Menu

Novogodišnji intervju - Ana Joković, potpredsednica KSS

  • Autor Dejan Ignjatović

Tradicionalno, završetak jedne kalendarske godine prilika je da sa potpredsednicom Košarkaškog saveza Srbije Anom Joković sumiramo utiske o proteklih 365 dana, ujedno i najavimo naredne korake sektora za žensku košarku, najuspešnijeg u okviru nacionalnog saveza.

Protekla 2015. godina zlatnim slovima i brojkama biće upisana u istoriju srpske ženske košarke. Kao u najlepšoj bajci naše košarkaške princeze okitile su se krunama na Evropskom prvenstvu i pokazale da se rad isplati. I vi, kao i drugi, još uvek rado podsećate na taj uspeh za koji imate ogromne zasluge, ali i sa druge strane napominjete da je Budimpešta već nekoliko dana kasnije stavljena ad akta.

"Iza nas je istorijska godina za žensku košarku. Posle četiri i po godine rada, kada dođete do maksimuma teško je bilo šta reći. Taj Vidovdan i 28. jun ostaju svima u pamćenju, ali naš način razmišljanja je takav da smo mi već posle nekoliko dana počeli da razmišljamo o narednim potezima. Nas ne zadovoljava to prvo mesto, ne želimo da neko kaže kako je to bilo slučajno. Želimo da u naredne 3-4 godine, u novom olimpijskom ciklusu, osvajamo nove medalje. Iako se jedan ciklus završava tek sa Olimpijskim igrama u
Riju, mi smo već počeli da radimo na narednom ciklusu. Moram da se vratim na 2011. godinu, kada smo rekli da ćemo ići na Olimpijske igre 2016., a mnogi su se smejali. Neka nastave da se i sada smeju kada najavljujem medalje u narednom ciklusu. Čvrsto verujem u to."

Pre tačno godinu dana u novogodišnjem intervjuu izneli ste plan i program za nekoliko meseci unapred, a evo i sada do 1. septembra 2016. godine imate završenu celu organizaciju. Šta nas očekuje u novoj godini?

"Moj deo posla je da se unapred sve isplanira. Inače sve u životu radim tako da unapred sve isplaniram, ne volim da radim nešto u poslednjem trenutku. Navešću vam jedan primer. Neko se čudio što je hala "Pionir" u novembru bila puna, ali mi nismo radili nedelju ili dve, već smo tu utakmicu spremali od avgusta. U ovom trenutku sve je faktički isplanirano do 1. septembra. Seniorke u februaru nastavljaju kvalifikacije, igraju u Ukrajini i Nemačkoj. Okupićemo sve tri mlađe selekcije, U20 se okuplja od 14. do 21. februara, U18 od 19 do 24. februara, a U16 od 18 do 25. februara. Dve starije selekcije će biti u Beogradu i odigraće jednu međusobnu utakmicu, najmlađa selekcija će biti u Novom Bečeju. U junu će se okupiti seniorska reprezentacija sedam dana, pet dana će biti u Beogradu, a 11. juna odigrati utakmicu u Banja Luci. Posle toga slede pripreme reprezentacija za Olimpijske igre i Evropska prvenstva".

Olimpijske igre su san svakog sportiste. Naša zemlja nije učestvovala od 1988. godina, od čuvenog koša Anđelije Arbutine koji se i danas vrti u mnogim TV špicama. Kakva su očekivanja od Rija?

"Izvinjavam se Anđi Arbutini, igrale smo zajedno, naučila sam puno igrajući jedan na jedan sa njom, ona je jedna od naših najboljih košarkašica. Verujem da se posle Rija njen koš sigurno više neće vrteti. Mislim da sam time dovoljno rekla. Niko u Rio neće nositi kupaće kostime, kod Marine to ne postoji. Priprema se ozbiljno za takmičenje. Duboko verujem da ćemo u narednim godinama biti u vrhu i da ćemo u naredne tri godine osvojiti makar još jednu medalju."

U jednom internom razgovoru uoči Evropskog prvenstva izrazili smo verovanje da ćemo osvojiti medalju. Kako ste vi doživeli te poslednje dane u Budimpešti?

