Slobodno možemo konstatovati da rezultati kluba, kvalitetan rad sa decom godinama unazad nisu prepoznati u dovoljnoj meri i da čovek koji je svoju kompaniju i privatan kapital podredio ženskoj košarci nije naišao na podršku institucija.
Ovakve vesti odjeknule su u „Žućkovoj avliji“ u samoj završnici prvenstva a navode smo proverili sa predsednikom kluba Petrom Bulatovićem, koji je ujedno i većinski finansijer u prethodne tri godine ove košarkaški institucije.
„Na moju veliku žalost niste daleko od istine. Naš klub nalazi se u izuzetno teškoj situaciji, da slobodno mogu da kažem da preživljava svoje poslednje nedelje i to na leđima svojih košarkašica, stručnog štaba i dobavljača kluba koji su na poverenje dozvolili da se sezona završi. Kompanija Fresh design factory čiji sam vlasnik po završetku ove sezone iz finansijskih razloga primoran je da zaustavi finansiranje kluba jer i nakon tri godine konstantnog ulaganja u sport i ovaj klub društvo nije prepoznalo kao nešto vredno pažnje, a Košarkaški savez Srbije se u nekoliko navrata proglasio nenadležnim da se bavi problemom finansiranja klubova i tako smo na neki način ostavljeni da se borimo sami za sebe. U stanju gde ženski sport ne zavređuje veću pažnju društva sve nekako postaje nebitno, postajete svesni toga da promociju vršite samo za sebe, da to što naš klub pre pandemije ima pune sale, navijače i trudi se da promoviše ženski sport na nekom višem nivou aposolutno nema značaj za njegovo finanisranje.“
Da li možete direktno da ukažete na probleme sa kojima ste se susreli?
„Naravno! Postojali su problemi za koje sam znao, a postojali su i oni za koje nisam ni sanjao da će se desiti. Znao sam da ulazim u klub i preuzimam dug od 30.000 evra, kao i sudski spor iz 2015. godine koji sam zajedno sa prethodnim predsednikom kluba gospodinom Milanom Tasićem isplatio u celosti. Problem za koji sam znao sam i rešio, međutim problem odnosa prema ženama u sportu, pre svega u našem sportu u Beogradu nisam ni sanjao. Pokucao sam i na vrata Ministarstva omladine i sporta gde sam upućen na KSS da tamo potražimo sistemsko rešenje kojim će se i klubovima u Beogradu na neki način pomoći da bar osnovne potrebe kluba finansijski podmirimo. Međutim, kako to u Srbiji obično i biva u Košarkaškom Savezu Srbije smo upućeni na grad što ukoliko pogledate druge klubove i jeste mesto gde bismo trebali da „molimo“ za podršku i finansiranje. U svakom slučaju, do sada do bilo kakvih naznaka da će se nešto promeniti nismo došli pa otuda i shvatanja da je Korać godinama unazad briga pojedinca i da nikakvi rezultati i rad to neće promeniti. Kako naše lige organizuje KSS pokušavao sam da pitanja postavljam direktno Savezu.“
Koja su to pitanja?
„Izuzetno prosta i direktna. Da li se može pronaći način da u snimku ili direktnom prenosu svake nedelje po jedna utakmica bude prenošena na nekom TV kanalu? Da li se može obezbediti sponzor lige koji će dati ženskim klubovima bilo šta više od paketa sportske opreme za decu, da li se bilo koji sponzor moze preusmeriti na našu ligu i njen razvoj? Da li KSS može svojim kanalima i kontaktima da započne borbu za klubove iz Beograda da se na pošten način finansiraju iz grada ili Ministarstva? Grad tvrdi da bez uredbe KSS to ne može, KSS tvrdi da nemaju veze sa finansijama grada, u svemu tome trpimo samo mi klubovi.“
Liga ima 12 klubova, kako to da drugi ćute o problemima?
