Posle seniorki, juniorki i mlade selekcije, red je stigao i na najmlađe dame. Kadetska selekcija, predvođena sa klupe selektorkom Vesnom Džuver nadmašila je očekivanja i na kraju zauzela sedmo mesto. Uvek provejava žal za još boljim plasmanom, ali uzevši u obzir da se selekcija ovog uzrasta posle duže vremena našla u A diviziji, jasno je da je opstanak bio primarni cilj.
Analizu učešća našeg nacionalnog tima na takmičenju u Izmiru dobili smo od selektorke Vesne Džuver, debitanta u ulozi glavnog trenera nacionalnog tima.
Svaka selekcija ima svoje specifičnosti, pa i uzrast do 16 godina. Kako ste vi, generalno, videli situaciju sa ovim timom?
-Oni iskusniji kažu da je kadetska selekcija možda i najteža jer su najmlađe. Puno toga se podvlači pod „prvi put“. Ali nisam osetila nikakav problem, već ogromnu želju među njima da učestvuju na prvenstvu. Mlade su, željne takmičenja, svesne da su generacija koja se posle dugo vremena takmiči u A diviziji. Bilo je to novo iskustvo i za njih i za nas trenere. Imali smo 12 igračica iz 11 klubova. Praktično, većina njih su bile vodeće u svojim klubovima, imale dosta vremena loptu u svojim rukama… Trebalo je sada sve to uskladiti u jednu celinu, da te devojke prebacimo na timske uloge. Prezadovoljna sam kako smo to uradili, niko se na prvenstvu nije izdvajao kao zvezda, već su se sve podredile timu.
Na krajnjem spisku se našlo nekoliko igračica koje igraju van Srbije, kako ste zadovoljnji njihovim uklapanjem?
-Pre svega, treba istaći da je na prvenstvo otišlo 12 najboljih igračica. Imali smo pet igračica koje potiču iz Republike Srpske, od kojih dve igraju u Srbiji. Jedna je iz Španije i jedna iz Francuske. Svaka od tih sredina ima svoje specifičnosti kada je vaspitanje u pitanju. Te devojke su sjajno vaspitana deca, čijim smo ponašanjem dobili jako puno. Izuzetno sam zadovoljna.
Glavni deo priprema ste obavili, tradicionalno, u Banji Koviljači. Uoči toga ste imali neku vrstu predpriprema, o čemu je reč?
-Pošto sam u FIBA mentoring programu, gde mi je mentor Marina Maljković, uoči priprema u Banji Koviljači sam imala dosta razgovora sa njom. Dobila sam veliku podršku i pomoć, davala mi je značajne smernice na šta da obratim pažnju, šta da povisim na viši nivo…
Koju ideju ste imali na pripremama?
-Pre Banje Koviljače kadetska ekipa je kroz RTC imala jedno okupljanje od 10 dana. Nismo bili kompletni, ali je svaki taj dan rada u Kragujevcu bio neprocenjiv pred start glavnih priprema. Činjenica je da smo posle dugo perioda igrali u A diviziji, pa sam na pripremama htela da vidim gde smo i šta možemo da očekujemo. Zato smo i birali takve ekipe. Na primer, Hrvatska je prošle godine bila treća. Nismo mogli ni da pretpostavimo koliko je A divizija fizički zahtevnija od B divizije. Naravno, kroz šest utakmica cilj je bio i da od 15 devojaka izaberemo 12 koje će se na najbolji način nositi sa pritiskom. Odigrali smo šest utakmica protiv Slovenije, Poljske i Hrvatske i ostvarili učinak 3-3. Zanimljivo je da smo svaku prvu gubili, svaku drugu pobeđivali. Kao da je igračicama trebao dokaz da mogu, da treba da veruju u sebe i da podignu samopouzdanje. Izgubimo prvu, jer su pokazivale veći respekt nego što treba, a onda sutradan odigrali kako treba.
Kada smo pominjali pripremni period, kakve ste uslove imali?