"Kada smo krenuli, ja sam bila ubeđena da ćemo uzeti medalju. Ako se sećaš, želela sam da igramo protiv Turske i bila ubeđena da ne mogu da nas dobiju treći put zaredom, pogotovo jer se igra na neutralnom terenu i pogotovo posle one utakmice u Istanbulu na Svetskom prvenstvu, gde smo videli svi šta se dešavalo u poslednjih pet minuta. U polufinalu smo igrali protiv Belorusije, to je po meni bila najteža utakmica pored one sa Slovačkom u drugoj fazi. Belorusija možda nije neko zvučno ime, ali radi se o jako opasnoj i kvalitetnoj reprezentaciji. Kada smo stigli u finale, veći pritisak je bio na Francuskoj. Naša prednost su bili selektor i to što smo bili tim. Mi možemo da izdvajamo neke igračice, Sonju, Anu, Jelenu... ali one su bile tim. To je sistem koji je postavila Marina i u koji su se uklopile sve devojke."

Dokaz da taj sistem sjajno funkcioniše je i to što su se vrlo brzo uklopile Sonja Petrović i Danijel Pejdž, prva povratnica u nacionalni tim, druga naturalizovana igračica. Kako ste videli njihov ulazak u reprezentaciju?

"Sonja i Danijel su više pitanje za Marinu kao selektora. Ona zna od prvog dana šta i kako radi, a to je pokazala 28. juna kada se popela na postolje kao prvak Evrope. Mi smo ove godine imali deset devojaka koje su krenule u projektu u decembru 2011. godine na prvom okupljanju u Kovilovu. To se nadograđivalo. Sonja je u tom periodu imala problema sa kolenima. Morala je ona sama da oseti trenutak kada može da isprati i klupske i reprezentativne obaveze. To je na našu sreću bilo ove godine. Sonja se priključila reprezentaciji 24. maja, dve nedelje pred Evropsko prvenstvo, a uklopila se kao da je sa njima sve četiri godine. Kao što sam tebi i rekla u izjavi u Budimpešti, kapa dole Sonji jer je rizikovala puno, pokazala je kakav je čovek i veličina. Ubeđena sam da bez nje ne bi osvojili zlato.
Što se tiče Danijel Pejdž, zasluga za njeno dovođenje je isključivo na Marini Maljković. Ja sam i dalje mišljenja da ne treba dovoditi strance, ali posle ovog Evropskog prvenstva mogu da kažem da je taj Marinin potez bio pun pogodak, čista devojka. Danijel kao da nije stranac, u šta ste mogli da se uverite vi koji ste bili u Budimpešti. Devojka koja je onako pevala srpsku himnu, ne može da bude stranac, zaista kapa dole."

Da li ste očekivali onakav veličanstveni doček pred 20.000 ljudi na čuvenom balkonu?

"Niko od nas nije očekivao onakav doček. Još jednom moram da se zahvalim gradu Beogradu na dočeku i građanima koji su došli. Ono je bio doživljaj koji se pamti celog života. Poseban doživljaj je bio dolazak otvorenim autobusom, ne može da se opiše. Veličanstveno. Nisam to doživela kao sportista, sada jesam kao funkcioner. Smatram da je time na neki način ispravljena nepravda. U moje vreme igrali smo tri Evropska prvenstva i Svetsko prvenstvo, i da smo imali podršku KSS kao što danas Dragan Đilas pruža ženskoj košarci, bilo bi drugačije. Od kad je Đilas došao, da se ne ponavljamo više, svako ko kaže da ženska košarka u Savezu nema status kao muška košarka i ostali sektori, taj laže. Đilas je shvatio da sa mnogo manje para uloženih u ženskoj košarci može da se stigne do vrha. Daću vam jedan podatak, za četiri godine uloženo je u projekat ženske košarke oko milion evra. To je smešna cifra kada gledamo neke druge saveze. Naše devojke imaju sve uslove za rad, ništa bahato, samo ono što je normalno i što treba. Da sam ja kao igračica, i moje saigračice naravno, imala samo pola od ovoga sigurna sam da bih imala medalju oko vrata."

Jesen je obeležila utakmica u "Pioniru" protiv Nemačke, kada je oboren rekord u kvalifikacijama. Kako ste uspeli da napunite halu i time odgovorite nepoverenju većeg broja ljudi koji su smatrali da neće biti puno gledalaca?

