da podstaknemo neke trenere da upišu više trenerske škole. Više od 15 trenera su ih u ovom periodu završili, vodili prvoligaške klubove, radili u raznim reprezentativnim selekcijama. Kako je izvršena smena generacije u seniorskoj reprezentaciji možemo da vidimo da je dosta devojaka prošlo kroz sistem razvoja mlađih igrača, pre svega RTC-a, ili su nastupale za kadetsku reprezentaciju, poput Jovane Nogić.“
Svedoci smo da je u Košarkaškom savezu u poslednjih skoro deceniju i po mnogo toga pomereno na bolje. A pravi primer toga je sektor za žensku košarku.
„Mnoge stvari, što se tiče ženske košarke, su došle na svoje mesto 2011. godine. Došao je trio, Dragan Đilas na mestu predsednika Saveza, Ana Joković za potpredsednicu zaduženu za žensku košarku, i Marina Maljković na mestu selektora. Mnogo toga se izmenilo na bolje. Ženska košarka je dobila status koji nije imala pre toga. Svako u svom segmentu je vukao odlične poteze. To se videlo već 2015. godine kada je osvojeno zlato na Evropskom prvenstvu. Mlađe kategorije su po malo lutale. Imali smo strašno veliki problem. Te 2011. godine smo imali registrovanih 1.200 igračica, možda i manje. Ta mala baza je bila uzrok pada, nismo imali dovoljan priliv mlađih igrača kako bi vršili selekcije. Ta brojka je povećana, pa ove godine imamo 3.500-4.000 licenciranih igračica i sigurno još oko 2.000 igračica koje nisu licencirane. To su početnice ili neki članice klubova koji se ne takmiče. Sektor za žensku košarku, predvođen Anom Joković, je odigrao veliku ulogu. Nema mesta u Srbiji koje ona nije obišla, nema mesta gde nije pomogla. Često sam bio prisutan gde su klubovi na osnovu njenog pojavljivanja i sastanka sa predstavnicima opština dobijali bolji status. To može da se vidi i preko broja klubova. Te 2011. smo imali 37 klubova koji su se takmičili, danas ih imamo preko 100. Naravno, tu ne treba stati. Treba da širimo bazu, da imamo preko 10.000 igračica. To se najbolje vidi kada se uporedimo sa Francuskom. Imamo četiri selekcije koje se takmiče u Evropi, po 15 igrača, mi faktički imamo 60 reprezentativaca. Te 2011. smo bili na nivou da je svaki 20. licencirani igrač bio reprezentativac. Danas je svaki 60.-70. reprezentativac. Kada to uporedimo sa Francuskom, koja ima preko 200.000 igračica, tamo je svaki 3.500. igrač reprezentativac. A mi se često uspešno nosimo u raznim kategorijama sa Francuskom. Nadam da ćemo jednog dana imati nešto slično INSEP-u, da veći deo kadetske i juniorske reprezentacije bude na okupu. Mi imamo selekcije koje su na okupu mesec dana, a oni se pripremaju godinu dana. To je bila ideja i ovde, ali nisu se još uvek stvorili pravi uslovi. Ono što bih želeo posebno da naglasim, jeste da imamo talentovanu decu koja bi mogla jednog dana da postanu seniorski reprezentativci.“
Kada pričamo o trenerskoj struci, upada u oči sve veći odlazak mladih generacija u inostranstvo. Tir o ovoj temi kaže.
„To je poseban problem. Žalimo se na nedostatak trenera. MI imamo više trenera koji rade u Kini nego kod nas u ženskoj košarci. Ne mislim da uopšte nemamo trenere. Kod nas taman izađe trener, formira se i ode. Na žalost, živimo u takvom društvu gde je teško izdržavati se, posebno ako ste trener mlađih kategorija. Pojavi se trener u nekom regionu i ode. Najbolji primer za mene je Milinko Tošić iz Ivanjice. U dva godišta je napravio tri igračice koje igraju prvu ligu, i jednu koja je u Americi. On je otišao u Kinu i mi, maltene, iz tog regiona nemamo takve igrače. Čekamo da tamo stasa neki novi trener, da se uspostavi kontinuitet u radu. Ivanjica ima malo stanovnika, nije to milionski grad pa da izbacuje puno igračica. On je napravio super uspeh. Jovana Jevtović je u Šopronu, Teodora Simončević u Artu, Dijana Arsović u Požegi, a Teodora Jeremić je u Americi. Kako smo imali odliv igrača, sada imamo i odliv trenera. Treba da prođe najmanje nekoliko godina kako bi se pojavio neko novi i napravio kontinuitet.“
Klubovi su veoma bitan šraf u sistemu jednog sporta, samim tim i u košarci. Tir primećuje mnogo promena, uglavnom u negativnom pravcu.