„Smatram to i najvećim problemom ženske košarke. Često sam govorio i za sebe i za druge čelne ljude klubova da je ćutanje sramota i da smo ćutanjem najodgovorniji za sve što nam se dešava. Verovali ili ne, naši klubovi nemaju svoju uniju tj. nemaju svoje udruženje što pre svega govori o nama koji vodimo te klubove. Razlog je i tu logičan i prost, samo nikako nije koristan za naš sport. Ukoliko bi postojalo udruženje automatski bi i klubovi morali biti profesionalni, a tako i podigli svoje troškove jer sami ugovori ne bi više mogli biti amaterski. Zbog toga i jesmo ovde gde smo bez mišljenja i prava glasa, a samim tim kada se vaš glas ne čuje i niste nikome bitni da vam pomogne sam od sebe. U ligi imate osam klubova van Beograda i četiri kluba iz glavnog grada. Klubovi van grada prema zvaničnim podacima tih gradova dobijaju određena sredstva za finansiranje ženske košarka a ja nisam merodavan da govorim o tome da li je to dovoljno. U Beogradu imamo Partizan, Crvenu zvezdu, Art basket i Radivoj Korać od čega su poslednje tri navedene ekipe učestvovale na završnom turniru Kupa i nalaze se u završnici prvenstva.“
Koliko je to u ciframa?
„U 2019. godini smo prihodovali oko 250.000 dinara kroz projekte za promociju ženskog sporta, 2020. godine 140.000 dinara u istu svrhu, a u 2021. godini smo odlukom Vlade zbog kovida prihodovali 2.500.000 kao i svi ostali ženski klubovi Prve lige, a Grad nas je nagradio sa dodatnih 70.000, tačnije Opština Vračar koju uspešno predstavljamo godinama unazad. Ne bih da zaboravim ni donaciju KSB-a od 80.000 dinara, kao ni oproštenu prvu ratu članarine KSS od 90.000 dinara ove sezone usled kovida. Na sve to želim da dodam i desetak košarkaških lopti koliko dobijemo od KSS svake sezone, neko će reći da je to sitno, ali ja smatram da je važno pomena jer nisam navikao da bilo šta od nekog dobijam za klub.“
Navodite pomoć opštine i grada od 1.000-2.000 evra godišnje, koliki su troškovi jednog ženskog košarkaškog kluba tog nivoa?
„U sezoni u kojoj želite da se borite za opstanak, dakle da platite sve takse i da iole trenirate i platite osnovni deo stručnog štaba potrebno je 6-7.000.000 dinara, na sve prethodno opština pokriva i trećinu seniorskih treninga dok dve trećine plus sve trenigne svih mlađih selekcija plaćamo, kao i odigravanje svih utakmica. Ukoliko želite sredinu tabele potrebno je da uložite još 2.500.000 u osnovne plate nekolicine igračica, a ukoliko želite borbu za vrh, a to je ono ispod čega Korać nikada nije išao, potrebno je investirati oko 100.000 evra u sezonu, a slobodno mogu da kažem minimum 90.000 dinara. Poređenjem ovog iznosa sa podrškom postaje vrlo jasno o kakvom se projektu radi.“
Koliko mediji imaju uticaja na stanje ženskog sporta?
„Koji mediji? Mislite na one što ih nema u ženskom sportu ili na par onih koji svojom ludošću i entuzijazmom samostalno prate žensku košarku? Verovali ili ne u Srbiji imamo situaciju da žensku košarku redovno prati 1-2 portala i kada malo dublje zagrebete dođete do toga da to novinari rade iz ljubavi i određene želje da pomognu našem sportu. Van toga neki naslov ili tekst o ženskoj košarci možete pročitati samo ukoliko ga neko od čelnih ljudi klubova „naruči“ jer praktično na mečevima se novinari i ne pojavljuju. Sa druge strane zašto bi? Klubovi bez sredstava smanjuju troškove na minimum i ne daju ni minimum informacija, a opet Savez ne vidi nikakav interes da nekim beneficijama podstaknu novinare da pišu o ženskoj košarci. Iz ličnog iskustva u pregovorima sa sponzorima slobodno mogu da kažem da mediji mogu da odigraju možda i najvažniju ulogu u promociji kluba kao atraktivnog projekta za ulaganje sponzora.“
Da li je istina da ste u svom mandate uspeli da navijače dovedete na tribine i da ste nas sve podsetili na neka druga srećnija vremena?
„Izrazio bih se samo drugačije. Nisam ja dovodio navijače nigde, ja sam samo sa svojim saradnicima žensku košarku u Srbiji pokazao navijačima a sve što se događalo posle toga je odgovor našem društvu koje je bez imalo pravednosti ženski sport srozavalo kroz kontekste „da to niko ne želi da gleda“. Ostaje ogromna žal za tim. Setiću se derbi meča protiv Kraljeva u našoj hali prošle sezone kada su navijači ostajali na stepenicama jer je 250-300 mesta u našoj hali bilo ispunjeno. To je za mene lično bila velika pobeda, pokazali smo svi zajedno kako treba da izgleda košarkaški utakmica. Kovid je ove sezone učinio svoje a naši navijači su pratili klub u ograničenom broju ili putem interneta. Svi smo se nadali završetku sezone pred punim tribinama ali nažalost ništa od toga, zdravstvena situacija je takva kakva jeste i propisi se moraju poštovati. Navijači ovog kluba su pokazali pravo lice ženske košarke, mnogima su smetali, ali i to pokazuje nivo svesti društva u kome neko smatra da se ženska košarka igra za par roditelja a ne za navijače.“
Korać je i u poslednje dve godine u završnicama svih takmičenja, to je odličan rezultat i kontinuitet Vašeg kluba?