"Kao što nisu verovali da ćemo ići na Olimpijske igre, tako nisu verovali i da ćemo napuniti "Pionir". Nemam potrebu da budem skromna, glavni sam akter punjena "Pionira". Mislim da je samo u pitanju rad. Sve se može kad se hoće. Ako čovek nešto želi da uradi on će i uraditi. Nisu nam nažalost dodelili Evropsko prvenstvo, ali tvrdim da sa ovim sjajnim devojkama sutra možemo da napunimo i "Arenu". Pokazali smo na Aranđelovdan, na jednu od najvećih slava u Srbiji, da možemo da napunimo veliku halu, i to sa porodicama, roditeljima i decom, klubovima, trenerima, sa ljudima koji i trebaju da budu na tribinama. Da se ne uvredi niko, ali znate da Srbija ima problem sa huliganima. Slika iz "Pionira" je obišla svet, oboren je rekord u kvalifikacijama, nije bio nijedan incident, iako sam se jako plašila jer je u tom trenutku u celoj Evropi bila vanredna situacija zbog terorizma."

Ko čini tim ljudi sa kojima sarađujete?

"Moram da istaknem da Katarina Protić, Dejan Damnjanović i ja funkcionišemo savršeno kao tim. Moram da pohvalim i Draganu Živanović iz KS Beograda, koja je puno pomogla u organizaciji utakmice u "Pioniru" na volonterskoj bazi, iz ljubavi prema ženskoj košarci. Stalno ponavljam, svima koji žele da pomognu vrata su otvorena. Prihvatamo svaku dobronamernu kritiku, ali ne i laž. Onoj manjini kojoj ne prija uspeh ženske košarke, njima su vrata zatvorena. Dosta više sa nekim lažima. Volela bih da mi neko kaže šta mu se konkretno ne dopada. To što za četiri godine nikome ne dugujemo jedan jedini evro? To što smo vratili sve dugove iz perioda 2009-2011, a te dugove nije pravila Ana Joković? Što imamo najboljeg selektora u Evropi? Što imamo najbolje igračice u Evropi? Što imamo Sanju Mandić, Aleksandru Crvendakić, Draganu Stanković, Kristinu Topuzović, Aleksandru Stanaćev i mnoge druge perspektivne igračice? Emotivac sam i ponekad mi zasmeta kada vidim kako neko lupa neke gluposti i širi laži po društvenim mrežama, ali ako će njima biti lakše i nama će."

Uoči finala u Budimpešti komentarisali smo da je pola reprezentacije osvajalo medalje u mlađim kategorijama. Da li je to najjasniji dokaz koliko znače mlađe selekcije u svetlu ovogodišnjih rezultata?

"Jeste. Mi imamo problem o kome sam ja pričala i prošle godine kada smo igrali dva polufinala, a u kadetskoj ostvarili najbolji plasman od kada sam u Savezu. Sistem koji je postavljen 2011. sa seniorkama u Partizanu i mlađim kategorijama u Zvezdi funkcionisao je do 2013. godine. Već tada sam skrenula pažnju da Savez mora da kontroliše decu svih 12 meseci u kadetsko-juniorskoj konkurenciji. Ako mi to nemamo, onda bih volela da mi neki stručnjak objasni kako neko u reprezentaciji može biti kriv sa 50 treninga, a ne onaj sa 500 treninga u klubu. Pri tom, Savez nema nikakav upliv u to kako se radi u klubovima, a imamo primere da se negde trenira jednom dnevno, da deca godinama ne nauče osnovne taktično-tehničke detalje. Nešto što je započeto je stopirano i stoga takav rezultat ove godine. To je ono što ja pričam, ako ne budemo gro tih selekcija imali na jednom mestu, a da mi kontrolišemo kao Savez, bez obzira kako se zove taj tim, imaćemo ozbiljan problem."

Zašto je prekinuta lepa praksa da se mlađe selekcije okupljaju i tokom godine, ne samo za pripreme za Evropska prvenstva?

"Pre svega iz finansijskih razloga u prethodne dve godine nismo mlađe selekcije okupljali, osim na leto. Sada ćemo opet krenuti sa tim načinom rada. Kao što sam već napomenula, u februaru ćemo imati okupljanja sve tri selekcije. Treba da znate da su iz tih finansijskih razloga pripreme muških selekcija smanjene na tri nedelje, a da ženske selekcije nisu dirane. Potrudićemo se da što češće okupljamo mlađe selekcije, sa što više dana priprema zbog tog, moram da istaknem, lošeg rada u klubovima. Može neko da se ljuti ili ne, ali to je činjenično stanje. Opet ću da ponovim, Savez i ženski sektor treba da budu primer klubovima."

Šta klubovi treba da urade?