„Prva liga je i ranije ostajala bez najboljih igrača, to nije ništa novo, uvek su najbolji odlazili. Ali je novo da su klubovi počeli da ostaju bez dobrih klupskih igrača. To su uglavnom igrači između 20 i 27 godina. To su igrači koji su jako bitni šrafovi u timu. Danas i ti igrači odlaze i igraju druge, treće lige, ili neke slabe prve lige po Evropi. Mi smo u poslednje vreme imali najviše igrača do 20 godina i preko 27 godina, najmanje tih između. U razvoju igrača učestvuju svi igrači, pogotovo stariji igrači. Oni pomažu, daju savet i kada si u krizi i kad poletiš. Mlađi igrač mora da gleda starije, da radi što i oni. Ako treba i potrčko da bude, da im nosi torbe, vodu… To su veoma bitne stvari, a koje smo mi, nažalost, izgubili. Opet, ponavljam ono, košarka, to je – „mi“. Nedavno sam pričao sa igračicom koja mi je rekla da su je iz jedne krize izvukle saigračice. One su joj dale podstrek kada je ona počela da sumnja u svoje mogućnosti. Toga je sve manje i manje. Ovo novo vreme donosi i sve manje poštovanja mlađih prema starijima. Košarka se u vreme kada sam krenuo igrala iz ljubavi, radili smo štapom i kanapom. Danas je ona totalno drugačija. Stalno se razvija, neprestalno napreduje, pre svega u snazi i brzini. To dovodi do toga da se menja metodologija, način i pristup, danas je puno fizički zahtevnija. Nekad, na primer, teretane nismo toliko često koristili, danas je postala deo svakodnevnice. Kod žena treba znati kako se radi. Sarađivao sam sa Vladom Koprivicom koji je znao kako da prilagodi program ženama, od njega sam dosta naučio. Trener tokom cele svoje karijere mora da se edukuje, da se menja… Ne možeš da radiš kao što si radio pre 10-15 godina. Tehnologija je sve prisutnija. Recimo, 90-tih godina mene Lale Lučić pošalje na utakmicu u Sarajevo da radim skauting. Sednem negde u vrh sale da imam dobar pregled, papiri oko mene. Gledaš, trudiš se da što više zapamtiš, moliš Boga da se ponove neke situacije da bi skauting bio kompletan. Moraš da ispratiš sve akcije, individualne karakteristike svih igrača… Danas u poluvremenu utakmice imaš spremne video snimke iz prvog poluvremena, pokazuješ igraču šta treba ispraviti. U ono vreme nije postojala ni literatura, pogotovo za rad sa mlađim kategorijama. Danas je dovoljno da uradite 2-3 klika i imate sve. Sa jedne strane to je otežavajuća okolnost za trenere. Trener ne može da folira. Svi mogu da vide koliko znate i koliko radite na sebi.“
„Taj gorki trenerski hleb sa sedam kora“, fraza je koja se može čuti često u raznim sportovima. Tir otvara još neke teme iz trenerskog ugla.