-Zahvaljujući ogromnoj pomoći i podršci KSS imali smo fantastične uslove za rad. Osoblju u Hotelu Spa u Banji Koviljači, gde se godinama okuplja U16, zahvaljujem se na maksimalnoj podršci. Veliki vetar u leđa nam daje podrška Saveza, osetili smo tu podršku na svakom koraku. Borimo se za taj grb, svako od nas je došao da predstavi svoju zemlju najbolje što ume, a iza tebe stoji Savez, to puno znači. Potpredsednica Ana Joković je bila sa nama, njena podrška se osetila, i zahvalna sam joj na tome.
I pre sletanja u Izmir bili ste svesni da ste u veoma teškoj grupi. Koji je bio prevashodni cilj?
-Izuzetno teška grupa sa aktuelnim šampionom Francuskom, zatim Mađarskom koja godinama u mlađim selekcijama visoko kotira, kao i domaćin Turska, gde se očekivala velika podrška sa tribina. Otišli smo sa ciljem da ostanemo u A diviziji jer smo povratnici posle niza godina. Cilj u grupi je bio da ne budemo četvrti, kako bi izbegli prvaka iz druge grupe.
Uoči utakmice sa Francuskom na startu zadesio vas je peh. Koliko je ta utakmica, uprkos porazu, bila značajna za nastavak takmičenja?
-Veliki peh, na poslednjem treningu pred utakmicu sa Francuskom, prvi centar Lanja Brenjo je doživela distorziju zgloba, pa smo dve utakmice igrali bez nje. Utakmica sa Francuskom nam je puno pokazala, pre svega da je karakter ekipe fenomenalan, da možemo da se nosimo sa najjačim ekipama. Tim se dodatno mobilisao baš zbog Lane, da nadoknade njene minute i učinak. Pokazale su sjajan odnos prema igri sve do četvrte četvrtine i zone 3-2 koju ni neke seniorske ekipe ne bi rešile.
Usledio je nesrećan poraz od Mađarske…
-Imali smo 30 sjajnih minuta protiv Francuske i 39 sjajnih minuta protiv Mađarske. U poslednjem minutu se desila totalna dekoncentracija, toliko loših odluka smo imali, da je poraz bio neminovan. Teže je bilo izgubiti nego pobediti. Ali to je ta mladost, ne mogu reći da smo se ulašili pobede, ali trebali smo mirno da privedemo meč kraju.
Utakmica protiv Turske je odigrana u sjajnom ambijentu. Da li je time i pobeda bila veća?
-Turska je imala ozbiljnu podršku. Mislim da su neke devojčice prvi put igrale pred tolikom publikom. Brenjo nam se priključila, iako zbog zgloba nije bila spremna. Igrala je sa srcem i željom. Usledilo je veliko olakšanje jer su ta deca osetila pobedu na Evropskom prvenstvu. To im je bila jaka injekcija pred nastavak i već tada sam verovala da ćemo proći osminu finala. Kontrolisali smo celu utakmicu, publika je bila ta koja je doprinela da se Turska vrati. Deci skidam kapu jer su majstorski odigrale završnicu.
Sistem takmičenja praktično je osminu finala istakao kao najbitniju utakmicu. Želeli smo da izbegnemo borbu za opstanak, a prepreka je bila Letonija. Kako ste videli tu utakmicu?
-Čim počne Evropsko prvenstvo sve ekipe imaju lako dostupan skauting. Mi smo se za tu utakmicu spremili, skautirali, na treningu devojkama pokazali i pripremili se. Devojke su bile spremne da prođu tu utakmicu. Imala sam utisak da ne možemo da izgubimo. Kod nas je bila lopta, mi smo vodili glavnu reč. Ustvari to je najteža utakmica koja te vodi u prvih osam ili se boriš za opstanak. Taj pritisak su devojke nekako lagano iznele. Posle 13 godina naša U16 je ušla među osam u Evropi.
Malo je nedostajalo do polufinala. Čini se da Italija nije bila toliko bolja u četvrtfinalu?