„Biću iskren sa Vama, zaista ne smatram polufinala i finala Kupa i prvenstva nekim velikim uspehom. Nikada za sebe nisam govorio i to moji saradnici, pa i igračice znaju, da sam stručnjak za košarku, što se i videlo kroz niz grešaka u prethodne dve godine. Svoj posao sam zamišljao drugačije, želeo sam da oko sebe okupim uspešne ljude i da zajedno sa sponzorima nosimo Korać do Evrope. U klubu kakav sam želeo trebao je da postoji direktor kluba, sportski direktor i tim menadžer koji bi zajedno sa stručnim štabom vodili sportski deo kluba. Nažalost, zbog finansija o kojima razgovaramo ja sam predstavljao i taj deo i svakako doneo mnogo pogrešnih odluka koje su klub koštale trofeja. Sa te strane zaista smatram da i lično snosim najveću odgovornost za ključne poraze u prethodne dve sezone. Slažem se da će većina reći da su rezultati odlični, ali lično ja sam uvek planirao, govorio i „pucao“ na trofeje i sve ispod toga za mene je neuspeh.“
U nekim Vašim ranijim izjavama pročitali smo da često pominjete odnos muške i ženske košarke, i odnos društva koji nije baš ravnopravan?
„Ovo je ozbiljna tema i o njoj se može polemisati jako dugo. Govoriću samo iz ugla predsednika ženskog košarkaškog kluba i navesti nekoliko skorašnjih primera samog odnosa prema našem sportu i devojkama u njemu. Prvo, kod pomoći Ministartsva u iznosu od 2.5 miliona dinara usled kovida ne mogu reći da se nisam zapitao zbog čega su muški klubovi dobili u istu namenu 5.5 miliona dinara. Zanimalo me je da li su muškarcima skuplje sale, sudije, prevoz ili bilo šta od troškova pa je i pomoć za toliko veća. Nedavno smo imali i finalni turnir kupa gde nam je po klubu usled virusa dozvoljeno da na finalni turnir uvedemo pet osoba kao gledaoce, samo par nedelja pre toga u manjoj hali imali smo muški finalni turnir gde su klubovi uvodili po 15 osoba, a svako ko je iole ispratio te mečeve zna da je bilo između 150 i 200 ljudi. Da li mi neko govori da mi iz ženskog sporta prenosimo više virus ili je u nečemu drugom poenta, lično ne znam. Ženska liga bez sponzora, ženska liga bez žene na čelu iste, ženska liga bez prenosa i bez ičije želje da se za nju bori. Mislim da onima koji žele da ovo pogledaju pravim očima ovo treba da bude sasvim dovoljno, isto tako se nadam da će žene u košarci shvatiti da za sebe moraju da se izbore same i da ih ćutanje samo vodi putem koji nije dobar.“
Na kraju, ima li svetlosti na kraju tunela ženske košarke?