„Roditelji su postali bitna komponenta za trenere mlađih kategorija, kao i menadžeri. Mislim da su upravo roditelji prvi ušli u fazu „rane specijalizacije“. Želja da se postigne neki rezultat preko noći. Vrlo često znaju da budu veliko opterećenje za igrače, pa i za same trenere. Roditelji moraju da shvate da je uloga trenera da pomogne igraču. Trener treba da vodi igrača, da ga tehnički i taktički usavršava i to će mu se vratiti kroz napredak igrača i rezultat. Mnogi bi da idu prečicom, mnoge stvari se preskaču, ostanu površne. A to ispliva na površinu u trenutku kad treba da ostvarite rezultat. To preskočeno i loše naučeno je teško ispraviti. Treba ti duplo više vremena da nešto ispraviš nego što mu je trebalo da to usvoji. Najveći problem imaju seniorski treneri u reprezentativnim selekcijama. Rade sa najboljim igračima, a često čujem od tih trenera da imaju problem sa igračima da ih dovedu do njihovog maksimuma. A to su perspektivni igrači, koji nisu iskoristili sav svoj kapacitet jer je bilo puno preskakanja, da bi se napraoi brz rezultat, brz uspeh. Izgubili smo jednu veoma važnu komponentu, a to je strpljenje. Dosta trenera je opterećeno, jer se od njih traži rezultat po svaku cenu. Pazite ovaj paradoks, što imate višu ekipu to je njen veći potencijal. To su igračice koje kasnije košarkaški sazrevaju, a vama daju manje vremena da ih obučite. Mi stalno nešto žurimo. Brzi razvoj, gomilanje stvari kod njih, veći fizički napor koji je prisutan, dovodi do povreda. Stalno držimo mlade igrače na granici njihove izdržljivosti. Nažalost, ovo vreme diktira ritam kojem morate da se prilagite. Ranije su treneri dobijali, na primer, četiri godine da naprave neki rezultat i onda su se svodili računi. Negde 80-tih godina to je palo na dve godine. Onda je 90-tih to palo na godinu ili čak i manje. Danas smo maltene došli do toga da imate nekoliko meseci. Trener je postao promenljiva komponenta u sistemu. Izašli smo iz teorije sportskih treninga, gde učiš da treba prvo da radiš elemente sistema pa da to sve spojiš u sistem. Danas se postavi sistem i onda u hodu radiš elemente sistema. To je maltene u svim uzrastima.“
Zoran Tir je vodio razne nacionalne selecije, od U16 do U19, i nema dilemu koja je kategorija najosetljivija.
„Vodio sam U16, U18 i U19 reprezentativne selekcije. Najosetljivija je kadetska uzrasna kategorija. Recimo, prošle godine imali smo 12 igračica iz 11 klubova, gde svaka dolazi sa oreolom zvezde u svom klubu. I kada okupite reprezentaciju onda se postavi pitanje ko je tu zaista zvezda, a morate da imate i radnike u timu. Teško je to sve lepo ukomponovati za mesec-mesec i po dana. A ne radi se samo na tome, radite i na taktici, na fizičkoj spremi… Imali smo primere da neka selekcija ispadne u B diviziju u kadetskoj konkurenciji, a onda u juniorskoj bude u vrhu. Potpuno isti igrači. Ali posle kadetske selekcije počinje grupisanje igrača po klubovima, mnogo je lakše trenireti u juniorskom uzrastu. Recimo, generacija 96 je ispala iz kadetske lige, a sa njima sam osvojio četvrto mesto na juniorskom EP, gde smo u polufinalu i u borbi za treće mesto sa selekcijma Francuske i Španije izgubili na jednu loptu.”
Za pomenutu kadetsku selekciju sa minulog šampionata Starog kontinenta vezana je još jedna specifičnost – veći broj igračica sa područja van Srbije. Dokaz da se pomno prati rad i devojčica van naše zemlje.
„Imali smo jedan kuriozitet. U kadetskoj reprezentaciji Srbije smo imali pet devojaka koje su ponikle u Republici Srpkoj, tamo počele da se bave košarkom. Poslednjih godina smo imali igračice iz Australije, Francuske, Španije… U ovom trenutku imamo kontakt sa igračicom iz Švedske koja je 2011. godište, kojoj je majka Srpkinja, iz Australije 2009. godište… Uspeli smo da razgranamo mrežu, da nam javljaju gde ima mladih perspektivnih igrača koji su zainteresovani da zaigraju za reprezentaciju Srbije.“
Tekuća takmičenja, ali i ona ranijih sezona, donela su i ružne vesti o teškim povredama u ranim fazama karijera igračica.