"Klubovi moraju da se reformišu. Treba da prestanu da kukaju. Takva je kakva je finansijska situacija u Srbiji. Nema više Sofke, ne možete da se oslonite samo na lokalnu samoupravu. A i ako se oslonite na njih, ne možete da ne pravdate budžetska sredstva. Menadžment u klubovima ne postoji, osim možda u pojedinim klubovima poput Radivoja Koraća i Crvene zvezde. Šta to Savez još treba da uradi sem onoga što je uradio u prethodne četiri godine, a pogotovo ove godine? Preko 200.000 evra raznoraznih taksi, sudija, delegata, kotizacija, putnih troškova je plaćeno. Volela bih da mi kažu koji to još savez u regionu i Evropi radi, a pri tom mi imamo jako mali budžet od oko dva miliona evra."

Vidite li neke pozitivne primere?

"Mene jako raduje kako Radivoj Korać radi i trudi se oko mlađih selekcija. Miloš Pavlović je sada i selektor juniorki, ima kod sebe u klubu dosta igračica 1998-99. godište i već su pod njegovom kontrolom. Za mene je pozitivno i dobro što je muški klub Crvene zvezde preuzeo kao neku vrstu ćerke firme ženski klub i što se to radi na profesionalnom nivou. Ako to bude ozbiljno, onda će i reprezentacija Srbije imati koristi. Nadam se da će Partizan ući u prvu ligu, da će naći sponzora i da će se vratiti u vrh. Ne mislim da mogu da se vrate na nivo kakav je bio dok je Marina Maljković bila u klubu, ali, možda će se naljutiti klubovi iz unutrašnjosti, bez jakog Partizana nema ni jake Zvezde i obrnuto, a ta dva jaka kluba su potrebna našoj košarci. Nadam se da će u Kragujevcu shvatiti da treba da bude jedan prvoligaš. Trebaju da sednu, da se udruže i naprave jedan jak prvoligaški klub, a da drugi bude razvojni u drugoj ligi. Svi mi smo milion puta pravili kompromise, ne može baš sve da bude onako kako smo mi zacrtali. I dalje smatram da Prva liga ne treba da broji više od osam do deset klubova, i da se igra trokružni sistem. Smatram da je pun pogodak dolazak Olivere Krivokapić Dragićević na mesto komesara lige. Već se vidi pomak u ozbiljnosti, poštovanju pravilnika, iako još uvek ima mnogo toga da se ispravi. Ponovo je u Savezu počela da se vodi kontrola suđenja, formirana je komisija, Miodrag Ličina radi taj posao dosta profesionalno. Ono što mene raduje je što je dosta sudija kažnjeno na ženskim utakmicama. Ne mogu mnogi da se ponašaju onako kako se ponašaju na utakmicama ženskih liga, da smatraju da im je to ispod nivoa i da ih je baš briga. I to rešavamo, a na klubovima je da se pokrenu i reformišu."

Česta su prepucavanja, kome je teže, klubovima u Beogradu ili u unutrašnjosti. Ima li razlike?

"Skoro sam pričala sa nekim klubovima iz unutrašnjosti, mislim da je najteže klubovima u Beogradu. Znam da će mnogi reći kako sam ja iz Beograda i branim ih, ali mogu da tvrdim da gotovo svi klubovi u unutrašnjosti imaju besplatne sale ili plaćaju mizerne cene. Gotovo svi imaju rešen prevoz, neko sponzoriše hranu, tri puta jeftinije iznajmljuju stanove. Takođe, mnogo je lakše da
organizuju rad u mlađim kategorijama jer je u Beogradu gotovo nemoguće naći halu i termin za trening. Jedan od načina je ovo što je Marina Maljković pokrenula i to je fantastična stvar, da se omogući i deci čiji roditelji nemaju mogućnosti za članarine, da treniraju. Neka i drugi nešto urade za dobrobit ženske košarke, a ne samo da pričaju. Evo, ja sam četiri i po godine u Savezu i poznajem puno školi košarke koje dugo postoje, a niko nije izbacio nijednog reprezentativca."

Opet se vraćamo na staru temu, koliko je realno da srpska košarka dobije svoj sportski centar?

"To je pitanje prevashodno za čelne ljude Saveza, nije direktno vezano za moj resor. Bila je priča o tome i ranije. To možda nije realno sada, ali u narednih sedam-osam godina neko to mora da reši. To bi bila ogromna ušteda, kada bi imali svoju upravnu zgradu, salu, hotel, restoran. Skoro svi u Evropi to imaju. Za početak neka bude taj Insep o kome pričamo već četiri godine, a onda ćemo videti za sportski centar."