„Ako smem da se tako izrazim, u našem sportu svetlost je velika ali nije na kraju već iza tunela, da bi se pojavila na kraju tunela to neko uticajan i jak treba da želi i pokrene lavinu koju posle toga niko više ne bi mogao da zaustavi. Svaka institucija ove zemlje će vam reći isto, obratite se svom savezu, zato je ovo tema u kojoj se Savez mora pomenuti. U KS Srbije ne treba, nego moraju da sede bivše košarkašice, poput Ane Joković koja je usmerena na reprezentativne selekcije, one koje će biti spremne da svoja imena založe za klubove, da se bore, da javno kritikuju ovakav stav prema klubovima. Selektorka Marina Maljković prošle godine javno je kritikovala rad trenera i struke u Srbiji, a na moju veliku žalost nije pre toga posetila naš klub i pitala u kakvim uslovima radimo i odakle nam novac i za ovo što uspevamo da ostvarimo. Klubovi ćute, neki jer dobijaju novac od lokalnih samouprava pa nemaju prava na glas, drugi jer smatraju da je odnos sa Savezom presudan za opstanak kluba, dok su treći vremenom odustali od ove borbe na sličan način kako i ja odustajem. Shvatite da su se društvo i ženski sport toliko srozali da ovakvi kao ja više predstavljaju čudake nego li one koji žele iskreno da pomognu. U KSS imate gospodina Bojana Popovića, komesara ženske lige, za koga lično zaista mogu da kažem da se tokom cele saradnje trudio da veoma brzo odgovori na sva pitanja ili naša pitanja prosledi nadležnima i zaista smatram da je on pokazatelj da Srbija ima mlade kadrove koji žele da rade i da se dokazuju u institucijama. Sa druge strane, van posla delegata gospodin Popović se za sva pitanja sponzora, prenosa, pomoći, unapređenja lige proglašavao nenadležnim i na taj način svaki pokušaj da sa Savezom nešto unapredimo završavao se na gospodinu Projoviću koji kompletno sve predloge uvažava idaje odgovore da će biti analizirani i uvek na tome i ostane. Jedina žena, a i bivša košarkašica, koju sam tek nedavno posle tri godine u ovom sportu imao prilike i lično da upoznam, i žena sa javno visokom pozicijom u Savezu je Ana Joković, njena pozicija je zvanično vezana isključivo za reprezentaciju i ako malo pogledate žensku košarku to nam je i jedini segment koji beleži uspehe, zato i tvrdim da žensku košarkašku ligu treba da vode žene košarkašice koje su ovaj gorak ukus već proživele u klubovima i želeće da grizu i pomognu generacijama koje dolaze. U blatu nismo jer niko ne zna da se bavi nama, mi smo u blatu jer nikoga ne zanima da se bori za ovaj sport, postojimo na margini egzistencije i živimo od sitnih lokalnih kombinacija da se zaradi neki dinar na uštrb kvaliteta rada.“
Kako ste i lično bili sponzor kluba, da li regulative i zakoni naše zemlje deluju stimulativno na pomoć sportu?
„Ova tema je problem celokupnog sporta, ne samo košarke i ne samo ženske. Ulaganjem u sport kroz sponzorstvo na firmu se odražava isključivo kao stavka troška koja umanjuje dobit i na kraju kompanija će platiti manji porez na dobit, u prevedenom to znači da na svakih 1.000.000 dinara uloženih sredstava plaćate manji porez od 150.000 dinara, a 850.000 je totalno bespovratan iznos koji kao da ste bacilli u nepovrat. Ne znam kada i ne znam kako ali kad tad ovo će morati da se popravi, pogledajte region, pogledajte Evropu, firme koje ulazu u sport imaju beneficije u svakom segmentu saradnje sa državom, dok kod nas se to nema tretman bilo kakve kompanije koja zavređuje olakšicu i benefit. Nažalost, tu logike nema ali sam to osetio i na koži svoje kompanije.“
Petre, ima li spasa za Korać?
„Ima! Ja nisam uspeo, da li nisam znao ili imao prave ljude na pravim mestima to sada nije ni važno. I ovom putem moja želja jeste da pozovem Opštinu, Grad, Ministarstvo omladine i sporta, i naravno KSS, da razmisle o tome da li jedan klub ovog nivoa treba sam svake godine da finansira 7.000.000 dinara osnovnih potreba da postoji, da plaća treninge, utakmice, sudije, zapisničare, prevoz, takse Savezima i trenerske licence. Da li je Ženski košarkaški klub Radivoj Korać zaslužio posle ovoliko godina samostalnog finansiranja da svojim uspesima bar malo zainteresuje ovo društvo i postane bar mali projekat istog?“ Ne sumnjam u odgovore, sumnjam samo u to da ovakva pitanja nikada ne dođu na pravo mesto, da nikada ne postanu polemika onih koji o tome mogu i da odluče u pozitivnom smeru. U narednih mesec dana pokušaćemo sve kako u Beogradu, tako i u drugim gradovima, da dođemo do podrške za klub i spasimo ga sigurnog gašenja, a ovim putem pozivam i sve sponzore da nam se priključe i pomognu u našoj borbi da nekako opstanemo. Siguran sam da je potrebna podrška i od društva, i od države i sponzora. Mi nikada nismo i nećemo želeti da se borimo protiv nekoga, tu smo bili da poboljšavamo ženski sport, mi ne tražimo pomoć i milostinju da bismo živeli od danas do sutra, mi želimo da ovaj sport postane projekat i da se sredstva uložena u žensku košarku smatraju investicijom a ne čistim gubitkom.“