-Interni naš utisak je bio da imamo veliku šansu da se plasiramo među četiri. Stvarno smo mislili da možemo da napravimo iznenađenje i pobedimo Italiju. Desilo se, međutim, pre utakmice da su deca od drugih dobila informaciju da prvih pet ekipa ide na Svetsko i nabile su sebi pritisak, tako da im je to malo „skratilo ruku“. To je bila utakmica gde je promašeno toliko zicera. Ne mogu da kažem da nas je Italija taktički nadigrala, nego smo imali loš šuterski dan. Ekipa je podlegla toj želji i pritisku da uđe među pet. Nudili su nam se, imali smo otvoren šut za vođstvo, ali je i to izašlo. Nije bio naš dan.
Utisak je i da je poraz od Poljske bio posledica utakmice sa Italijom?
-Poljska je bila naša najlošija utakmica. Očekivala sam da ćemo odigrati bolje, jer smo poznavali tu ekipu, pobedili je u pripremnom periodu. Izgleda da je poraz od Italije duže ostao u glavama. Tako smo i odigrali. Devojke su bile uplakane posle italije, ipak su to mlade devojke. Puno razgovora treba sa njima. Baš su teško teško podnele poraz od Italije, a vrlo brzo je došla utakmica sa Poljskom i to je bio odraz te utakmice.
Za kraj pobeda nad Mađarskom…
-I prvu utakmicu protiv njih smo kontrolisali, nisu mogle da nas dobiju dva puta. Mali broj koševa, puno promašenih penala. Deca su imala ogromnu želja i karakter, borila su se za sedmo mesto svim srcem. Celokupna slika na kraju je zadovoljavajuća. Sedmo mesto odlično, jer smo bili novajlije u A diviziji. Neko će reći, uvek može bolje, ali zaključak je da je sve bilo kako treba.
Šta ste po završetku prvenstva poručili igračicama?
-Ove devojke su tek na početku svoje reprezentativne karijere. Neke od njih nikada nisu imale dva treninga dnevno po dva sata, sa toliko taktičkih zamisli. Svaka je dobila maksimalnu podršku i savet da rad uvek daje rezultat. Od početka priprema, od prvog dana u Banji Koviljači sam imala jednu parolu koju sam im govorila. Stariji i iskusniji su me savetovali, rekli su mi da ne mogu da kontrolišem pozive deci od ljudi van ekipe. Od prvog dana je parola bila „Ko vesla ne može da ljulja čamac“. Stalno sam im pričala da smo mi veslači i da nemamo vremena da ljuljamo čamac, da nikada ne dozvole da oni koji ne veslaju ljuljaju čamac. Od prvog dana smo držali važnost njihovog timskog razmišljanja i rada.
Koju poruku bi uputili košarkaškoj javnosti, pogotovo onima koji rade sa tom decom?
-Ta deca su naše blago. Svaka od njih ima ogroman potencijal da jednog dana bude nosilac juniroske, mlade i na kraju seniorske reprezentacije. Negujmo tu decu, trena da radimo puno i puno da pričamo sa njima.
Jako bitna karika u celoj priči je stručni štab. Kako je funkcionisala saradnja?
-Stručni štab činili su pomoćnici Danilo Borović i Milan MIlanović, zatim savetnik Zoran Tir, tim menadžer Dušan Kojić, fizio Luka Jović. Prvi put sam bila u ulozi glavnog trenera, prošle godine sam bila pomoćnik Biljani Stanković. Od prvog dana imala sam maksimalnu podršku sa maksimalnim poverenjem. Ogromnu zahvalnost dugujem i Milanu i Danilu, baš smo bili pravi tim. I to su deca osetila, što je jako važno.
Ovog leta praktično nećete imati pauzu, jer vas očekuju nove klupske obaveze.
-Tako je, nove klupske obaveze. Novi izazov. Prvi put kao trener jedne ekipe koja učestvuje u regionalnom takmičenju. Iskreno, jedva čekam da se priključim ekipi i da počnem da radim. Najvažnie je ostati u kontinuitetu i raditi. Ne žalim što posle dugo godina neću imati vremena za more i odmor.