„Nažalost je tako. Recimo, 2008. godište će na leto početi pripreme za Evropsko prvenstvo. U ovom trenutku tri igračice koje bi sigurno bile među 16 na pripremama ili izlaze ili su relativno skoro doživele povredu prednjih ukrštenih ligamenata. Mnogi ne shvataju da su one mali profesionalci. Odigravaju školske utakmice sa pet minuta zagrevanja. Uđete nezagrejani, lopta vas povuče i doživite povredu. Kada sam počinjao ja nisam znao šta su prednji ukršteni ligamenti, sada gotovo da nema kluba koji se nije suočio sa tim problemima. Da li to stvar preopterećenja ili drugih faktora… Takođe, imamo problem u samom odrastanju. Mi smo odrastali napolju, igrajući razne igre, penjali smo se na drveće… Danas kada biste videli da se neko popeo na drvo snosio bi sankcije. Ne vidite kod dece prirodne kretnje, bitne za razvoj.“
Trener je nekada bio u centru kruga koji je činio celinu jednog kluba ili ekipe. Gde je danas pozicija trenera, bilo je sledeće pitanje za Tira.
„Treneri mlađih kategorija imaju bitnu ulogu u formiranju igračica. Onii spremaju igračice koje treba da uđu u seniorsku košarku. Trener treba da ima neku viziju kakva će se košarka igrati za 5-6 godina i da ih sprema za takvu košarku. Ako ih spremamo danas za košarku kako se danas igra, u zaostatku smo. Umetnost trenera je da izvuče iz igrača ono što ni on ne zna da poseduje. Trener i igrač mora da se poštuju. Podrška igraču ne znači samo tapšanje po ramenu, samo da mu vičeš bravo. U razvitku igrača ima uspona i padova. Neki put morate da ga pogurate, neki put je oštrija reč mnogo efikasnija nego samo reći bravo. Kao iz Kusturičinog filma, svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem. To je jako bitna stavka u sportu. Trener je nekad bio autoritet, bio je u centru i sve je bilo oko njega. Trener danas je izguran iz centra i nalazi se na nekom obodu. Sada u centar ulaze uprave, menadžeri, roditelji… Malo je trenera poput, recimo Željka Obradovića, koji su i dalje u centru. Imamo apsurd da hoćemo profesionalce među trenerima, a sve manje ulažemo u njih i mlađe kategorije. Hoćemo igrače a nećemo da plaćamo trenere stvaraoce. Dolazimo do raskoraka između želja i stvarnosti. Sve u klubu mora da bude na istom nivou. Ako imate dobru upravu i loše igrače, nećete napraviti veliki rezultat. Isto tako, ako imate dobre igrače i lošu upravu koja to ne može da isprati, opet nećete napraviti veliki rezultat. Mora da postoji ravnoteža. Ne možeš da ne ulažeš ništa i da očekuješ maksimalne rezultate. Da ne obezbediš adekvatne termine za salu, da treniraš tri puta nedeljno i da očekuješ da će trener sa tri treninga da ti napravi igrače. U moje vreme se podrazumevalo da trening traje minimum sat i po. Danas mnogi klubovi u mlađim kategorijama treniraju sat vremena. Ranije se smatralo da je potrebno 10.000 ponavljanja da biste doveli neki element ili neke pokrete do automatizma. Ako radite 100 puta to na jednom treningu, a što je retkost, vama treba tri i po meseca, i to svakodnevnog rada, da biste to postigli. Puno rada ne garantuje uspeh ali malo rada garantuje neuspeh.“
Za kraj, zahvalnost mnogima koji su utkali svoje znanje u karijeru Zorana Tira.
„Moram da istaknem da su u mom trenerskom razvoju veliku ulogu imali treneri sa kojima sam sarađivao kao pomoćni trener ili prvi trener. To su Boža Mitrović, Slobodan Ćirić, Saša Urošević, Ivan Nikodijević, Vita Blagojević, Dragomir Bukvić, Zoran Kovačić, Jovan Gorec, Nikola Damnjanović, Tijodor Stamatović u klupskoj košarci kao i svi saradnici iz reprezentativnih selekcija poput Biljane Stanković, Vesne Despotović, Željka Vasiljevića, Vesne Džuver, Slobodana Subića, Dejana Mudreše, Svetlane Mitrović, Danila Borovića… Zahvalan sam i Dobrivoju Kašiću, Stojanu Zdravkoviću, Draganu Vujinoviću, Miroslavu Živanoviću…, ljudima koji su mi pružili šansu da vodim pojedine klubove. Mnogo sam naučio od kondicionih trenera Vladimira Koprivice, Aleksandra Borisavljevića, Radeta Pavlovića, Tamare Dokić. Posebnu zahvalnost imam prema Košarkaškom Savezu Srbije, Ani Joković, koji su mi pružili šansu da uživam u radu sa mladim perspektivnim igračicama.“