Još jedna tema o kojoj se vodi diskusija jeste pitanje masovnosti. Nedavno u Kragujevcu na Memorijalu "Gordana Bogojević" videli smo puno perspektivnih igračica. Kakva je u stvari situacija po pitanju broja igračica u Srbiji?

"Mi imamo masovnost. Zamolila bih one koji pričaju da imamo 1.000-1.500 košarkašica da ne šire laži. Napravila sam analizu klubova, a treba da uradim i dodatnu analizu. Ono što znam od prošle godine i ono što su mi regionalni sekretari dali, imamo sigurno već oko 5.000 registrovanih košarkašica. Međutim, nije sve ni u masovnosti. I dalje imamo veliki problem stručnog kadra. Mnogi beže od ženske košarke i neće da rade za male pare. Pokrenućemo već od januara neke korake po pitanju unapređenja stručnog kadra. Da se vratim na taj prvi nivo kada su igračice u pitanju. Zoran Tir je glavni koordinator za regione, sistem je postavljen ali mora da se nadograđuje. Kao Savez moramo više da radimo na tom početnom nivou, jer ne možemo da se oslonimo na klubove. Trenutno, možemo da uradimo samo jedan trening mesečno sa igračicama i na njemu možemo samo da vidimo šta im nedostaje, jer se one već sutradan vrate u svoje klubove."

Minula sezona donela je još jednu upečatljivu sliku, iako se ta priča nastavlja iz prethodnih godina. Da li vam je srce puno kada vidite sve veći broj veteranki na košarkaškim događajima?

"Veteranke su posebna tema. Stvarno sam ponosna. Pričale smo nedavno u Kragujevcu na Memorijalu "Gordana Bogojević" Marina i ja sa njima, organizovaćemo put u Banja Luku kada bude igrala reprezentacija. Letos u Vršcu je bilo nezaboravno, dosta njih je bilo u Budimpešti, u "Pioniru" su bile u prvim redovima. Mislim da su one ponosne na sadašnje igračice, a mi smo im pokazali da su i one deo ove cele priče, da nisu zaboravljene."

Da li ste zadovoljni medijskim praćenjem ženske košarke u 2015. godini?

"Hvala medijima. Prvenstveno hvala tebi i tvojim saradnicima na sajtu. Vi ste pokrenuli ostale medije da prate konstantno žensku košarku, samim tim i druge da pišu afirmativne tekstove. Jedino što mi smeta generalno kod medija je kada se ženski sport i samim tim košarka promoviše na neki drugi način, a ne onaj lep, sportski način. Razumem potrebe medija, ali bih volela da se više piše o pozitivnim, sportskim temama. To je moje lično mišljenje."

Neki novi planovi u organizacionom delu?

"Nekad se čovek zapita može li više od ovoga. Šalu na stranu, jednostavno, ne mogu da prođu ni dva sata, a da nešto ne uradim. Takva sam, dosadno mi je ako nešto ne uradim u dva sata. Razmišljam o novim idejama, šta još može da se uradi, poboljša... Kao što je Marina 24 sata dnevno celokupno posvećena košarci i igračicama, što je i dovelo do rezultata, tako sam i ja u organizacionom delu. Nema prevelikog opuštanja."

Da li je to poruka za sve u 2016. godini, 24 sata dnevno posvećenost košarci?

"Upravo to je poruka svima u ženskoj košarci, celokupna posvećenost 24 sata dnevno. Da ispričam jednu anegdotu, iz jednog kluba su se žalili kako prečesto dobijaju mejlove iz Saveza, "šaljete mi deset mejlova u tri meseca". Kamo sreće da dobijaju deset mejlova u deset dana. To govori o amaterizmu u domaćim klubovima. Neki ni ne otvaraju mejlove, ne čitaju. S jedne strane ih razumem jer mnogi od njih i nemaju plate i rade kao entuzijasti. Ali, jednostavno, ako nešto u životu radiš onda radi kako treba do kraja. Ja sam optimista da će to na kraju biti sve dobro. Svi znamo da se meda budi posle zimskog sna, tako sam uverena da će se i ovde to desiti u narednim godinama.
Za kraj, svi znaju da sam zvezdaš, ja se nadam da će za možda četiri godine Zvezda da igra Evroligu. Toliki sam optimista kada je ženska košarka u pitanju."

 

Bookmaker with best odds http://wbetting.co.uk review site.