Izdvojili smo ona najinteresantnija pitanja.
Kada ćemo te videti na terenu?
-Ovo pitanje bismo i vi i ja trebali da postavimo prof. dr Marku Stojanovicu 😁 koji vodi moj oporavak, jer kod njega nema puno ispitivanja, samo iskljućivo rad i da biste izašli na teren morate biti spremni i psihički i fizički u potpunosti.
Koliko je teško psihički izaći iz teške povrede, i to više puta?
-Iskreno, teško je, nekada osećate da vas zaista telo moli da prestanete. Negde imam osećaj da je psihički mnogo teže nego fizički, morate da spremite svoju glavu da će to trajati pola godine, nekada i duže, a za nas sportiste je to dug period van terena. Naravno da je to izvodjivo ako radite predano i svakog dana. Kada dođete do samog kraja oporavka, osećate da tada možete sve i imate još veću motivaciju. Ali, sa druge strane kada pogledate danas se ljudi nažalost bore sa mnogo težim stvarima i bolestima u životu, tako da nema kukanja!
Koja ti je najlepša uspomena iz Vrbasa?
-Vrbas je grad u kojem sam provela šest godina, upoznala mnogo dragih ljudi, završila srednju školu, napravila korak u svom profesionalnom igranju košarke, tako da je bilo mnogooo lepih uspomena.
Kakvo je tvoje razmišljanje, može li Vojvodina ove sezone do nekog od trofeja?
-S obzirom da je jako dobar tim, pre svega dobra hemija u ekipi, moje mišljenje je da može. I trudiću se da zaista pomognem na tom putu koliko god budem mogla!
Da li planiraš da naredne sezone karijeru nastaviš u inostranstvu?
-Iskreno sam se zaželela kuće, i svega što imam ovde. Mislim da ću se posvetiti malo nekim drugim stvarima, ali sada sam fokusirana na ono što se trenutno dešava, i idem korak po korak, trenutno je prvi cilj osvajanje lige ovde 😅
Koliko znači podrška porodice u sportu?
-Puno zaista.
Ko najčešće ume da ti izmami osmeh?
-Pa, definitivno moj sestrić Miloš, koji ima tri godine.
Koju karakteristiku posebno ceniš u svojoj igri?
-Igranje odbrane.
Koju utakmicu iz Vrbasa posebno pamtiš?
-Polufinale kupa Srbije sa ekipom Radivoja Koraća.
Da li bi se bavila trenerskim poslom posle karijere?
-Uf, teško pitanje, možda sa decom do maksimalno 15 godina, to mi je jedna od želja.
Kome posvećuješ pobede?
-Sebi dragim ljudima definitivno. Sestriću, momku, porodici, prijateljima, onima koji su kroz celu karijeru bili podrška, pogotovo kada nije bilo lako.
Da li ti je ostala žal za nečim ne postignutim u dosadašnjoj karijeri?
-Zaista sam zahvalna za sve što mi se dogodilo do sad, iako ne lak put, dve ozbiljne povrede, mnogo sam naučila iz svega toga, ne samo vezano za košarku već i za mnoge druge stvari u životu.
